Raković: Promenićemo kurs kada dođe do sloma na Zapadu – mi i Rusi smo pravoslavna civilizacija

Dr Aleksandar Raković, naučni savetnik u Institutu za noviju istoriju Srbije i ekspert Valdajskog kluba, jedan je od najangažovanijih srpskih intelektualaca i stručnjak za bitna pitanja našeg identiteta i opstanka: naše pravoslavno utemeljenje i savremenu sudbinu Crne Gore. Jedna od prvih tema kojima se bavio bio je uticaj rokenrola na naše društvo. Danas Aleksandar govori za Bratstvo o srpsko-ruskim odnosima, kakvi su bili i kakvi treba da budu. Treba nam, smatra on, više Rusije.

Na pitanje ko na Balkanu svojom propagandom i naročito pop kulturom utiče pozitivno, a ko je zapravo zaslužan za maligni uticaj, Raković kaže:

– Jugoslavija je bila jedna od glavnih poligona, Amerikanci su smatrali da im je džez najbolji ambasador koji prevazilazi blokovske podele, a Jugoslaviji je odgovarao džez kao muzika crnaca, primer toplog odnosa prema Africi, Aziji i Latinskoj Americi koje su bile izložene pritiscima imperijalnih sila. Dakle, Jugoslaviji je odgovaralo da pusti zapadnu popularnu kulturu u svoju zemlju jer je ona bila integrativna za sve tri civilizacije koje su u njoj živele. Zapadu je odgovaralo i da preko Jugoslavije njihova pop kultura uđe u Poljsku i Sovjetski Savez. Britanci su pedesetih finansirali postavljanje antene na Fruškoj Gori da bi radio Novi Sad emitovao džez do Urala. Dakle, bilo je sprege između Jugoslavije koja je zavisila od zapadnih kredita i te imperijalne blokovske politike koja je htela uticaj u Sovjetskom Savezu.

Da li je ta meka moć ciljala da promeni naš pristup našim tradicionalnim vrednostima?

Zapadna pop kultura je u vreme Hladnog rata imala humano lice, jer su vodili računa o svom imidžu. Rokenrol je bio simbolički kraj Sovjetskog saveza – kada su Ejsidisi i Metalika odsvirali koncert na aerodromu Lužnjiki, kad je sovjetska vojska skidala gornji deo uniforme i mahala američkim zastavama. Mesec dana posle toga se Sovjetski Savez raspao, a ulogu u razbijanju je imala zapadna pop kultura, koja je stizala i preko nas.

Ruski rokenrol je bio čedan jer je pravilo bilo da muzičari moraju da završe muzičku akademiju. U poslednje dve decenije imamo procvat rokenrola u čijoj promociji učestvuje i Putin sa svojim „Noćnim vukovima“. Nose prorusku poruku, patriotsku. Oni su kontravarijanta „anđela pakla“ sa Zapada koji su bili destruktivni.

Oni su i prosrpski orijentisani – sećamo se Putina koji sa njima iz lože na stadionu prati Zvezdinu utakmicu. To su važne stvari za proučavanje.

Zašto mi onda na Balkanu slušamo mantre o „malignom ruskom uticaju“ na naš prostor?

Ne postoji nikakav maligni ruski uticaj kroz meku moć. To su zapadne floskule kojima se baca prašina u oči javnosti i fabrikuju se činjenice. Upravo Zapad ima svoj maligni uticaj protiv naših interesa. Rusi su ovde neuporedivo manje prisutni, i to kroz kulturu, nauku i umetnost. Bez NVO sektora. Nema malignog uticaja Rusije, nego jedan topao odnos prema pojedincu i kolektivu. Ne postoje obaveze. Puno puta sam govorio u Ruskom domu. Sve može, sve je pro bono i nema nikakvog drugog interesa osim da se povežu naši narodi.

Na Zapad me više ne zovu da predajem jer sam tvrdokorni Srbin, smatram da svi Srbi treba da žive u jednoj državi i pišem ćirilicom. Suprotno tome, u Rusiji sam i dalje dobrodošao, iako sam kritikovao ruski pokušaj da se prikaže kao evropska zemlja, jer je Evropa neće. Mi smo pravoslavna civilizacija, a ne zapadna. Takođe, na Valdajskom forumu sam istupio protiv „ruske civilizacije“ koja je ruska državna politika. Smatram da su oni kao i mi pravoslavna civilizacija. Rusi ne treba da se izdvajaju iz tog okvira. Zbog toga nisam imao nikakvu intervenciju, čak se diskutovalo o tome. A na Zapadu sam odmah precrtan kad sam bio kritičan.

Treba li nam ovde više ruske kulture, naročito kulture dijaloga i koja vrata meke moći bi trebalo otvoriti za Rusiju?

