Рајковић: Црква је неупоредиво мање рањива због снаге духа и хуманости вјерника који су је пазили и уздизали у последње три деценије

Непоколебљиво убјеђење да га нема, у првом случају донијело им је право да поруше и просоче мјета гдје би се имао дослух са Свевишњим. Тако су плантаже „опијума за народ“ у самом народу познати као цркве разаране и пустошене, до су уживаоци дроге-вјерници будно пописивани, смјештени у картотеке и кажњавани на разне начине, наводи Ранко Рајковић у свом тексту Катарско разграничавање духовности, који је објављен у дневном листу Побједа, 1990. године.

Данашња потреба за Богом и његовом земељском испоставом као и фанатична убијеђеност да је управо код нас у Црној Гори имао своју засебну кућу – аутокефалну црногорску цркву, мотивисала је, каже Рајковић,  „пастире“ националног бића да изгнаном Богу, прије поновног ујтеривања у народ, покушају преименовати кућу.

„Тако су потомци Макса и Енглеса и „осмовјековне државности“ Црне Горе у оба случаја чувала достигнуто тј. себе  – одњеговано медиокритетство у непрекидном оптицају. Прогласили су се угроженом и последњом овоплаћеном националном вреднотом која ће бранити Црну Гору и спасити је комплетирањем са, по њима неопходним, атрубутом црногорске државности- Црногорском ауткефалном црквом“, наводи Рајковић.

Многи од њих, каже он, који су научили дјецу да предају једном другом попа за невољу, који су „пљуцкали три пута када прође поред свештеника и скубли се десном руком за косу, сада траже од световних лица да се преселе у њихово национално окриље или их називају издајницима“.

„Добар дио оних који су шпијунирали кршење и литургије сада трче да приј свих уђу у цркву и национално се раскомоте. Неки од оних који су на Бадњи дан одлазили право у СУП да им се додијели дозвола и одреди промјер бадњака, а послије са нонијусом и косијером у гору да посијеку ни танак ни дебеони до у милиметар предвиђен просјек, данас петицијама пријете да бадњак неће налагати тамо но негдје друго“, наводи Рајковић у свом тексту.

Он је тада казао да „наслућује да ће остати подоста и оних који ће наставити најдужу и ничим непомућену традицију записивања ко ће ући у манастир или алтернативну цркву следеће године на Бадњи дан“.

„Послије ће умјесто у СУП отићи у редакцију свако својих новина и проложити спискове као доказе о националној издаји„, рекао је Рајковић.

Питали смо Рајковића како сада коментарише свој текст који написао прије 30 година, те да ли су се и у којом мјери промијениле друштвене прилике од 1990. до данас.

„Ово је писано прије 30 година. Чини ми се да су друштвене околности остале исте уз очигледну чињеницу да је данас црква јача и спремнија за све друштвене изазове од ЕУ и НАТО до ослобађања друштва од партијско- идеолошких матрица црногорске транзиције. Црква је неупоредиво мање рањива због снаге духа, зрелости и хуманости вјерника који су је пазили и уздизали у последње три деценије. Мислим да је наша црква са нашим Митрополитом у суштинском смислу најаутокефалнија црква у Православној Васељени и да укупном Православљу може бити на узор. Православна црква у Црној Гори је постала водећи дио друштвене авангарде и неумитних промјена“, рекао је Рајковић.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: