Репортажа Ахмедове из ДНР: „Ми јесмо људи, али ми смо неслободни“

Преносимо репортажу познате новинарке Марине Ахмедове. Она је посетила једну школу ослобођеним деловима ДНР:

Јуче су донели траке за прозоре и тапете за плафоне које су тражили у школу коју су уништиле Оружане снаге Украјине. Ушли смо у школу. Прозори су били разбијени, до њих су били постављени столови, а на столовима су биле столице – одатле су пуцали. Подови су затрпани некаквим ђубретом. Између осталог, по поду су биле зелене кесе сувих оброка и празне флаше скупог алкохола. Украјинска војска је обила оближњу продавницу и узела флаше. Иначе, претходних година су Оружане снаге Украјине су биле задужене да „чувају“ ову школу. Долазили су овде, обучавали су децу војничким стварима, држали патриотске говоре, делили деци разгледнице које су могле бити послате војницима Оружаних снага Украјине. Тада су њихови родитељи плаћали порез од кога су они добијали плате и средства да врше пропаганду по школама.

Деца су мислила на руском. Код куће су са родитељима причали руски. Одговарајући на часу, у глави су преводили одговор са руског на украјински. У ходнику школе и сам разговарала са наставницом руског језика. Истина, сада је она наставник „стране књижевности“, а за Достојевског има сат и по времена за предавање. Дакле, деца знају мало о руској књижевности, а за „Злочин и казну“ само да је неки човек секиром убио баку. Учитељица је рекла да је руско дело преведено на украјински језик изгубило дух, а деца су тражила дозволу да читају руске књиге на руском. Није им забрањено, али су упозорени да ће им се постављати питања на украјинском и да ће им бити тешко да положе тест. А онда су дошли директор и заменик. Тражио сам дозволу да их фотографишем и да се сликам са њима. Нису желели.

– Зашто? Питала сам.
– Па, ако желите да нам помогнете, дођите и помозите. Али за десет дана ће се Украјина вратити овамо и шта ће нама да ураде због те ваше фотографије?

– Зашто мислите да ће се Украјина вратити? – питао је Јуриј, посланик ДНР-а који је био са мном. А са њим је био још један наоружани човек.

– Зато што гледамо украјинску телевизију. Имамо генератор па можемо да гледамо. Украјинци кажу да ће за десет дана бити на Криму.
Јуриј и ја само смо се погледали. Налазили смо се на ослобођеној територији.

Разговор се наставио мојим питањем – „Значи, ви сте све време ћутке плаћали порез којим је финансирана украјинска војска свих ових година“, рекавши им док сам покушавала да потиснем свој бес. – „Знали сте да се бомбардују Доњецк. Дозволили сте да вам забране руски језик, а нисте се ни једном опирали. И сада чекате да се украјинска војска врати?“
„Плашимо је се“, рекли су. „Страх је оно што нас веже за Оружане снаге Украјине. Извините, како се Ви зовете?“ – „Марина.“ – „А Вас, Марина, се не плашимо. Када је војска ДНР ушла, ми смо испузали из подрума. Кад украјинска војска уђе, опет ћемо се спустити у подруме. Већ смо видели шта су радили нашима. Извините, ми се плашимо. ДНР-овци и Руси су сада овде, ми живимо по нормално, знамо да нас нико неће дирати.

„Зашто сте живели у страху?“ Питала сам. – „Ви сте људи. Не можете се увек плашити?“

„Ми јесмо људи, али ми смо неслободни.“
„А ти, шта ти мислиш о свему овоме? И вама је украјинска војска држала наставу?“, питала сам четрнаестогодишњака.
„Да“, одговорио је, „и видео сам како су украјински тенкови касније пуцали на наше куће. Само нисам разумео зашто. И, не заборавите да ми донесете „Хари Потера“. – Наравно, нећу заборавити да понесем „Харија Потера“ ако га нађем у Доњецку.

Мислим да људи које је Украјина натерала да забораве сами себе морају више да комуницирају са нама, са својим народом. „Заборављање себе самих“ је највеће зло које им је Украјина за 8 година нанела.

P.S. Школу нису успели да очисте и среде. При повлачењу, украјинска војска ју је минирала.

Ко о чему, Британија о миру – увели санкције Додику и Цвијановић: Ово двоје политичара намјерно поткопавају тешко стечени мир у БиХ!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: