Radujmo se, jer Hristos vaskrse! (sećanje na protođakona Vladimira Jaramaza)

Piše: Katiheta Branislav Ilić, urednik portala „Kinonija“

Nalazimo se u radosti praznika Božjeg javljanja na Jordanu, praznika koji nas uvek i iznova podseća na neizmernu ljubav Božju. Gospod svakodnevno na različite način projavljuje svoju ljubav prema svekolikoj tvorevini, a mi ljudi opterećeni ovozemaljskim brigama, teškoćama i teretom greha, (pre)često nismo sposobni i kadri da duhovnim pogledom i srcem prepoznamo ljubav i milost Božju. Da je jedan običan susret licem k licu sa čovekom izraz ljubavi Božje, svedoče mnoga svake hvale dostojna prijateljstva. Svaki čovek je jedinstvena i neponovljiva ličnost, a svako prijateljstvo je dar Božji.

Od 20. januara 2023. godine, radost praznika Božjeg javljanja na Jordanu i svešteni spomen na poslednjeg proroka Starog i prvog apostola Novog Zaveta – Svetoga Jovana Krstitelja, za mene ima jedan novi tajanstveni doživljaj. U ovaj veliki dan, neposredno posle služenja poslednje ovozemaljske Liturgije, u zagrljaj Velikom Arhijereju pohitao je moj večni brat i prijatelj protođakon Vladimir Jaramaz (1980-2023), nastavivši da pred prestolom Božjim saslužuje na nebeskoj Liturgiji, u zlatotkanoj odeždi kakva je bila njegova duša, i milozvučnim raspevanim glasom kakvo je bilo njegovo srce. Tako je nebeski hor koji neprestano slavoslovi Gospoda, dobio svog protopsalta, a sosloviju sedmorice velikih đakona jerusalimskog hrama, pribrojan je osmi đakon nebeskog Jerusalima, svedočeći tako simvolikom broja osam, lepotu večnog i nezalaznog Dana Gospodnjeg.

Sveštena je istina da velike ljude Gospod priziva k sebi u velike dane, a prema nekom duhovnom pravilu njihov odlazak od nas nama uvek ostavlja snažnu poruku. Šta nam je svojim odlaskom u naručje Božje poručio protođakon Vladimir? Poručio nam je da budemo zagledani u Hrista, baš kao što je on od najmanjeg uzrasta do poslednjeg izdisaja, bio zagledan u lik Hristov. Toj zagledanosti u Hrista Vlado je naučen u okrilju kivota Svetog Vasilija Ostroškoj, tog čudesnog tajnovidca nebeskih tajni. Ta zagledanost u Hrista je u životu našeg protođakona uvek bila živa i prirodna, jer je bogoslužbeni etos prenosio na sve ostale segmente života, pa i na prijateljstvo. Nije bilo našeg razgovora ili susreta, a da nismo razgovarali na bogoslužbene teme, takav je bio i naš poslednji ovozemaljski razgovor. Zagledanost u Hrista je moguća samo kada imamo čisto srce, jer Spasitelj u besedi na gori i kaže: „Blaženi čisti srcem, jer će Boga videti“. Naš brat je imao čisto i nezlobivo srce, svako ko je imao bar jedan susret sa njim mogao je da prepozna njegovu čistotu srca, zbog toga nam je i jasna njegova usrdna zagledanost u Hrista.

Na kapiji jednog svetogorskog manastira zapisane su sledeće reči: „Ako umreš pre nego što umreš, nećeš umreti kada umreš“. Te čudesne reči svedoče da hrišćanski život podrazumeva umiranje za ovaj svet i za sve sladosti ovog prolaznog života. Kao čovek bogosluženja i revnosti, Vlado je ostavljao sve životne brige i u danima najvećih iskušenja radost nije zaboravljao, projavljujući tako veliko poverenje u Gospoda i ljubav Njegovu.

U upokojenju protođakona Vladimira okusili smo bolnu realnost smrti i svu njenu tragičnost. Tragediju smrti nikada nećemo suštinski osetiti i protiv nje se pobuniti, ako svet i život posmatramo logički, već jedino ako imamo ljubav prema drugom čoveku i prema vaskolikoj tvorevini. Mi sopstvenu ugroženost smrću saznajemo samo kada iskreno volimo bližnje i prijatelje, odnosno, svakoga čoveka. Smrt onih koje volimo širom otvara naše oči i u njoj vidimo sav ambis u koji propadamo i sve ništavilo koje umiranje donosi. Naša ljubav koju smo imali, a koju i danas imamo prema našem blaženopočivšem prijatelju i bratu, nagoni nas da tražimo lek protiv smrti, želeći da naš protođakon Vladimir večno živi. Prava i iskrena ljubav prema drugom, naime, javlja se kada želimo da on ne umire, već da živi večno. Tom ljubavlju nas je zavoleo Gospod naš Isus Hristos. Iskrena ljubav prema drugom je ona što rađa veru u Boga, što pokreće molitvu našu prema Njemu, te blagodarnost i nadu da ćemo biti uslišeni. Zato se iskrena ljubav prema drugom i prema svoj tvorevini projavljuje u Liturgiji, koju služi Gospod naš Hristos i u kojoj moli Oca svoga za izbavljenje vascelog sveta od smrti. Zato i mi u Liturgiji pominjemo naše drage, žive i usnule, i svu tvorevinu, kolenopreklono moleći Gospoda da ih ne zaboravi, već da ih održi i vaskrsne u poslednji dan, kada ponovo dođe.

Svi znamo da je protođakon Vladimir bio čovek nebeske ljubavi, a u pojedinim momentima u očima ljudi koji žive daleko od Hrista, ta njegova ljubav je bila neshvatljiva. On je sa tom čistom ljubavlju otišao u naručje Božje, to je jedna od poslednjih ovozemaljskih lekcija koju nam je ostavio verni sveštenoslužitelj Doma Spasovog u Podgorici. Ta lekcija nas podseća, da samo ako budemo mogli da volimo, bićemo u stanju da shvatimo i svu tragičnost smrti, koja preti da nas vrati u nebiće. Tada ćemo i tražiti da smrt bude ukinuta, tražićemo Boga. Smrt može ukinuti samo Gospod, Duh Sveti, koji je i Hrista u treći dan vaskrsao iz mrtvih. On to čini sjedinjujući nas sa Sinom Božjim, kao što je i Njega prilikom rođenja od Presvete Djeve Bogorodice sjedinio s ljudskom prirodom. Duh Sveti je vaskrsao i Gospoda Hrista kao čoveka. Taj isti Duh može i nas da sjedini sa Hristom kroz Krštenje i svetu Evharistiju i da nam dâ večni život kroz vaskrsenje, ukoliko i mi to slobodno želimo.

U zaključku treba reći i ovo. Iako se navrišlo dve godine od upokojenja protođakona Vladimira Jaramaza, još uvek je teško o njemu govoriti u prošlom vremenu, jer je on sada možda i življi među nama, nego što je to bio pre svog upokojenja. Prisutan je ne samo u našim molitvenim sećanjima, već i živim razgovorima prilikom susreta sa onima koji su imali radost da budu prijatelji i saborci te jedinstvene ličnosti. Da bi ove reči bile na adekvatan način potkrepljene, navešću samo dva skorašnja primera. Nedavno sam ispred zavetnog spomen-hrama Svetog Save na Vračaru, sreo prijatelja sa kojim sam u 2021. godine u postpashalnim danima, pohodio svetinje Mitropolije crnogorsko-primorske, a prilikom tog kraćeg boravka u Crnoj Gori svoje gostoljublje pokazao je blaženopočivši protođakon Vladimir. Reče mi taj prijatelj: „Nedavno sam u polici sa knjigama pronašao knjigu ivironskog arhimandrita Vasilija „Munja večnoživog ognja“, koju je tada spontano iz svog auta izvadio Vlado i poklonio mi. Usled umora od puta knjigu sam tada samo stavio u policu, nisam ni znao da u njoj stoji posveta. Nedavno, kada sam slučajno pronašao tu knjigu, otvorio sam je i ugledao najkraću, ali i najlepšu posvetu, pisalo je: Radujmo se, jer Hristos vaskrse„. Vaistinu je bio to čovek vaskrsne radosti. Sa druge strane, kao drugo svedočenje podelio bih svoj osećaj. Po ljudskoj slabosti, kao brat i prijatelj protođakon Vlado mi nedostaje, ali taj osećaj molitva za njegovu plemenitu dušu preobražava u radost i živi odnos. Nedavno sam najbližem članu Vladove porodice posvedočio, da kako vreme prolazi, sve više imam osećaj da je nama potrebnija Vladova molitva, nego njemu naša, to je možda i izraz naše vere da se naš protođakon nalazi u blizini Božjoj.

Neka Vaskrsli Gospod nastani dušu protođakona Vladimira u raju sladosti, a nama podari duhovne snage da do kraja sledujemo smernice koje nam je svojim revnosnim služenjem i čestitim životom ostavio naš večni brat i prijatelj, kako bismo bivajući zagledani u Hrista i mi iz dubine duše uzviknuli: Radujmo se, jer Hristos vaskrse!