Nedostaje nam ruska televizija, specifična za naš prostor. NVO kao što je Bratstvo, deluju na dobrovoljnoj bazi i sarađuju sa Ruskim domom, koji podnosi finansijski teret, mi ne plaćamo za promocije i sve drugo što nam organizuju. Takođe bi bilo važno da se ruski mediji ovde predstavljaju vizit karticom na ćirilici. Ćirilica je stvorila naš identitet. Latinicu treba izbaciti.

Kako Rusija može da doprinese očuvanju srpskog identiteta?

Najpre mi sami to moramo da uradimo. Rusija ne treba da tu ima neku ulogu osim da prati kako mi sami to radimo. Jer, na nama Srbima je da čuvamo identitet, a ne da čekamo da nam to rade drugi. Mi moramo čuvati srpske nacionalnost, pravoslavlje, jezik, državnost i tradiciju. To nam niko neće čuvati osim nas samih, a drugi samo mogu da nas prate. Ali, mi tu škripimo. I kada je reč o zakonu o zaštiti ćirilice i sličnom. Ne znam zašto je to tako. Ljudi žele da vide jasnu odluku, jer većina ljudi nema definisane identitetske stavove. Ako država ne može, tu su intelektualci, pojedinci. Ako to država ne može zbog evropskih integracija i drugih obaveza, to moraju pojedinci.

Poslednjih mesec dana smo videli udar na srpski identitet, da od heroja i slobodarskog naroda budemo pretvoreni u genocidne. Koliko je to važno za srpski identitet i da li bi Srbija mogla da postigne ovaj rezultat u UN da nije bilo pomoći Rusije?

Srbija ne bi postigla ovaj rezultat da nije bilo pomoći prijatelja i braće. Zapad je doživeo fijasko na glasanju u UN. Ali uvek treba biti pravičan i reći da je predsednik Srbije Aleksandar Vučić ovde zaista ostvario veliki uspeh. Moramo da svakome ko zasluži odamo priznanje. Njemu ide priznanje i za UN i za Savet Evrope – prijem tzv. Kosova je maknut.

Proces stigmatizacije Srba traje od devedesetih. Korak po korak se menjala istorija. Zapad je razbio Jugoslaviju unutrašnjim separatizmima i mora da opravda i to i agresiju na SRJ. Svaljivanje stigme na Srbe je način da to urade, kao i da Hrvati i Nemci sebe amnestiraju za genocid koji su počinili u Drugom svetskom ratu. Takođe, da žigom kolektivne krivice svale odgovornost za događaje devedesetih na nekog drugog, s verom da će biti zaboravljeno sve što su u Prvom i Drugom svetskom ratu uradili Nemci i Hrvati. Da se dogodila kanonizacija Stepinca, NDH bi bila na putu relativizovane krivice za genocid, koja bi na kraju bila negirana i tumačena kao desno skretanje u okviru međunarodno priznatog režima NDH. A ovo što se nama događa bi bio deo novog tumačenja pojma genocida koje nema nikakve veze sa Srebrenicom.

U Srebrenici se nije dogodio genocid, ni veliki zločin, nego ratni zločin. Činile su ga i druge strane. Sarajevo je bilo treći grad u Jugoslaviji po broju Srba koji su tamo živeli. Gde su sad ti Srbi, posle pet vekova u tom gradu i hiljadu godina u okolini?

Rekli ste da moramo da budemo pravični. Spomenuli ste i bombardovanje. Kako se mi ponašamo prema našim ljudima? Kako prema prijateljima, a kako prema neprijateljima? Zašto se Srbija ne usuđuje da pozove na punu odgovornost NATO, ni da osporimo presude Haškog tribunala, a Rusija jeste! Ona je pre glasanja u UN o rezoluciji o Srebrenici pozvala na punu odgovornost NATO. Zašto mi ne preduzmemo taj korak i budemo pravični prema onima koji su dali svoj život za nas, a i danas nas ubijaju posledice bombardovanja?

Svake godine Srbija obeležava stradanja od NATO agresije. Ali pozvati na odgovornost NATO pred međunarodnim sudovima pravde nema svrhe, jer te sudove kontroliše NATO i Zapad. Da to uradimo i izgubimo, to bi uticalo na samopouzdanje naroda. U ovom trenutku to nije moguće. Sačekaćemo trenutak. I smaknućemo tekovine NATO na našem prostoru, uključujući BiH i Crnu Goru kao člana NATO, okupaciju Kosova i Metohije. Tekovina je razbijanje Jugoslavije, a treba je neutralisati povezivanjem Srbije, RS, CG u jednu državu, a sa nama prirodno treba da bude i Makedonija jer su srpski i makedonski narod najbliži. To će biti pravedno rešenje za postjugoslovenski prostor.

Gledajući u tu budućnost, za Srbiju ima više ponuda: zapadne i istočne integracije. Kako Srbija da napravi istorijski iskorak ka BRIKS-u i ŠOS-u?

