Раде Р. Лаловић: Изградња личног и националног идентитета и култура сјећања

Прије неколико година у школској пракси у Републици Српској на један скроман начин почели су да се реализују наставни садржаји из наставних предмета Српски језик и Историја везани за страдање Срба у 20. вијеку с циљем осмишљеног његовања културе сјећања на та страдања.

Сјећам се, памтим, дакле, постојим.

-могући модел-

Посебна пажња је требала да буде усмјерена на страдања у току Другог свјетског рата и на почињене злочине над Србима на подручју Независне државе Хрватске (НДХ).

Да би овај процес његовања културе сјећања, или културе памћења био што боље методолошки осмишљен, Министарство просвјете и културе Републике Српске је омогућило да наставници српског језика и историје у мањим групама похађају семинаре о Холокаусту у Израелу на институту Јад Вашем. Логичан циљ тих семинара је био да се на искуствима проучавања страдања Јевреја у Холокаусту схвати и разумије њихова методологија тог проучавања и његовања културе сјећања.

Као подршку овим активностима овдје предлажемо могући модел који би осмишљеним његовањем културе личног и националног идентитета веома брзо могао да изгради јасан и лични, и национални однос према страдалим прецима у 20. вијеку, а тиме да културу сјећања и културу памћења на српска страдања и злочине почињене прије свега над Србима подигнемо на завидан спознајни ниво.

Терминолошка разграничења

Прије него било шта кажемо у вези с овим проблемом нужно је да извршимо неколико суштинских и појмовних разграничења, односно да дамо одговор на основна питања шта је холокауст, на кога се он односи, шта је геноцид, шта злочин против човјечности, како се данас у науци и публицистици именују почињени геноциди над Јеврејима, над Ромима, над Јерменимаи коначно над Србима, онда и да укажемо на значење још неколико сродних појмова неопходних за пуно разумијевање материје о којој желимо говорити.

Када је ријеч о самој дефиницији Холокауста у задње вријеме се јављају различити ставови и непотребна надмудривања и разводњавања овог појма, па имамо Холокауст у ужем и ширем смислу, односно Холокауст који се односи само на страдање Јевреја и Холокауст који обухвата и све нејеврејске жртве њемачке кампање масовног убиства.

У већини он лине доступних енциклопедија, историјским и публицистичким радовима појам Холокауст или Шоа се дефинише на скоро идентичан начин и ограничава се на период нацистичке владавине од 1933. до 1945. године. А тамо се каже да Холокауст (грчки; холóкаустос: ὁλόκαυστος: “потпуно спаљен”) и Шоа (хебрејски: “катастрофа”, “велика несрећа”) означавају појам организованог, систематског геноцида и убиства око 6 милиона европских Јевреја за вријеме национал-социјализма у Њемачкој. Појам Холокауста се, такођер, односи на системско истребљење Јевреја у земљама савезницама нацистичке Њемачке.

У Пролексис енциклопедији, за Холокауст се каже “Данас се под називом Холокауст поглавито разумијева масовно истребљење Жидова у доба нацизма.”

Иван Клајн, Јевреј по оцу, у свом Речнику језичких недоумица каже “Холокауст (грчка реч, данас у значењу покољ Јевреја под нацистима): нема потребе да се преноси енглески изговор Холокост.

“Предраг Лозо и Душан Павловић у раду Од принципа образовања о геноциду и Холокаусту до културе памћења у Републици Српској такође тврде да се “Термин Холокауст у науци користи искључиво за геноцид над Јеврејима у вријеме Другог свјетског рата”.

А у приручнику Препоруке за поучавање о Холокаусту, Међународни савез за сјећање на Холокауст – ИХРА (Интернатионал Холоцауст Ремембранце Аллианце), Загреб 2019. се каже “Као што је утврђено у одјељку 3.1, смислена настава о Холокаусту захтијева досљедно и точно кориштење израза. У повијести двадесетог стољећа изрази „Холокауст“ и „Шоа“ односе се на специфичан геноцидан догађај: под покровитељством државе, системски прогон и убојства Жидова од стране нацистичке Њемачке и њезиних сурадника између 1933. и 1945. Највише прогона и убојстава догодило се тијеком контекста Другог свјетског рата”.

Да се појам Холокауст односи само и искључиво на старадање Јевреја, а никако на страдање било кога другог народа, а успут речено Холокауст и Шоа су синоними, тврде и сви јеврејски теоретичари и истраживачи Холокауста. Тако нпр. др Роберт Розет са института Јад Вашем у својим предавањима наглашава да сваки геноцид није Холокауст, образлажући да је Холокауст само и искључиво страдање Јевреја на просторима којим је управљала нацистичка Њемачка, уз напомену да се Холокауст може правилно разумјети само и искључиво ако се схвати нацистички поглед на свијет.

Геноцид (изведено од генос = племе, род, народ + лат.оццидере = убити) је најекстремнији, најдрастичнији и најбруталнији злочин намерног уништавања националних, етничких, расних и религијских група. Овај појам је дефинисан у Конвенцији о спречавању и кажњавању злочина геноцида коју је Општа скупштина УН прихватила 9. децембра 1948. године.

Термин геноцид у преводу на српски језик би гласио родоубиство.

Према Римском статуту Међународнога кривичног суда из 1998. године злочин против човјечности обухвата дјела као што су убиства цивила, истрјебљење и протјеривање цивилнога становништва, силовање беспомоћних жена и злочин апартхејда.

Злочин над Ромима у Другом свјетском рату у науци и у публицистици је одређен са два термина и то: Порајмос – (ромски [пʰоɽо], уништење) је термин којим Роми означавају геноцид и Самударипен – од ромског самударипена масовно убијање.

Геноцид који је Отоманска империја починила над Јерменима се најчешће означава као Медз yегхерн што значи “Велики злочин“, али у истом или сличном значењу се може понегдје сусрести и синтагма Хајотс тегеспанутјум.

Када је ријеч о злочину над Србима у 20. вијеку, посебно у НДХ, онда морамо констатовати да се српска научна јавност није усагласила како ће се и да ли ће се геноцид који је НДХ неспорно починила над српским народом посебно терминолошки одредити као што су то име добили и геноциди над Јеврејима, Ромима и Јерменима.

Један дио истраживача који се баве овом материјом сматра да геноцид над Србима почињен на територији НДХ није потребно посебно терминолошки маркирати, да је довољна само дефиниција геноцида са одредницом локације и народа који га је претрпио, а један дио српских интелектуалаца и универзитетских професора, историчара и публициста међу којим је и академик проф. др Василије Крестић, неспорни ауторитет за српско-хрватске историјске односе, сматра да је геноцид над Србима почињен у НДХ у периоду 1941. до 1945. године неопходно и терминолошки посебно одредити, јер је он по много чему специфичан.

И управо због полемика у вези с именовањем злочина геноцида над Србима који је починила НДХ у употреби постоје два термина, али ниједан није опште прихваћен.

Један је термин “Покољ” који је предложило Удружење потомка и поштовалаца жртава комплекса усташких логора Јадовно “Јадовно 1941.”, а други термин је “Србоцид” (од СРБ + лат. оццидере = убити) који су у својим радовима употребљавали прво Владимир Умељић, а затим и Михаило Станишић, па онда и неки други. Напомињемо да термин “Србоцид” који је изведен као конкретизована паралела термину геноцид означава страдање Срба у цијелом 20. вијеку, у оба свјетска рата, балканским ратовима и ратовима с краја 20. вијека.

Удружење “Јадовно 1941.” свој приједлог “Покољ” дефинише као: “Покољ је назив за системски државни злочин геноцида почињен над православним Србима током Другог свјетског рата од стране Независне Државе Хрватске на цијелом њеном територију”. Значајно је овдје напоменути и чињеницу да је предсједник Србије Александар Вучић на комеморативном скупу у Сремској Митровици 26. априла 2020. године поводом Дана сјећања на жртве усташког концентрационогог логора Јасеновац тај усташки злочин оквалификовао као “Покољ” над српским становништвом, а иста квалификација се сусреће и у филму Дневник Диане Будисављевић.

А прије представљања могућег модела његовања културе сјећања на српска страдања у 20. вијеку у школској пракси подсјетићемо се и на појмове без којих се никако не може осмислити култура сјећања, а то су појмови идентитет, лични идентитет, породични / друштвени идентитет, културни идентитет и нациопнални идентитет.

Под идентитетом се обично подразумијева скуп одређених јасно дефинисаних особина које појединца или групу људи, или народ у цјелини чине баш таквим какав јесте и по чему се он разликује од осталих појединаца или група. У основи овог термина је латинска ријеч идентитас што у преводу значи карактеристична јединица.

У Хрватској енциклопедији Лексикографског завода Мирослав Крлежа нпр. за идентитет се каже: “У социологији, скуп значајки које одређују посебност појединца или скупине у смислу различитости или пак припадности у односу на друге појединце или скупине. Индивидуални идентитет (Истицања су моја. Р.Р.Л.) одговор је на питање »тко сам ја?«, а произлази из чињеница које творе појединчев животопис, који је јединствен и непоновљив, те из властитих исказа о припадности различитим скупинама, одн. држављанству, које чине друштвени или колективни идентитет, својствен или типичан већему броју појединаца. Друштвени идентитет одговор је на питање »тко смо ми?«, а може бити сполни или родни, добни, сексуални, родбински, језични, вјерски, национални, регионални, класни, професионални, организацијски, клупски, политички, традиционални, модерни, итд. “

Да би се говорило о култури сјећања или култури памћења идентитетских одредница мора се одредити и категорија културног идентитета, а она је сажето дефинисана у Пролексис енциклопедији гдје стоји: “културни идентитет, појам који изражава јединственост и аутентичност неке културе, те припадност појединца или друштв. скупине тој култури; одређење неке друштв. заједнице путем њезиних властитих култ. особитости и вриједности. К. и. творе облици духовне (језик, књижевност, глазба, плес, обичаји и др.) и материјалне (градитељство, артефакти) култ. баштине. К. и. оснива се на елементима традицијске културе, али се изражава и у сувр. култ. творбама, укључујући и култ. индустрије (филм, издаваштво и др.).”

Дакле, лични идентитет, породични идентитет, културни идентитет и нациопнални идентитет произилазе један из другог и међусобно снажно кореспондирају и јасно одговарају на питања: Ко сам ја и Ко смо ми? чему би се могло додати и низ сличних идентитетских питања као нпр. Ко су моји преци, Одакле смо дошли, Којим језиком говоримо, Којим писмом пишемо, Којој религијској скупини припадамо, Гдје смо, од кога, због чега и када смо све страдали и тако редом.

Одговори на сва ова питања обједињени у смислену цјелину чине наш и лични, и сваки други идентитет који ваља његовати и чувати. Без јасног и добро чуваног идентитета ми као појединци, а онда и као народ постајемо безлична и ником потребна маса којој никакве вриједности осим хедонистичких и мамонистичких и нису значајне, а тада већ престајемо бити и људи, и народ.

Овдје смо дужни посебно подвући да је за Србе веома значајан и феномен србофобије, односно антисрбизма баш као што је за Јевреје значајан феномен антисемитизма. Тај феномен антисрбизма који неријетко код неких мондијалистички оријентисаних Срба прераста у сурови аутошовинизам је анализиран у књигама Мила Ломпара, Дух самопорицања и Жељка Грујића, Отаџбина и оцеубице, а корисне одговоре о србофобији на глобалном плану даје и књига Емила Влајкија Демонизација Срба.

Због минималног подсјећања,као илустрацију наводимо и неколико класичних примјера за србофобију коју не показују само неки припадници других народа који живе на подручју бивше СФРЈ, него нажалост и неки Срби. Тако нпр. Радомир Константиновић у Филозофији паланке каже Што сам више Србин, то сам мање човјек, или Филип Давид у писмима Мирку Ковачу каже: У Србији је патриотизам последње уточиште протува.

Константиновићев став је и примјер суровог аутошовинизма.

Класична сурова србофобија је и:

– Однос комуниста према владики Николају Велимировићу, професору Слободану Јовановићу и Јовану Дучићу,

-Однос комуниста према Ави Јустину Поповићу,

-Када комунисти из Бањалуке прогоне владику Василија Костића 1953. године,

-Када се затварају професори београдског Правног факултета који су указивали на погубне посљедице уставних промјена из 1974. године,

-Када је својевремено сарајевски проф. др Нијаз Дураковић презриво и иронично са нескривеном мржњом говорио “Мирис тамјана се шири Босном и Херцеговином”,

-Када се у Црној Гори хапси митрополит Амфилохије и отима имовина СПЦ…

Много је примјера и домаћих и страних извора србофобије, односно антисрбизма, а њихово набрајање и само површна анализа би захтијевала најмање неколико књига са по преко 1000 страница. За сада довољно показатеља нуди поменута Влајкијева књига Демонизација Срба.

Методологија његовања културе сјећања на страдања Срба

Како би се отклониле неке дилеме које су се јавиле у пракси, нужно је одговорити на још једно важно питање, а то је: Да ли ми у нашим школама треба да примарно изучавамо геноцид над Јеврејима, односно Холокауст или геноцид над Србима и шта је у свему овом приоритет?

Одговор је потпуно јасан. Срби немају Холокауст. Срби имају, како то на поменутом комеморативном скупу у Сремској Митровици рече предсједник Србије Александар Вучић, Покољ који су извршиле усташе и њихови сарадници на територији НДХ 1941 –1945. године. Не смију се заборавизи ни велика страдања у Србији, Црној Гори и Херцеговини у истом том ратном периоду, па чак и десетак година након завршетка Другог свјетског рата и то само због тога што Срби нису прихватили безбожничку комунистичку идеологију. Наравно, у исти ред и по обиму, и по важности долазе и ранији злочин који су починили шуцкори 1914. године.

Томе се свакако морају додати и злочини у операцијама за вријеме посљедњег Одбрамбено – отаџбинског рата почињени у Сарајеву, али и на подручју Хрватске завршно са акцијама Бљесак и Олуја 1995. године. Ми треба да проучавамо те злочине над Србима у 20. вијеку, а о Холокаусту, без сваке сумње, ученици треба да имају квалитетне информације и довољна знања што је задатак на који све одговоре даје једна добро осмишљена наставна тема из редовне наставе историје и у основној, а онда и у средњој школи.

Наравно, проучавајући злочине над Србима у НДХ и на цијелом српском простору неминовно је, и потребно је у одговарајућој мјери повлачити паралеле о заједничким страдалничким судбинама Јевреја и Рома које се преплићу на истим мјестима са страдањем Срба.

Срби не смију, али то неки, ипак, понекад чине, да мијешају или да поистовјећују злочине почињене над нашим, српским народом, са Холокаустом, јер су то два различита појма и двије различите трагедије које имају потпуно различит узрок. Чак и у календару празника постоји посебан међународни празник Дан сјећања на Холокауст и спречавање злочина против човјечности који се обиљежава 27. јануара, па онда Срби немају никаквог разлога да Дан пробоја јасеновачких логораша именују са проширеним и придруженим одредницама као нпр. Дан сјећања на жртве Холокауста, геноцида и других жртава фашизма у Другом светском рату како се то неријетко чини. Тај датум и тај меморијални дан је само и искључиво Дан пробоја јасеновачких логораша свих вјера и нација који су у том пробоју 22. априла 1945. године учествовали.

Из свега наведеног слиједи да ми треба да изградимо своју методологију и свој концепт проучавања страдања Срба у 20. вијеку у функцији његовања културе сјећања и културе памћења користећи искуства јеврејске методологије у проучавању Холокауста.

Које су основне карактеристике јеврејске методологије?

Ево оних најважнијих у поједностављеним формулацијама.

1.Спознаја шта је Холокауст, гдје и када се десио, његови узроци и размјере;

2.Спознаја гдје су све Јевреји живјели прије Холокауста;

3.Спознаја о начину живота и културним обиљежјима Јевреја прије Холокауста;

4.Спознаја гдје потомци преживјелих Јевреја данас живе;

5.Прикупљање података о страдалим прецима, фотографије, биографије и израда банке података о броју страдалих;

6.Спознаја о мјестима страдања предака;

7.Представљање жртава као људских бића из старих заједница, а не као статистички збир страдалих у плинским коморама и масовним гробницама;

8.Изградња свијести код младих о значају културе памћења и сјећања на страдале претке;

9.Сусрети и разговори са преживјелим жртвама Холокауста.

