Пут душе у чистоту и слободу: О Митрополиту Амфилохију

Пише: Богољуб Шијаковић

У овом невремену у коме живимо Митрополит Амфилохије остаје наш критеријум, оријентир и ослонац у многим аспектима свог и нашег живота у историји.

Митрополита Амфилохија као теолога карактерише како ученост о Логосу Божијем тако и обасјаност божанским Логосом, наиме и научно знање и лично свједочење. Његови теолошки огледи, које одликује слободоумна склоност ка философској рефлексији као и поетска надареност, имају завидан академски тон и истовремено заступају теологију која је не само стручно знање него и терапеутска вјештина за лијечење болести наше данашње цивилизације. За своју свестрану и ангажовану теолошку мисао добио је почасне докторате Московске духовне академије (2003), Института теологије Белоруског државног универзитета у Минску (2008), Православног теолошког института Св. Сергија у Паризу (2012) и Санкт-Петербуршке духовне академије (2014).

Као педагог (тридесет година је био професор Православног богословског факултета у Београду и двапут његов декан) Митрополит Амфилохије је заправо психагог – поуздани водич повјерених му душа. О томе свједоче прије свега његове студије Основи православног васпитања (1993) и Светосавско просвјетно предање и просвијећеност Доситеја Обрадовића (1994), у којима је овај наш учитељ скупа са својим ученицима ученик Учитеља Христа, јединог правог педагога човјечанства. Својим педагошким радом Митрополит Амфилохије се супротстављао владајућем отуђивању академске педагогије и од философије, јер тако педагогија губи фундамент, и од теологије, јер тако педагогија губи из вида личност, без које нема ни учитеља ни ученика. Његово педагошко прегнуће је и обнова рада Цетињске богословије 1992.

Митрополит Амфилохије је пјесник и бесједник, и то не само у пјесничкој збирци У Јагњету је спас (1996) или напримјер у књизи Враћање душе у чистоту (1992), него у читавом свом унутрашњем бићу. Ако се позовемо на Његошев увид да је Бог „творителном зањат поезијом“ (Луча микрокозма III 3) и да све што постоји није ништа друго „до општега оца поезија“ (Луча микрокозма Посв. 176), онда је тешко рећи шта у Митрополитовом свеукупном животном дјелу и дјелању није богонадахнута поезија, стваралаштво једне јединствене личности. Његова свакодневна проповијед, којом људима враћа душу у чистоту, свједочанство је очинске бриге за наш Пут, Истину и Живот. Због тога је његова истинољубива ријеч понекад прекорна, јер позива нас заборавне на покајање, понекад бунтовна, јер нам не допушта да се олако одрекнемо слободе, да пристанемо на наметнути изгон истине у овом времену лажи и „постистине“, на организовано ружење Светости, на одбијање даровне Жртве, – кад живот постаје лишен смисла. Његова ријеч је духовна и зато што брани Светост и Жртву. Његово бесједништво баштини велику хришћанску традицију омилитичке праксе, црквеног духовног бесједништва, у ком је бесједа (ὁμιλία) заправо духовно општење, заједничарење (κοινωνία), састајање ради заједничке духовне поуке. Управо из бриге за заједницу происходе његове бесједе, као што је читав његов живот легитимисан бригом за конкретну заједницу. Но Митрополита не само да краси бесједнички дар него и образованост, без које свака бесједа ризикује да ишчезне онда када се изговори. Његове бесједе су притом једноставне и разумљиве, садрже богату лексику и рехабилитовање заборављених ријечи и с тим у вези изворну снагу именовања какву налазимо у пјесништву, често језгровитост (breviloquium) без ораторске сујете какву одаје китњасти стил празног говорења; оне су казане језиком без аподиктичности и императивности, – комуникабилним језиком који је супротност наредбодавном језику деспотизма и заводљивом језику демагогије, на шта смо дуго навикавани. И онда када његова бесједа има моралистички прекорни тон – то нипошто није надмени прекор неког пуританизма, већ прекор као позив на покајање, и то покајања као преумљење (μετάνοια) без ког нема самосазнања: не самосазнања у смислу философске рефлексије и самосвијести, већ у смислу моралне самосвијести односно савјести. Зато се за његове бесједе, које слушаоци доживљавају као своју потребу, може рећи да су терапија а да је ријеч лијек. Свети Јован Хрисостом, један од највећих бесједника, каже: „Извори истичу ма нико из њих не захватао воду, потоци теку ма нико из њих не пио; тако и проповједник, ма нико га не слушао, дужан је да испуни све што од њега зависи.“ Наш бесједник, Митрополит Амфилохије, то је испунио. И имао је ко да га слуша. Његове бесједе, наиме он сам, непосредно нас је ословио, и сваког од нас лично позвао у једну заједницу непосредности оног Ја – Ти.

Владика Амфилохије је 35 година био архијереј Српске Православне Цркве: најприје пет година епископ у мирном Банату (1985–1990) а потом 30 година у ломној Црној Гори као архиепископ цетињски, митрополит црногорско-приморски, зетско-брдски и скендеријски и егзарх свештеног трона пећског (1990–2020). У Црној Гори подиже храмове, оживљава монаштво и манастире, расцвјетава парохије, обнавља и предводи литије, у вјери воспитава и утврђује народ… И за све то вријеме је веома дјелатан на свим пољима васељенског православља. Подигао је у Подгорици чудесни Васкрсењски храм, у који је његово име призвало највеће главе данашње православне васељене. И једнако величанствен саборни храм у Бару. Колико само радости и полета у обнови народне Цркве и народне душе! Видљив је мед који је свуда скупљао, али не видјесмо сву горчину и жуч коју је гутао. Но понекад видјесмо оправдану жестину, као реакцију на јавну скаредност и неправду, као правдољубиво залагање за божанске и људске вриједности. Не видјесмо његову патњу, али смо и од њега научили да су патња и мудрост загрљене: pathei mathos (Есхил, Агамемнон I 176-178), како је давно искусио хеленски геније, а како је непорециво потврдио хришћански мартирологион. Он је овом бездушном свијету слао меморабилне посланице са Косова „грдног судилишта“, Поменик новог Косовског страдања (2011), и ако ико – он је у јединству (за)држао Косово и Ловћен и Јасеновац, настављајући завјет „трагичног јунака косовске мисли“ (како је Андрић схватио Његоша). Завјетна Његошева црква на Ловћену постала је и Митрополитов завјет, који је он пренио нама као завјет Његошу и њему: Обновимо капелу на Ловћену!

Митрополит Амфилохије је посвећено враћао наш заједнички дуг мртвима. Опојао је толике гробове на које одавно није имао (нити смио, нити знао) ко да дође. Пораженима и одбаченима враћао је људско достојанство. Као што је некад Одисеј морао да спасава своје другове, лотофаге, јер им је плод лотоса помутио разум, па су заборавили идентитет: очеве, браћу, отаџбину (Одисеја IX 82-104), и Митрополит Амфилохије је свој народ лијечио од амнезије знајући да је сваки наш заборав у основи заборав спасоносне Жртве. Позивао нас је да на развалинама наше државе и народа и на развалинама савремене цивилизације обновимо крштење државе и народа и изградимо нешто ново и боље – што би нам дало прави хришћански лик. И Митрополит наш је био „творителном зањат поезијом“. Имао је вјештину и храброст да пронађе у пепелу скривени жар, и знање и снагу да разгори неугасиву ватру. Он је својим врлинама и подвизима обликовао духовну и моралну снагу народа, што су нарочито посвједочиле литије (током 2020) којима су свештенство, монаштво и народ освештавали бесудну и безакону земљу, у којима смо уједно доживјели јединствени дух библијских времена и истовремено културу грађанског отпора деспотизму. Показао нам је да свако од нас, као и он, има само један глас, али да тај један глас може бити пресудан, као што је био његов. Бог му је дао да буде диригент и извођач преломне историје, а не филхармоније. Зато су његове и вјера и теологија тако дубоке и одважне, тако живе и конкретне: његова теологија је показна вјежба Живота, и не може бити у опасности од схоластицизма. И када је нама оставио свој богатством преиспуњени живот и у својим молитвама понио наше кривице, на кољенима су га испратили они које је учио како да стоје усправно.

Митрополит Амфилохије спада у оне ријетке и јединствене личности које не можемо самјеравати и оцјењивати уобичајеним критеријумима јер такви људи сами стварају критеријуме за процјењивање нас и нашег времена. Он је један од великана који нам кроз бурну и ломну историју дају критеријуме нашег самовредновања, што и јесте улога великих људи у историји. Зато је његово житије дио наше историје, оно је свједочанство не само једног изузетног духовног, интелектуалног и јавног живота, него и једног узбурканог и олујног доба српског народа; оно нам даје могућност да у страдалној историји сагледамо надисторијски смисао, да у пролазности времена додирнемо оно надвремено. Био је сабирно сочиво кроз које се преламала историјска судбина читавог српског народа, који је за Митрополита Амфилохија прије свега завјетна заједница, па према томе духовна категорија. Завјет је веза са нормативношћу, па дакле са светошћу, и у том смислу савез са Богом. У овој заједници смо укоријењени у завичају, па без нормативности тј. светости нема отаџбине, која исходи од Оца који је на небесима, и зато је жртва као светиња (и светиња као жртва) темељ нашег идентитета. Због тога смо вођени универзалном лозинком „Не дамо светиње!“ бранили светост, нормативност и вјеру (која је срце људских права). Због тога нам је свима било јасно да неправедан закон није закон (lex injusta non est lex). Да је одбрана светиња наше право, дужност и обавеза – овај увид и привилегија су утемељени у нормативној сфери и у сфери вриједности: у тој сфери се налази оно до чега нам је стало и што смо због тога у стању да бранимо. Вриједности људском животу дају смисао, и због тога их бранимо – да живот не би изгубио смисао. Ако ништа нисмо спремни да бранимо онда наш живот постаје тек биолошка чињеница. У томе је смисао велике црквено-народне лозинке нашег времена: Не дамо светиње!

Када жалимо што нас Митрополит Амфилохије у слави гледа са оне стране, тада заправо жалимо не њега него себе без њега. Бог нас никад не оставља саме. Понекад нам шаље велике људе, да бисмо примили и остваривали њихову поуку, да бисмо знали како да процјењујемо своје поступке и мјеримо наше вријеме, да се саображавамо и самјеравамо према њиховим личностима, као што је Митрополит Амфилохије себе самјеравао личношћу Христовом.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: