Rekvijem

Piše: Nebojša Jevrić 

Leto devedesttreće. Tek se vratio iz rata. Plata deset maraka.
Kirija sto.
Tri meseca dugujem.
U uniformi, sa vojničkim čizmama, druge odeće nemam.
Zvoni telefon kod gazdarice, neko me traži
Ulazi gospođa Kajsija, moja gazdarica, sva uspalahirena.
„Sa Dedinja zovu. Drugarica Brana. Hitno je, kaže.
„Druže Jevriću, vi ste u ratu mnogo oproštajnih govora napisali. Imamo smrtni slučaj. Sahrana je u tri. Možete li da dođete do jedanaest da vam damo podatke? Cena nije bitna. Biće vam plaćeno.“
„Dolazim.“
„Budite tačni.“
Ko se devedesettreće vozio gradskim prevozom znaće zašto sam kasnio. Avgust.
U pola dvanest mi vrata vile otvara dama srednjih godina. U crnini. U crnom negližeu.
„Znate, nema inspiracije bez pića. Imate li šta da se popije? Ruke mi se tresu!“
„Imamo sve vrste viskija a ima i armanjaka.“
„Imate li onaj koji je Tito pio?“
„Imamo, naravno.“
I flašu čivasa pred mene.
Oči su joj crvene od plača.
Danima sam pio „subotičku smrt“. Tako smo zvali rakiju koju su davali ratnicima.
Kad sam nadoknadio nedostak alkohola u krvi pitam:
„A gde će biti sahrana?“
„U bašti.“
Odvno sam prestao svemu da se čudim.
Pijem čivas i vraćam se u formu.
„ A, pokojnik, gde je?“
„Pokojnica! U salonu na stolu.“
I krene ispred mene.
Sa sve flašom, u prljavim vojničkim čizmama koje nikad niko očistio nije,
marširam za njom.
Čivas ne puštam iz ruke.
U salonu, na stolu, otvoren beli dečji sanduk, pokojnica pokrivena ljiljanima i orhidejama.
Noge su mi se odsekle.
„Da, to je moja najdraža Lili, engleska pudla. Duboka starost. Šesnaest godina. Vodila sam je na infuziju ali zalud. Rekli su mi ako bude primala infuziju mučiće se šest meseci. Nije se mučila.“
Legnem na divan. Sa sve čizmama.
Mrtva pudlica na stolu, ja sa čizmama na divanu i flašom čivasa.
Na noćnom ormariću otvorena, do pola pročitana, moja knjiga bajki „Osmi patuljak“.
Ožalošćena u crnom negližeu snima kamerom.
„Ovo mora da bude zabeleženo.“
„A sveštenik, kad dolazi?“
„Moj otac je bio narodni heroj. Mi smo komunisti. Ju,pu,pu,da mi pop uđe u kuću.“
Kad sam izpraznio flašu, bacim se na posao.
Uskoro su stigli i grobari.
Lili smo sahranili između grmova ruža. Prvo čaršaf cvetnog dezena, onda sanduk, i grob pokriven cvećem.
Oprostio sam se od nje stihovima. Napisao sam celu poemu od koje su mi u sećanju ostale dve strofe:

REKVIJEM ZA LILI

Suze mi liju a duša
cvili,
poslednje „zbogom“ voljena Lili,
preboleti je nikada neću,
ne,nemojte joj paliti
sveću.
Sveće su znak
Sujeverja
Koji veruju u drugi
svet,
Znamo i ti i ja,
Verujem samo u kraka pet!“

Grobari su otišli a mi smo ušli u kuću da se počastimo za dušu nesrećne Lili.
Šta ćeš. Naživela se.
Prvo sam dobio kovertu koju iz pristojnosti nisam hteo da otvaram.
Ožalošćena se opet presvukla u negliže. Velike su bile vrućine a njoj niko ne dolazi.
Suze su lile niz lice a ja sam ih brisao jezikom.
Krenuo sam tek ujutru. Ona je navikla da spava do podne. Paušalno sam pokupio i flašu čivasa.
Platio sam kiriju gazdarici Kajsiji, kupio deset boksa cigara i zalimpao nazad u Nedžriće..