У јеврејској методологији његовања културе памћења и сјећања важна је још једна чињеница, а то је став државе да ниједна школска екскурзија не може отићи било куда прије него што посјети Јад Вашем. А онда слиједи и чињеница да сви Јевреји морају три пута доћи у Јад Вашем: као ученици, кад пођу у војску и кад пођу на вјенчање. Дакле, шта је предмет учења о Холокаусту у Израелу на институту Јад Вашем? Одговор даје студија др Живорада Миленовића Учење о Холокаусту као фактор неговања културе сећања и очувања националног идентитета у којој стоји “Предмет истраживања је учење о Холокаусту као фактор развоја културе сећања и очувања националног идентитета”.

А сада да се осврнемо на то какво је стање у нашем образовном систему у Републици Српској?

-Срби ни на националном, ни на школском нивоу након 1945. године немају изграђену методологију његовања културе сјећања на властита страдања;

-Срби су слијепо слиједећи идеолошку државну политику деценијама његовали културу заборава властите историје;

-Српски национални идентитет је више од седамдесет година идеолошки омаловажаван и дефинисан као ретроградна друштвена појава, а то су нарочито чинили комунисти за вријеме НОБ-а и у бившој другој Југославији;

-Срби тек од прије неколике године у НПП-у у Републици Српској из наставних предмета Историја и Српски језик у 9. разреду ОШ и у 4. разреду СШ имају само минималне наставне садржаје везане за културу сјећања на српска страдања.

Полазећи од личног искуства у наставној пракси и на пословима савјетодавноинструктивног рада са наставницима српског језика, те након проучавања књижевних текстова и приређивања антологије поезије Пред сјенима српских мученика и зборника радова Српска поезија страдања и патње, те након похађања семинара у Израелу на институту Јад Вашем, слободан сам у своје лично име предложити један могући модел његовања културе сјећања и памћења на страдање Срба у 20. вијеку који се лако може примијенити у школској пракси и брзо дати значајан резултат.

Прво је неопходно одговорити на питање шта је то култура сјећања, односно култура памћења?

Богдановић и Мимица у Социолошком речнику кажу да култура сјећања „истражује улоге културних образаца сећања, значаја памћења и сећања за формирање идентитета и односа према историји и прошлости у науци и колективном памћењу. К[ултура] с[ећања] на плану личног и колективног памћења означава мање или више промишљен однос према прошлости и конструктивни карактер става према прошлим искуствима (сећање), с обзиром на садашњост и будућност. ˮ

Њемачки египтолог и археолог, Јан Асман, теоретичар културе, посебно културе памћења у својој студији Културно памћење: писмо, сјећање и политички идентитет у раним високим културама у дијелу СПОМЕН НА МРТВЕ, дакле, на “промишљен однос према прошлости”, каже: „Феномен спомена на мртве […] је извориште и средиште онога што би требало бити култура сјећања. Уколико је култура сјећања, прије свега, однос према прошлости и, уколико прошлост настаје тамо гдје постајемо свјесни диференције између јучер и данас, онда је смрт праискуство такве диференције, а сјећање на мртве праформа културног сјећања […] Спомен на мртве је комуникативан, утолико што представља опћељудску форму, а културан у оној мјери у којој образује своје специјалне носиоце, ритуале и институције. Сјећање на мртве дијели се у ретроспективно и проспективно сјећање. Ретроспективни спомен је универзалнија, првобитнија и природнија форма. У њој једна група живи са својим мртвима, непрестано их одржава присутним у напредујућој садашњости, изграђујући на овај начин слику свог јединства и цјелине која наравно захвата и мртве. У ретроспективној димензији кључни је аспект пијетета, путева и форми којима се даје свој допринос незаборавности других […] У проспективној димензији ријеч је о аспекту учинка и фаме, путевима и формама којима стичемо славу и себе чинимо незаборавним […]

Спомен на мртве је у парадигматичном смислу памћење које твори заједницу. У унатражном везивању за мртве путем сјећања заједница се освједочује о свом идентитету. ˮ

Све ово нам говори да култура сјећања и на успјехе, и на страдања није могућа без јасно изграђеног и његованог идентитета, без сјећања на наше претке, па ће се и наш модел његовања културе сјећања и културе памћења на српска страдања и заснивати на идентитету и произилазити и из снажног личног, породичног и националног идентитета. Јер знати ко сам ја, ко смо ми, одакле смо и колико постојимо ту гдје јесмо подразумијева и темељна знања о својим прецима и оним који нису, и оним који јесу страдали, а страдали су увијек за одбрану части, вјере и слободе.

