Rekoh ti, mila…

Piše: Vojislav Karadžić

Kratka je svetlost zraka dnevnog!

Rekoh ti mila, nastaće studni sati
I doba ono kad žito zvonko prestane da zlati
Kad se jesenjsko ruho utanja i osipa
Da ga naša duša ne može da opipa
I da se pogled u ono daleko
Gdje je sve bilo blaženo i meko
Ponovo ne vrati za lijeka
I da čula onemoćaju i zastude
I zavičaji prestanu da rude
A nas ne bude
A nas ne bude!

Suzo trena, ne zebi, poljub mi podaj nesveli
Veo vremena sa očiju mi skini
Da k’o jato nebo s tobom dijelim,
Da pred tvoje skute stupim ja jedini!