Raković: Proruski stav

Piše: dr Aleksandar Raković (800. broj Pečata)

Valdaj klub mi je ukazao čast da budem ekspert ove ruske organizacije, da učestvujem u radu na njihovim međunarodnim konferencijama, tribinama, otvorenim i zatvorenim savetovanjima i razgovorima s predsednikom Vladimirom Putinom i ministrom spoljnih poslova Sergejom Lavrovom.

Opseg delovanja Valdaj kluba seže po svim meridijanima, a smatrao sam kako bi bilo vrlo važno da na ovom forumu predstavim svoj pogled na srpsko-ruske odnose. S tim u vezi evo – u skraćenom vidu – mojih stavova koje sam podelio na Valdaj klubu.

Ne treba zaboraviti da su nakon pada Berlinskog zida Srbi bili prvi narod u svetu koji se borio protiv novog zapadnog imperijalizma. Srbi i Jugoslavija bili su prva meta Zapada u novom Drang nach Osten. Zapad je prvo napao Jugoslaviju kroz unutrašnje separatističke pokrete u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Makedoniji, kao i kroz zapadnu dominaciju u Ujedinjenim nacijama.

Tokom Građanskog rata u Jugoslaviji (1991–1995), međunarodnih sankcija Ujedinjenih nacija protiv SR Jugoslavije, Republike Srpske, Republike Srpske Krajine (1992–1995), NATO bombardovanja Republike Srpske i Republike Srpske Krajine (1994–1995) – Srbi su bili potpuno sami u pravednoj borbi za očuvanje srpske i jugoslovenske državnosti.

Ruska Federacija s Borisom Jeljcinom na čelu od 1991. do 1995. nije bila na strani Srba. Bio je to period ruske iluzije Zapadom koji nikuda nije vodio. Samo nekoliko godina posle, pre i tokom NATO agresije na SR Jugoslaviju (1999) mnogima u novoj ruskoj eliti bilo je jasno da NATO ne napada Srbiju zbog Slobodana Miloševića, već da Zapad ima nameru da okupira ili celu Srbiju ili njenu južnu pokrajinu Kosovo i Metohiju. Onda je Jeljcin konačno reagovao.

Usledio je dobar potez ruskih mirovnih snaga u Bosni i Hercegovini koji su 11. juna 1999. ušli u Srbiju i zauzeli prištinski aerodrom. Ruska vojska je imala nameru da zaštiti Srbe na Kosovu i Metohiji jer je NATO proterao Vojsku Jugoslavije i srpsku policiju s Kosova i Metohije. No zapadni okupatori nisu želeli saradnju s Rusima. Zapadne strukture nisu zaustavile albansku kampanju etničkog čišćenja srpskog stanovništva i terorističke aktivnosti protiv Srpske pravoslavne crkve.

Međutim, mali ruski vojni pohod na Kosovo i Metohiju 1999. bio je prvi oružani povratak nezavisne ruske državne politike protiv interesa zapadnih sila. Posle toga, s novim rukovodstvom Vladimira Putina, Rusija je nanizala pobede u Drugom čečenskom ratu (1999–2000), ratu u Gruziji (2008) i vojnoj operaciji u Siriji (od 2015).

Istovremeno sa zapadnim bombardovanjem Srbije 1999. godine, NATO je započeo širenje ka granicama Rusije, Belorusije i Ukrajine. Bilo je jasno da će ruski svet biti sledeća žrtva. Ali borba Srbije protiv zapadnih imperijalista tokom 90-ih godina 20. veka dala je Ruskoj Federaciji vremena da konsoliduje i preoblikuje svoje stavove o zapadnom ekspanzionizmu. Tih deset godina srpskog otpora bilo je veoma dragoceno za Rusiju.

Srpska javnost je pažljivo pratila rusko buđenje pod vođstvom Vladimira Putina. S ruskim političkim i ekonomskim rastom, kao i vidljivijom vojnom snagom, raslo je i srpsko samopouzdanje. Srbi su bili sigurni da će Rusija na međunarodnim forumima nastaviti da podržava teritorijalni integritet i državni suverenitet Republike Srbije na Kosovu i Metohiji.

Ruski veto iz 2015. na rezoluciju Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija koju je predložila Velika Britanija – da bi događaje u Srebrenici 1995. lažima okarakterisala kao „genocid“ – bio je važan u srpsko-ruskim odnosima. Rusija nije dozvolila Zapadu da stavi stigmu na Srbe koja bi posebno pogodila Republiku Srpsku.

Nakon početka Specijalne vojne operacije u Ukrajini u februaru 2022. kontinuirano se vrši pritisak na Republiku Srbiju i predsednika Srbije Aleksandra Vučića da se Srbija pridruži zapadnim sankcijama protiv Ruske Federacije. Međutim, to se nije dogodilo i neće se desiti ni u jednoj sferi srpsko-ruskih odnosa.

Takođe, postoji veliki pritisak na predsednika Milorada Dodika i Republiku Srpsku, zbog Dodikovog otvorenog proruskog raspoloženja i protivljenja zapadnim namerama da se dalje krši srpski suverenitet u Bosni i Hercegovini. Na isti način Zapad drži pod prismotrom i Srbe u Crnoj Gori, koje raznorazni zapadni planeri smatraju proruskim stanovništvom.

S tim u vezi treba naglasiti da je skoro celokupno srpsko stanovništvo u bivšoj Jugoslaviji zauzelo proruski stav. Stoga Zapad i njegovi saveznici na takozvanom Zapadnom Balkanu koriste ovu činjenicu, pa u vreme ruske vojne operacije u Ukrajini čine što više kako bi naškodili srpskim interesima na Kosovu i Metohiji, u Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori. Srbi će se i dalje braniti. Pravedno rešenje bi bilo ponovno ujedinjenje Republike Srbije, Republike Srpske i Crne Gore u jedinstvenu srpsku državu.