Putujem se

Šetam se.

Putujem se.

Zatičete me na stanici Sen Lazar. Jedva sam izašao iz autobusa. Prepunog ko nar zrna. Bubuljičavi mladić, dugačkog tankog vrata, sa pletenom šeširčinom, sa kanapčićem umjesto trake, zagledao se u knjižicu ,,Stilske vežbe”. Dugi vrat naglašava izbirljiv karakter. Poslije seanse zagledanja, `Paideino` džepno izdanje, strpah u džep. “Stilske vežbe” su jedini putopis kroz tekst. Umalo ova knjižica nije razorila literatutu. Ako nije Keno, razorio je Kalvino. Uostalom, literaturu treba razoriti.

Na stanici mala poljoprivredna apoteka, paprika štipa i za nos i za oči. Puzavica graška prebačena preko daske. Patlidžanova neponovljiva boja: patlidžan u ruci crnkinje. Onaj sa malom glavom što je zagledao ,Vežbe՚, opet uđe u bus sa već gotovim repertoarom. Otvaram knjižicu, i istu scenu nalazim u devedeset i devetoj vežbi. U posljednjoj.

Na zadnjoj platformi autobusa, u staklo, ćosavi kao tanjir gospodin sa crnim okvirom naočari. Otvorenih usta, paničnoje  upirao prstom prema mojim grudima. I bus ga odnese niz hladni hodnik grada.

U takvim situacijama treba podići revere. Zakopčavajući kaputinu. Gle, pogrešno sam prišio jedno dugme.        

Bećir Vuković