Ранко Јововић – три године од смрти
Ранко Јововић
ЈА ПИШЕМ – ИЗДИШЕМ
Ја пишем Крштену Поезију
И мало крштену
И некрштену
И уличарску
И смртну
И бесмртну
Ја пишем тужну Поезију
И небеску
И земаљску
Ја пишем Поезију у Име Христа
И у име грчких принчева и убица
Ја сам крштена душа
И ратоборна и нехумана
Моја љубав је понекад мрзовољна
Ја пишем мрачне стихове о Сунцу
Ја прогоним народ који мрзи мој народ
Ја сањам да прогоним
Прогоне они мене
И на јави једино као у сну
То што ја сањам да њих газимо ја и Господ
То је моја танка утјеха
Ја пишем неутешне стихове
Ја једва дишем. Издишем.
СУЗА
Црна Гора је била некада
Један Човјек
Који је био
Ратник
Владика
Пјесник
И Народ
А сад се размножила
И погубила
Чини се
Заувијек
ПЕСМА О ЦРНОМ ЛАБУДУ
У Косићу покрај ладне воде
У горици на пропланку
У трави зеленој
Лежи црни лабуд, заклан –
Црни лабуд
Ко младић у цвијету
(Лијепа главо одрубљена)
Лежи непомично
Над њим јата грабљивица
Лешинара и кукавица –
Црни лабуд у Косићу
На пропланку у трави зеленој,
Као заклана принцеза
Ко се превари те уби црног лабуда
Обје му руке отпале –
У Косићу, ионако црном,
Мајко моја, у горици,
Више сунца није,
Мајко моја.
Избор: Милица Краљ
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