Да би се млади људи од најранијих школских дана заинтересовали на ваљан начин за властити идентитет и да би неопходност његовања идентитета правилно схватили може нам од посебне помоћи бити анализа одговарајућих књижевних текстова, а ми смо се овдје опредијелили да скренемо пажњу на три прелијепе пјесме које су написали Љубомир Ћорилић, Добрица Ерић и Десанка Максимовић чија анализа нам даје низ јасних одговора и учвршћује нас у намјери да с разлогом останемо то што јесмо и да забораву не допустимо да нам потаре памћење.

Чије су очи

Љубомир Ћорилић

Погледај слику

дедину стару

у албуму

у споменару.

Чије су очи

чије су уши

чији је осмех

и сјај у души?

Каже ли деда

док те гледа

малено моје

све је твоје?

Не заборави

не занемари

у нама живеи наши стари.

Сви моји преци

Добрица Ерић

Сви моји Преци,које често сањам

Били су Срби, и ја им се клањам..

Полуписмени тежаци, горштаци

И горосече, али православци..

Хвала им што нам кроз љуте године

Сачуваше ова брда и долине

По којима се још разлеже јека

Од Њине песме, псовке и лелека.

И рађају воћке, које посадише

Ти стари воћари,Те бивше радише.

Сад су Прах, помешан са земљом и песком

Мир Душама њиним у Царству небеском!

И ја, Њин потомак и дужник, од главе

До пете, земљољубац и ђак Светог Саве

Желим да проживим, остарим и умрем

У Земљи Србији и да будем грумен

Ове Земље, о којој певам без предаха

И у којој светли Прах мојих Предака!

И моји потомци,ђаци,земљоделци

И војници, Срби су ко и моји Преци.

Благолики, мекодушни тврдоглавци

И груборечићи, али светосавци.

Ако ову дугу зиму зла презиме

Сачуваће своје име и презиме.

Хвала им што бране Гробове од траве

А кућни праг и славски колач од троглаве.

Благосиљам им софре и колевке

Захвалан што смем изаћи пред Претке.

Нек им се димљаци на кућама диме

Све док укућани славе Крсно име!.

А ја, њин предак, слуга без ајлука

И без газде, песмољубац и ђак Хромог Вука.

Желим да проживим, остарим и умрем

У Земљи Србији и да будем Грумен

Ове земље, о којој певам без предаха

И у којој светли Прах наших Предака!

О пореклу

Десанка Максимовић

Ја знам ко сам

по звону што са задужбина немањићких пева,

по јасности његова гласа, по томе што ме од Студенице до Милешева

прадедови гледају с иконостаса

и што сваки у руци држи храм.

Ја имам светитеља оца и деда,

имам светитеља за кума,

и на небесима

све Сухој планини од громада

преко Ситнице до Раса и Хума

моја лоза влада.

Ја знам ко сам

и по мржњи бесомучној

којом ме злопакосни гоне одвајкада,

знам по томе колико сам Угру

пред очима црни

по томе колики трн

у сан Византији моја моћ забада.

Ја знам ко сам

и по пријатеља својих господству,

и по благородности њихова лика

и слави им копља и штита.

Са свецима и краљима ја сам у сродству,

о мом пореклу из књига староставних

владар на делеком двору

и летописац у манастиру чита.

Одакле почети

Какво је стање данас у Републици Српској?

Данас у Републици Српској, како смо то кратко раније назначили, у наставном програму за девети разред основне школе и за завршни разред средње школе из наставних предмета Српски језик и Историја имамо званично уврштену наставну тему I и II свјетски рат, страдање Срба, Јевреја и Рома у тим ратовима уз напомену да су књижевна дјела чијом анализом треба подстаћи интерес за културу сјећања на српска страдања и у НПП-у за основну, и за средњу школу потпуно погрешно изабрана и већина њих немају никакве везе са страдањем српског народа било гдје и било када. Примјери тог промашаја су књижевна дјела у деветом разреду основне школе као што су нпр. Антоније Исаковић, Кроз грање небо, Бранко Ћопић, Башта сљезове боје, Арсен Диклић, Не окрећи се сине, па у четвртом разреду средње школе писци Саша Божовић, Петар Матовић, Филип Давид и тако редом. Напомињемо да су неки од овдје уврштених писаца антисрпски јавно декларисани, попут Филипа Давида који Србе оптужује за свашта, па је тако и заговорник да смо починили геноцид у Сребреници или да су за све несреће на Балкану узрок увијек били Срби, што се види из његових књига као што су Књига писама 1992—1995. или Записи из мрачних времена1994.

Дакле, ове све писце и њихова дјела треба уклонити из НПП-а и умјесто њих уврстити она дјела у којима су основни мотиви страдање Срба и њихова патња у НДХ и сличним режимима, а онда и састрадалничка судбина Јевреја и Рома на истим мјестима злочина.

Овдје се поставља још једно питање, а то је: Да ли је овакво проучавање страдања Срба довољно?

Одговор је свакако негативан.

Проучавање злочина над Србима и његовање културе сјећања на та страдања треба осмислити тако да то проучавање буде системско и засновано на потпуно другачијој логици.Таква размишљања у Републици Српској постоје и већ се раде прве скице измјене наставног програма за основну школу у оквиру тзв. националне групе предмета.

Али, и поред свих тих будућих измјена, када буду прихваћене и усвојене са могућим фондом часова, имаћемо мањак реалног времена у редовној настави да се са ученицима квалитетно и на ваљан начин посветимо активном и трајном његовању културе сјећања на злочине почињене над Срба у 20. вијеку.

Због тога ми овдје предлажемо и представљамо један могући модел који системски јача лични и национални идентитет и његује културу сјећања на страдање Срба.

Како то проучавање и његовање културе сјећања на страдање Срба у 20. вијеку тражи системски приступ и више времена него је то могуће у било ком наставном процесу одвојити, а како би се са његовањем културе сјећања почело благовремено и у складу с узрастом ученика једина могућност је да се поред осмишљених редовних наставних садржаја реализују и одговарајући садржаји у оквиру програма ваннаставних активности у школи, односно у оквиру секција и ученичких клубова.

Руководиоци тих секција и клубова треба да буду наставници српског језика, историје и вјеронауке уз повремено укључивање наставника ликовне и музичке културе. Тако би се нпр. рецитаторска, драмска, литерарна, бесједничка, историјска, музичка, новинарска и ликовна секција објединиле у КЛУБ под називом РАЗВИЈАЊЕ ЛИЧНОГ И ПОРОДИЧНОГ ИДЕНТИТЕТА И ЊЕГОВАЊЕ КУЛТУРЕ СЈЕЋАЊА.

Тај клуб би имао свој оквирни план и програм рада по разредима, а као посебни његови дијелови би били и редовни програми секција које он обједињује.

Дакле, да би у образовном систему благовремено почели да његујемо културу сјећања на српска страдања морамо почети од првог разреда основне школе и то не причом о злочину и страдањима, него осмишљеном причом о личном и породичном идентитету.

Програмски садржаји ваннаставних активноости и у основној и у средњој школи чине посебан документ који ће школама бити благовремено доступан.

***

У оквиру свих ових активности у основној и средњој школи, како смо то раније и напоменули, ученици појединачно воде и одговарајућу евиденцију о ужој и широј родбини и њиховом страдању. Евиденција се води у намјенски сачињеним табелама које су дио материјала уз програмске садржаје ваннаставних активности. Тако се ствара јасна слика и сјећање на претке и њихова страдања која заборав претвара у памћење, јачајући тако и лични, породични, а онда и национални, и културни идентитет као један узвишени и разумски однос према жртвама нашег народа, према страдалим прецима који су нам оставили слободу у којој данас живимо. Због свега наведеног је веома важно говорити о овим жртвама, јер како на једном мјесту каже проф. др Богољуб Шијаковић Питање жртве, питање је идентитета нашег народа, а питање идентитета је питање интегритета.

Зато, али не и само због тога, Срби морају Декартову максиму Мислим дакле постојим, претворити у максиму Сјећам се, памтим, дакле, постојим.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: