Regent Aleksandar: Kako mogu vojnici, tako ću i ja!

Tokom balkanskih ratova prestolonaslednik Aleksandar je bio armijski komandant, ali je uskoro preuzeo komandu nad kompletnom vojskom i uzeo je učešće u donošenju odluka za sudbonosne operacije.

Na početku rata, nadmoćni neprijatelj je napao preko Drine i Save ka Valjevu. Počela je četvorodnevna bitka na Ceru (15. avgust 1914), a dve austrougarske armije bile su potučene do nogu i proterane iz Srbije. Pobeda srpske vojske odjeknula je Evropom i naišla na divljenje celog sveta.

U tim danima krize, prestolonaslednik Aleksandar je, ne prezajući od opasnosti, svuda stizao da obodri i podigne duh premorenih boraca. Brinuo se da trupe budu snabdevene municijom i ostalim sredstvima i neumorno je leteo s jednog kraja bojišta na drugo, pojavljujući se tamo gde je najkritičnije.

Međutim, u mesecima nakon teške bitke, snaga srpske vojske počela je da popušta, i bila je prinuđena da se povuče u unutrašnjost zemlje, ka Rudniku i Kosmaju. Vojska je popunila proređene redove i snabdela se artiljerijskom municijom.

Nakon što je Aleksandar naredio – „Ni stope više naše zemlje neprijatelju – Napred u pobedu!“, 3. decembra počela je čuvena Kolubarska bitka, gde je po drugi put potučena znatno nadmoćnija austrougarska vojska.

Beograd i Šabac su oslobođeni 14. decembra, a dan kasnije, kralj Petar i prestolonaslednik Aleksandar pobedonosno ulaze u oslobođenu prestonicu. Vrhovni komandant je posle velike pobede odao vidno priznanje vojnicima i starešinama:

„Vi ste potukli četiri neprijateljska korpusa, zabeležili ste silne trofeje i u dosadašnji venac vaših pobeda upisali ste i slave pobede na Ovčaru i Kablaru, na Suvoboru i Maljenu, na Kosmaju, Ljigu, Kolubari… Otadžbina će vam biti blagodarna, a Ja sam gord, što sam na čelu vašem i mome uzvišenom Ocu mogu podneti još jedan sjajan podvig njegovih dičnih sokolova.“

Ja ću biti poslednji koji napušta Otadžbinu

Ipak, Srbija je bila tek na početku velikih teškoća pred kojima su se našli vojska i narod. Na jesen 1915. godine, nemačke i austrougarske snage, grupisane u Banatu i Sremu, prešle su preko Dunava i Save i upale u Srbiju. Istovremeno, Bugarska je napala s leđa. Srbija je bila opkoljena s nekoliko strana, a saveznička pomoć je zakasnila.

U tim teškim danima, vrhovni komandant Aleksandar je obilazio vojnike, dolazio na krizna mesta, i delom, zahvaljujući tome, vojska nije zapala u rasulo, već se u redu povlačila. Srpska vojska, sa delom naroda, bila je prinuđena da krene preko teško prohodne Albanije. Tokom Albanske golgote, nadu i veru u krajnji uspeh narodu je ulio prestolonaslenik Aleksandar, koji ga ni u najtežim momentima nije ostavio. Delio je s vojnicima sve nevolje, sva stradanja i sva iskušenja i to ga je činilo velikim u očima boraca.

Na taj način on je bodrio duh i ulivao poverenje i srčanost da se u patnjama istraje do kraja. Ni teška bolest, koja ga je snašla na putu, nije ga odvojila od onih s kojima je delio prethodne slave i trijumfe.

Sve vreme Aleksandar urgira kod saveznika za pomoć srpskoj vojsci i narodu. Slao je pisma predsedniku Francuske Remonu Poenkareu i ruskom caru Nikoli II.

Vojnike nije napuštao ni kada je stigao do albanske obale. Jednom prilikom, francuski izaslanik, general Mondezir, saopštio je prestolonasledniku Aleksandru da je za njega prispeo torpiljer (ratni brod), da ga prebaci na italijansku obalu i spase opasnosti od neprijateljske avijacije koja je bombardovala pristaništa u albanskom primorju.

Međutim, prestolonaslednik je to odbio rečima:

„Ja ću ovde ostati da pratim ukrcavanje trupa i izbeglica. I kad poslednji moj vojnik bude ukrcan, onda će doći red i na Mene. Tada ću se Ja krenuti – pre ne. Ja ću biti poslednji koji napušta Otadžbinu.“

To je još jedan primer reči koje su dale volju vojnicima da istraju na teškom putu.

Kada su sve izbeglice i određeni deo trupa prebačeni brodovima iz pristaništa Svetog Jovana Medovskog, a ostatak vojske upućen peške ka Draču, Aleksandar, koji je bio još uvek bolestan, trebalo je da se preveze brodom iz Svetog Jovana u Drač, odakle bi pratio prebacivanje ostalih trupa na Krf. Predviđeno je da s njim, na istom brodu, bude crnogorski kralj Nikola I sa sinom, kraljevićem Petrom.

Kada je u toku prevoza motornim čamcem saznao od italijanskog kapetana da je dobio naređenje od svoje vlade da ih preveze u Brindizi, Aleksandar je kategorički naredio da ga čamac vrati i iskrca ponovo na obalu. Napori kralja Nikole da ga odvrati od te ideje nisu urodili plodom a prestolonaslednik je opet vezao svoju sudbinu za sudbinu vojske.

Iako ozbiljno bolestan, krenuo je teško prohodnim putem, kroz albanske močvare, od Lješa do Drača. Kada je upozoren da se na mnogim mestima može preći samo preko leševa konja u blatu, odgovorio je:

„Kako mogu vojnici, tako ću i ja.“

Na ponovno navaljivanje dva saputnika iz svite da promeni odluku, kaže:

„Gospodo, ja vas obojicu dobro razumem. Vi ste oženjeni i imate svoje porodice, za koje je vaš život dragocen. Ja vas zato oslobađam vaših dužnosti. Idite kuda god hoćete, a ja ostajem sa mojom vojskom.“

Veliki deo puta, prestolonaslednika su, bolesnog, preneli u nosilima njegovi gardisti, a na najopasnijem, glibovitom mestu, na leđima ga je preneo saputnik iz njegove svite.

Napred, u slavu ili u smrt!

Kada je u januaru i februaru 1916. godine srpska vojska prebačena na Krf, počeo je oporavak i osveženje trupa. Vrhovni komandant je tih dana neprekidno obilazio vojnike i brinuo se da budu snabdeveni svime što im treba. Njegova lična briga vojnicima i starešinama davala je mnogo snage i energije, kao i nadu u bolje dane.

Istovremeno, Aleksandar je brinuo i o budućim operacijama.

Prestolonasledniku Aleksandru pripada velika zasluga za stvaranje i održavanje Solunskog fronta, na kojem su srpske snage odigrale važnu ulogu. Postignuti su uspesi kod Bitolja, u Gorničevskoj bici, kod Kajmakčalana… Da bi ostavio trajan pomen na požrtvovanje svojih boraca koji su izginuli u Kajmakčalanskoj bici, Aleksandar je naredio da se na vrhu Kajmakčalana podigne spomen-kapela.

Devetog juna 1918. godine za komandanta savezničkih snaga na Solunskom frontu je postavljen Franše d’Epere, kada su i počele pripreme za konačan proboj fronta. Tokom tih priprema, prestolonaslednik Aleksandar je neprekidno obilazio front, svoje i savezničke vojnike. Proučavao je do detalja rad svih trupa. Naročito je pažnju posvetio srpskoj vojsci, među kojom je i samim svojim prisustvom podizao duh.

Kada su počele borbe, srpski vojnici, koji su imali veliku želju da se vrate u otadžbinu, postizali su ogromne uspehe i nije ih bilo lako zadržati. Do 19. septembra trupe I i II armije izvršile su prodor u neprijateljskom rasporedu oko 50 kilometara po dubini. Na taj način bile su ugrožene bugarska armija kod Dorjana i nemačko-bugarska armija kod Bitolja. Međutim, napad koji su izvršile englesko-grčke trupe kod Dorjana je propao. Zbog toga se srpska vojska našla u opasnom položaju bez podrške sa oba krila.

Na Bukoviku, u Štabu vrhovne komande, u noći između 19. i 20. septembra vladala je ozbiljna i svečana tišina. Vrhovni komandant i ostalo rukovodstvo morali su da donesu važnu odluku: ostati na osvojenim položajima i preći u odbranu ili produžiti ofanzivu uprkos opasnosti koja je pretila vojsci.

Prestolonaslednik Aleksandar, kao najodgovorniji, donosi odluku:

„Jeste, nije nam lako, ali je neprijatelju još gore“ i izdaje naredbu:

„Napred, u slavu ili u smrt!“ Uskoro srpska vojska zauzima Gradsko, Štip, Kočane i nastavlja na srpsko-bugarskoj granici.

Udeo srpske vojske u proboju Solunskog fronta bio je ogroman.

Izvor: RTS/ Knjiga „Aleksandar I – viteški kralj“