Radionice kao pomoć deci od septembra: Dr Slavoljub Milojević u „Srpskom sv(ij)etu“

„Ljudi treba da se uplaše. Ja nisam za to da upadnu u paniku i da budu nekonstruktivni, ali treba da se uplaše upravo zato da bi naterali sebe da traže rešenje. Strah nije nenormalna emocija, već je sastavni deo života. On nas uči da ne pravimo gluposti. Da se neko ne plaši, on bi hodao po simsu i gelenderu na jedanaestom spratu bez straha da će da padne.

Strah je normalna reakcija da se pripremimo na situaciju u kojoj treba da se branimo. Da ga nema mi ne bismo bili spremni za neke opasne situacije u životu. Ali kada je preteran, on nas blokira, mislimo i uvećavamo ga previše. Ja sam zato da on postoji, ali tako da je zdrav toliko da zadržimo kapacitet da mislimo pod tenzijom i pod pritiskom“, rekao je za emisiju „Srpski sv(ij)et“ psiholog dr Slavoljub Milojević, komentarišući strah koji je tokom epidemije korona virusa narastao u društvu.

On je govorio nadalje na istu temu, vezano za oslobađanje od straha, da to oslobađanje mora da teče polako, ali i o problemima koje muče depresivne osobe, prisjećajući se perioda bombardovanja:

„Ovo je sad jedna od trauma u nizu, trauma koje nosi nevidljivi neprijatelj. Vi tokom bombardovanja ne vidite avione, ali čujete tomahavk kako leti. Sada je taj neprijatelj još nevidljiviji, odnosno vidite ga samo uz pomoć mikroskopa. To je virus koji napada pluća, ali nije virus gripa, napada celo telo“.

Očekivano od doktora psihologije, govorio je o posledicama psihičkih problema po fizičko zdravlje, objašnjavajući psihosomatske probleme, odnosno oboljenja koja su najčešće sprega duševnog i fizičkog stanja. Takođe možete čuti više o prednostima kolektivne i individualne terapije.
Voditeljka Gordana Janićijević je postavljala pitanja o različitim psihološkim problemima sa kojima se suočava ovdašnje društvo, dotičući se i posttraumatskih sindroma, prvenstveno onih koji se tiču perioda nakon bombardovanja i civilnog stanovništva:

„Imali smo tih sindorma među lekarima i medicinskim sestrama koji nikad nisu videli ratišta. U to vreme se identifikovalo preko 40 odsto posttraumatskog sidroma među zdravstvenim radnicima, koji su samo lečili te ljude koji su stradali. Imali smo i situaciju sa poplavama, koje su munjevito napravile među tim ljudima svakakve traume, ali i među pomagačima. Hitno su se tada slale ekipe psihologa da pomognu mladim ljudima koji su upali u posttraumatski sindrom, odmah na terenu, kao pomagači. Onda se moralo razmišljati kome pre pomoći, jer se trauma širila na ljude. Hoću da podvučem da se posttraumatski ne odražava samo na onoga ko je direktno pogođen, već i na njegovu okolinu“.

„Nasilje je nešto o čemu se teže priča, da li u porodici ili bilo gde. Ne mislim da je povećan volumen nasilja, već njegovog otkrivanja. Teško i žrtva nasilja govori o svojim problemima, plaši se nekog mehanizma identifikacije sa nasilnikom. U prvom momentu i ne izgledate kao žrtva“, gost Nacionalne televizije je govorio i o nasilju, koje nije samo u fizičkom obliku, naglašavajući da je dobro da se definišu neki oblici nasilja, kao na primjer vršnjačko nasilje, koje se mora prepoznati prvo u porodici, jer ono ostavlja posledice po djecu, koja kasnije mogu da imaju teže poremećaje poput depresije.

„Treba organizovati radionice, koje kroz igru mogu pomoći deci da mnogo nauče. Ima tu dosta razlike od škole do škole, ali bi valjalo da se to homogenizuje“, rekao je dr Slavoljub Milojević, na pitanje da li se pomoć djeci može obezbjediti već od septembra, uporedo sa polaskom u školu.

Razočaravajuće je zvučala informacija da su traženi volonteri za određene radionice i za taj plan, i da nije problem u volonterima, već u činjenici da nije imao ko da se javi često na telefone koji su ponuđeni za prijavu, odnosno da mnogi od tih telefona nije ni zazvonio.

Pogledajte cijelu emisiju na Jutjub kanalu IN4S televizije.