Mi smo na putu ulaska u EU (ja nisam za to), i ne možemo biti član ni BRIKSa ni ŠOSa. Prvo treba da odustanemo od evropskog puta.

Koje vrste saradnje i integracija sa Rusijom su moguće dok smo na EU putu i treba li nam više Rusije?

Svakako da nam treba. Da nije bilo povezivanja sa Rusijom i odnosa da joj ne uvodimo sankcije ne bismo je imali kao brata i saveznika, ni u UN. Bili bi uzdržani ili se ne bi pojavili, osećali bi se izdanim, kao mi od Crne Gore.

Nakon početka specijalne vojne operacije u Ukrajini, saradnja sa Rusijom je uglavnom svedena na pojedince. Problem kod nas postoji u organizacijama i institucijama, mislimo da bi institucionalna naučna saradnja dovela do prekida sa zapadnim univerzitetima. Imali smo primere. Ja u Rusiju idem redovno, i ima još ljudi. To su lični napori pojedinaca, a čekamo bolje vreme za obnovu saradnje.

Čemu smo bliži u perspektivi: EU ili integracijama sa istočnim svetom uključujući Rusiju?

Bliži smo EU, ne treba imati iluzija. Ja sam protiv, ali naši gledaoci vide da smo na EU putu. Ako nas oni ne prime, to će biti srećna okolnost, pa ćemo onda ići u neke druge saveze.

Kako smo se opredelili za taj put?

Građani biraju partije na osnovu programa, koje većina građana ne čita. Većina naših partija ima evropske integracije u programu. Oni imaju većinu u Skupštini. Govorim i o vladajućoj stranci i o opozicionim partijama. One su na istom putu. Ko je na antievropskom putu? Koliko ima tih poslanika u našoj Skupštini? Malo. Svakako malo.

Možda je u ovom trenutku smelo to pitati, ali, kako vam se sa ove istorijske distance čini Miloševićeva ideja o savezu Srbije, Belorusije i Rusije? Šta su prepreke u njenoj realizaciji?

To je bila namera da se spreči rasturanje Jugoslavije i spreči okupacija Kosova i Metohije. Naša Savezna Skupština je to izglasala, ali mislim da nije došlo na dnevni red u Moskvi, jer bi značilo sukob sa Zapadom. Ne sećam se za Minsk.

U perspektivi, to može samo ako odustanemo od EU jer ne možemo biti u dva saveza koji stoje jedan nasuprot drugog. Videćemo u kom vidu će dalje postojati EU i NATO. To otvara nove perspektive.

Lavrov mi je u Sočiju rekao: „Kad uđete u EU morate da uvodite sankcije Rusiji“.

Dok ne postanemo član, kako je rekao i tadašnji ministar spoljnih poslova Ivica Dačić, Srbija nema obavezu da usklađuje svoju spoljnu politiku sa EU. U tom kontekstu, da li je momenat da menjamo spoljnu politiku tako da nam savezništvo sa Rusijom bude okosnica spoljne politike?

To se može dogoditi ako SNS promeni svoje smernice i ciljeve. To je jedini način. Ja vam otvoreno govorim. Jer, oni će biti vladajuća stranka još dugo. SNS i vlast u Srbiji su na evropskom putu, a u tome ih, izvinjavam se, sledi Milorad Dodik. Kad oni to promene, bićemo na drugom putu. Nema drugog načina. Da izlazimo na ulice? Pre svega nema nas dovoljno. Nije to pitanje koje bi ovde izazvalo turbulencije. Jedino da se SNS i SNSD u svojim redovima dogovore da preokreću politiku koja sad ide ka evropskim i nekim drugim integracijama.

Koliko zajedništvo sa Rusijom u kulturi sećanja utiče na srpski narod da se seti da je uvek bio na herojskoj i pravoj strani istorije? Te da onda sa tom istorijskom argumentacijom kažemo sebi da napuštanje EU puta nije naš kraj, nego doslednost?

Mi znamo da smo heroji, iako je posle 5. oktobra bilo pokušaja da se to naruši. Najverovatnije će naš put ka EU biti određen slomom sistema na Zapadu. Sami nećemo moći da okrenemo brod sa te putanje na kojoj smo, mora nešto drugo da se dogodi.

Očekujete li taj slom?

Očekujem. Već ih je bilo. Britanija je izašla iz EU. Katalonija je pokušala secesiju. Turska je bombardovala Ankaru u vreme prevrata kad je Erdogan izvukao živu glavu zahvaljujući Rusima. Bilo je ozbiljnih turbulencija u poslednjih deset godina. Grčka je bankrotirala…Trampova vlast je skoro pa bila incident u zapadnom svetu – kad je rekao da je NATO zastareo…

I kad je Makron rekao da je NATO u kliničkoj smrti…

To je skoro rekao. A od Trampa zavisi hoće li NATO nestati do kraja. Ako pobedi, verovatno je gotovo.

Izvor: https://srbratstvo.ru