Реквијем за недељу

Пише: Емило Лабудовић

И без црквеног календара, упркос чињеници да ми дуго, дуго времена није била нерадан дан, рачунајући десетине свадби и весеља на које нисам отишао („мола лади“, рекао би мој пријатељ Аши, Кинез са скоро тридесетогодишњим стажом у Подгорици), на све обећаване али никад испуњене викенде, одморе, посјете…недеља је за мене одувијек била „црвено слово“!

Чак и у притворској јединици у Спужу (хвала Милу), гдје је „недеља“ четвртком, кад су посјете, а сви други дани личе бескрајној траци празнине, недеља се, макар у мислима и доживљају, некако издвајала и чинила посебном и другачијом.
Прочитао сам небројене описе недјеља још од давнина, као празника породичног окупљања, свечаног одласка у цркву и „првог пута с оцем на јутрење“, одлазака на травнате пропланке и љековитог дежурања над ријеком док риба неће да загризе… и било ми је бескрајно жао што су се те и такве недеље заувијек изгубиле у оним давним и, како их се све више са тугом присјећамо, „срећним временима“.
Недеља данас не личи на себе. Осим по томе што тога дана продавнице бојкотују купце а не обратно, и што су капије установа, фирми и предузећа затворене, недеља се ама баш ни по чему не издваја од осталог календара. Или можда ми више нијесмо они који смо били и више на све око нас, па и на недељу, не гледамо истим очима.
Недеља се данас, као покисло пиле, некако стисла између протеста, блокада, уцјена, недовршених избора, закулисне трговине моћи, повампирења авети прошлости, стравичних слика са ратишта, избјегличких кампова и стријељаних у дугим колонама бескућника без наде и адресе.
   Недеља данас скапава под новосадским мостовима на којима се, у знак пијетета према жртвама несреће и онима који их оплакују, шири мирис печене прасетине, игра коло, праве селфији, ружи, псује, захтијева и пријети.
Недеља данас скупља синоћне отпатке на Блажовом, отпатке у виду кеса, папира, опушака, али и отпатке оних који су били, па би опет. Дични синови дичних очева, сурогати једне од најпогубнијих гарнитура власти која је раздржавила државу и бацила је под ноге домаћој и бјелосвјетској мафији, поново вију офуцане заставе квазидржавништва, европејства и грађанског ексклузивизма.
Недеља данас ћути док (то би Бећковић рекао) од Шавника па до мора, пси лају. Пси гладни ничим заслужене моћи. Недеља се, ено, скаменила пред скупштинском салом у ишчекивању најдемократскије и најевропскије булументе која „главу даје, ал Устав не даје“! А на глави капа, а под капом… лудило и празнина.
Недеља испражњених новчаника и непроглашеног бојкота трговина, дрхти пред безумним отпором усвајању буџета који је, гле чуда, кеса с новцем за све нас подједнако. Или ће прије бити да они који, опет, „главу дају а Будву не дају“ можда имају нешто „са стране“ па им је до буџета таман колико и до лањског снијега.
Из свега тога, недеља се данас, умјесто у невестинско рухо, обукла у сиво, робијашко, одијело са ознакама „најљепшег затвора на свијету“ (Момир Булатовић), казамата у којем нас шачица шиљокурана ево неко вријеме држи узапћене и распамећене.
  Ђилас, Мило, Мариника, Александра (са и без капе), Мост слободе, Блажов мост, формални и неформални курајбери са и без индекса, Нови Сад, Београд, Ниш, Будва, Шавник, Пржогрњци, Доњи и Горњи… иста фела из истог шињела. А у њиховом „обојеном“ дивљању, роштиљању и уцјењивању (докле ли, Боже мој)… окрени, обрни, недјељи, оној правој и души угодној, мјеста нема.
И тако, једна по једна, све гора и безнаднија, нижу се у ланац трајања, ланац робља окованог пијанством и лудилом неолибералног концепта новог свјетског поретка у којем „демократије“ има само за најмоћније, а сви други има или да ћуте и климају главом или ће им „показати њиховог бога“ на неком од мостова. Европа и свијет у тору око којег вију гладни вуци, а пси – чувари, наједени и надрогирани, положили њушке на шапе па ни да бекну. Наравно, тамо гдје има тора има и оваца, спремних да за шаку соли и сијена, бесконачно блеје док их бесомучно стрижу.
Недеља је, а као да није. Недеља је, још једна од оних које само календари препознају. Недеља је, а једино што се, осим колцета и оргијања на Мосту слободе, у ово суморно предвечерје још чује јесте јаук звона са храмова и манастира. Отужни реквијем за недељу и за све нас, на мосту и под мостом.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: