Ranko Pavićević- Na tragu slobode

Pišr: Slobodan Ristović

Koliko slobode može da stane u čoveka? Ovo pitanje potiče još iz doba, kada je usamljena Reč počela da se roji. Sa stvaralaštvom je došlo i rušilaštvo. Prva žrtva je bila Sloboda. Ona se zaglibila u idejama i interesima.
Misao je postala progonitelj Boga. Oni koji su umeli da vide „preko brda“, tražili su njegov trag. Sloboda je materica prve reči. Bez nje ne bi moglo ništa postati. Čemu to traganje, koje još traje? Traje zbog toga što je Bog stecište i skrovište čoveka. Ne naći sebe u tom bivaku, znači ostati beskućnik.
Vidovit traži slobodu. On se opredeljuje za kuluk. To je graditelj koji sebe ugrađuje u put. Ne onaj kojim prolaze kočije, komore, svatovi, pogrebi, trgovci kostima i biserima. Na njemu su najjači, oni najbogatiji. Biti putar u tom antrešelju, znači podjarmiti se ili se suočiti sa komordžijama. Kuluk za novi put.
Jedan od onih, koji su se usudili putu na put stati je i Ranko Pavićević po opredeljenju Čovek što mu je i službeni karton.
Novinar, vele. Šta je to novinar? Možda čovek koji o svom vratu nosi mašnu od konopca, spreman da udavi grlo da bi iz njega reč isplivala.
Ako to nije, onda ni čovek, a ni novinar.
Kuluk kojim se Pavićević godinama bavio i kojim se još bavi, ne po navici već zbog obraza, kojim se na kraju svega izlazi pred Boga, gde se život podvlači onom mastiljavicom, koja ne bledi ni na drugom svetu. Nego ostaje potomcima, a potomci su svi oni koje je branio od nemoralnog gara i puara. Ukazujući na tu ubrljanost, koja kada se skori na obrazu, čovek bez lica ostane.
Njegovi bojevi sa pogromima u Crnoj Gori ne pripadaju samo toj katastarskoj parceli. Sve zemlje u njenom okruženju imaju tu naznaku, Crna, neka manje a neka više. Zbog toga je Pavićević zajednički borac u ime svih onih koju su iole na vidljivom mestu nosili svoje čelo, suprotstavljajući se najezdi zapadnih obraza. Gubav je to posao. Onaj koji se ne da iz sebe izbaciti.
(PO)ETIKA (TE) JEDNOG VREMENA, zborno mesto ili sjatište nepogoda, kroz koje je Ranko Pavićević prošao ulubljenih leđa, na kojima nosi stara ramena, da bi se njima mogao nasmejati, kada ih neki tapšu po skorelim olomcima i ubojima. Novinar trpi. Njegovo trpilo je ujedno pamtljivo odlčije pred kojima se pognu i podrepaši, koji su postali velikaši.
Bolno je čitavanje eseja međ ovi koricama i saznanje, da je današnje stanje u društvu istolomno, isto posramljujuće, nego li ono u kojem je Ranko Pavićević stajao na sred puta i vrh brda. Od toga je samo bolniji stid borca. Ona stid, koji ukazuje da ni danas nema dovoljno tragača za slobodom. Ima novinara ko i uvek, tako se samonazivaju. Nema dovoljno onih koji ulaskom u borbu protiv moralne tonje nose obraz umesto štita. Njihov pancir, oprostite mi na ovoj neprimerenoj reči je novinarska čast.
Ranko Pavićević ima pravo da sebe oglašava tim zvanjem jer se za njega izborio, jer je zbog njega ostao modrih kolena i prsiju padao je i ustajao. Pominjući njega kao pojavu međ ljudima, u oduvek trusnom vremenu, moram se osvrnuti na činjenicu da je sebe izdigao iz nad ljudskog i vremenskog kukolja, pre svega jer se odenuo ruhom kulture, saznanjem da svaka vrlina najbolje niče iz nedara kulturom otežalih. Zbog toga slobodno mogu reći; Ranko Pavićević je težak kulture, zahvaljujući tome izneo je svoj obraz na vrh brda. Oni koji bi da se na njemu ogledaju, neće moći na brdo izaći bez nedara kulturom otežalih.
Iskreno.

Rogatica, u oči Svetog Nikole 2024.godine