Репортер ИН4С-а у Казанима – највећем стратишту сарајевских Срба
1 min read
Михаило Меденица
Пише: Михаило Меденица
Проклета узбрдица, нигде стазе, никад краја…
Камењари, змијарници… проклета узбрдица, до у само небо води, чини се…
Нигде мученим сарајевским Србима и није било пута до у небо тих ратних година…
Проклета узбрдица, нигде корак да се ухвати земље, не могу више, не могу даље, страх ме је… себе понајвише да ће ме узбрдица проказати вртачама и камењарима, но не ходам због себе, нико од нас не корача својим стопама већ га грабе последњи кораци мученог Србља…
Мучених сарајевских Срба којима су ова проклета узбрдица, камењари, вододерине, ова упекла звезда што шиба ко корбач, кундак звери… били последње…
Није било живота Србима у Сарајеву тих ратних година – није им било ни смрти…
Заправо, било је и превише смрти, само су на њу и могли да рачунају, но но и за смрт су морали да се помуче, сироти, ни у смрти их звери ђавоље 10. Брдске бригаде нису штедели.
Грабимо ка Казанима, за нама Бистрик, махала уских улица, непокајне тишине и крвавих руку а пред нама…пред нама ништа до јауци, крв, гробна земља мученика и смех звери.
Све је живо, живље него тих година када је глава Срба вредела колико и лишће што се давило Миљацком…
Вреди ли данас више…?
Морамо због њих стићи до Казана, морамо!!!
Проклети Казани подно Требевића, једно од највећих стратишта сарајевских Срба, једно од стотина њима налик.
Није Сарајево за Србе био њихов град већ њихова мора.
Најгора, најцрња… хумка у којој су исчекивали смрт, а смрт тежа од смрти…
Све су тежи и краћи кораци.
Губимо се, лутамо, дивљина овде вазда вреба Србе ко плен, но морамо стићи, морамо!
Пејка, Сандра, Ненад, Зоран, Предраг, Небојша, Слоба… сабрао нас је призив невине крви рода нашег, сабрали су нас проклети Казани, стићи ћемо им…
Боже, колико је то мржње било у зверима Мушана Топаловића Цаце, једног од толико сарајевских крвника, кад су Србе нагонили чак до Казана да им пресуде?!
Да сатима носе своју смрт ко камен око врата…
Да буде још тежа, да је пожеле, да завапе за њом, да презру живот…
Колико је то мржње било, ногу пред ногу, сатима, у планину, проклетом узбрдицом, да себе носиш као леш до Казана, а на Казанима…
Губимо се, лутамо, сумњам у себе али не сумњам у кости рода мојега- зову и морамо им стићи, морамо!
Да је за добро никада не бих овим путем, нико од нас, но никоме не пада на ум да одустане, напротив!
Када су могли, морали живи мрци како ми да не можемо, ето још њихових стопа и крви, излазе пред нас, кураже да наставимо, вуку за руку, веле нема још много, веле да нам се стотине невиних душа радују, чуле су да стижемо, лако је чути кад Срби стижу јер ретко долазе…
Не што неће, не што не могу, већ што Сарајево не да!
Ћути о својим зочинима над Србима!
Ћути па да ако у ћутњи нестану, тишина их прогута, слаже, порекне да је хиљаде сарајевских Срба молило да смрт буде брза и милостива, но нису Цацове звери залуду тупиле чакије…
Каква милост, каква смрт, какав крај…није смрт за Србе била крај, ни близу краја…
Дуго се и болно умирало на Казанима, још дуже се и болније ћутало о крицима, о бзацима крви што су низ Требевић јурили ка граду у којем су Срби били ловина, плен…
Ето нас, ето проклетих Казана, ето одушка, ето вечитог немира без одушка…
Боже, дивног ли крајолика…
Боже, проклетог ли крајолика…
Најлепши поглед на Сарајево, најружнији поглед на Сарајево, последњи поглед на Сарајево…
Град који без Срба нема права да се зове градом! Никада више!
Град који су његови Срби волели – град који је зверима издао Србе!
Казани – бездан, понорница, камене чељусти самог пакла!
Јесу ли нам јаме суђене…
Никад сите Срба!
Страх ме је да приђем чељустима и погледам…
Заиста, одавно ме није сатро толики страх.
Страх да нема довољно човека у мени…
Никада нико није запалио свеће на Казанима-први пут горе.
Миран и спокојан пламен, као да се ветар с Требевића ломи о њега.
Угасио би их али не може, не горе то воштанице но сјаје векови славе и страдања Срба!
Никада нико није изнео икону да устави и ућуту ове камене чељусти – дивна Сандра јесте!
Светога старца Вукашина из Клепаца и Јасеновца.
Мученика, бесмртника, страдалника за веру, страдалника за човек у себи, у Господу…
Надвисила икона читаво Сарајево. Сија. Свило се небо уз њу и ћути…
Ћути, Сандра збори молитву за упокојене.
Нико пре ње није.
Када ће неко за њом..?
Када ће Сарајево ожалити своје Србе?!
Када ће признати своје грехе?!
Када ће се покајати?!
Има ли га где живог без Срба или тек траје у немиру и неспокоју..?
Догоревају свеће над Казанима.
Мир за неумирене српске душе.
Баш на том месту, с ове ивице су их звери бацале у јаму.
Преклане, недоклане, живе..стотине Срба, нико броја не зна, нико не жели да зна, јаме никад сите Срба…
Колико је то мржње у нељудима- терати људе да чак до овде носе своју смрт ко камен око врата…
Далеко су последње куће Бистрика, а опет близу да све чују и виде.
Како живе, с којим миром кад су све чули и видели?! Јесу ли поносни на своје крвнике из 10. Брдске бригаде?! На звер Мушана Топаловића Цацу?! Како озоре слушајући крике и ропце вечито…? Најлепши поглед на Сарајево, најтужнији поглед на Сарајево, последњи поглед на Сарајево…
Град који је проказао зверима своје Србе, оне који су га понајвише волели, оне које је кукавички прећутао да воли…
Чувај их Свети старче Вукашине, разговарај се с тим душама неумиреним, казуј им да су звери само радиле свој посао…
Да је среће да Срби никад не забораве Казане, стотине сарајевских Казана, да вазда воштанице горе крај ових камених чељусти, да јаме никада више не пожеле Срба- никад сите Срба…
Најлепши поглед на град који живи у лажи да има душе.
Своју је душу одавно преклао и побацао у јаме…
Невино Србље!
Залуду му Миљацке, нема те воде која ће му образ и крваве руке опрати, никада!
Колико је то мржње у зверима да људе гони чак до овде, да стотину пута умру не би ли их неумрле прогутале камене чељусти Казана?!
Нека је мир свим невиним душама српским!
Нека је теби “мира” Сарајево у тој тишини да Казани нису део тебе већ си ти тек делић Казана…
Где Мушана Топаловића Цацу и крвнике њему налик славиш ко хероје – вазда ћеш чути гласе из Казана…
Поклета узбрдица, нигде стазе, нигде краја, само вечне стопе страдалника…
Не заборави их Србине – пођи њима јер то су трагови твоји. Пођи њима, што је пут тежи то се њиме лакше стиже, небо је на крају пута.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Сребреница 1991 – Муслимана 3.673 (63,92%)
Сребреница 2013 – Бошњака 998 (41,60%)
Сарајево 1991 – Срба 92.560 (25,63%)
Сарајево 2013 – Срба 10.422 (3,78%)
Значи, према бројкама у Сарајеву је почињено 10 геноцида над Србима
и још нешто занимљиво:
– у Сарајеву до 1961 није било ниједног Муслимана, чак их није било ни у време Османског Султаната, ни у време А-У Царевине;
– 1961 када су се појавили Муслимани у Сарајеву их је било тек 26.520 (15%), док је Срба било 69.776 (40%)
Београдске „Вечерње новости“ управо скоро месец дана објављују фељтон о злочинима муслимана над Србима у Сарајеву од 1992-ге године до 1995-те. Прочитајте, има доста имена и страдалника Срба. Страшно. А многе Сарајлије долазе у Србију и Београд (посебно њихови певачи) и понашају се као да се ништа није десило. Чешки председник Земан се барем извинуо за злочиначко бомбардовање Србије и ЦГ, а сарајевски муслимани? Оно што се зна, у Сарајеву је страдало преко 7.000 Срба. Спомињањем „геноцида“ у Сребрници само желе да заташкају злодела која су чинили Србима широм некедашње БиХ.
Najveci stradalnici u sarajevu su srbi koji su vjerovali u suzivot njih su puni temelji novih zgrada I dzamija napravljenih odmah nakon rata.
Hvala Mihailo ns odličnon tekstu, takve zločine nikada nećemo zaboraviti, kad tad ce zločinci biti kažnjeni!! Vjecna Slava i Milost nastradalom narodu
Volio bi da je tako,nažalost srbi imaju kratko pamćenje i brzo zaboravljaju.Davno je to i Arčibal Rajs zapisao,takvi smo.
Pogledajte na Youtube https://www.youtube.com/watch?v=Te_GwNFKviU kako Šeik Imran Nazar Hosein objasnjava jednoj bosaskoj narikaci da se u Srebrenici nije desio genocid ali i kako su turci i danasnji muslimani na Balkanu izvrsili genocid nad srbima
Živa je istina da su se i sarajevski „begovski“ muslimani stideli i izbegavali društvo polu divljih i mržnjom prema Srbima zadojenih “ sandžaklija“ koji su preplavili predratno Sarajevo , a najviše ih se naselilo na brdu Hum , i ostali upamćeni kao najveći zlikovci !
BRACO IZ CG NEDAJ BOZE DA PADNETE U RUKE BOSNJACIMA I SIPTARIMA I OVIM MILOVIM MONTENEGRINIMA ISTO BI PROSLI KO SRBI U SARAJEVO
Свака част Михаило на тексту.
Али истине ради – још 1996. године на молбу Савеза логораша Српског Сарајева, тадашњи КФОР је из правца Јахорине пробио пут до неприступачних „Казана“.
Мирослав Куртовић, новинар српског „Ослобођења“, иначе спелеолог са групом својих пријатеља и спелеолога из Београда покушао је да се спусти у јаму „Казани“, али нису успјели, јер је јама била минирана, Српске жртве су убијене и побацане у јаму и на њих су обрушене десетине тона камења и разног отпада.
Нико не зна колико Срба је трагично завршило у „Казанима“, јер су у Сарајеву поубијане цијеле породице, па их нико није имао ни да пријави као нестале.
Hvala puno redakcijo ! Mnogo znaci ovo sto ste uradili !
Neka im je vjecna slava !
Fasisti muslimanski,nisu kaznjeni.
Priča i halabuka o Srebreničkom „genocidu“ je prljavo pranje svoje zle ćudi i sločina tuđjim zločinom.. Srebrenica i okolina: 690 spaljenih i miniranih kuća i 1290 pobijenih CIVILA.Selo Kravice, 158 pobijenih seljana. Sve su to Srpske žrtve i niko to ne registruje ni kao zločin niti kao genocid. Kad se desila osveta, ni jedno dijete niti baka muslimanska nijesu stradali. Bilo je mnogo nevinih muslimanskih vojnika koji su stradali zbog svojih saboraca zločinaca. Uostalom, otkud vojne jedinice u tzv Zaštićenoj zoni!? Ne opravdavam osvetu ali je razumijem. Prestanite sa tim baljezganjem o genocidu. Ubistvo svakog nevinog je zločin.
Mnogo Crnogoraca je tu završilo.Njih su lovili i bacali opet komšije iz Crne Gore.Najgori su bili muslimani iz Crne Gore i Pazarci.Oni su kolo vodili i trebili Srbe i Crnogorce po Sarajevu.Njihovi rođaci brane sad Crnu Goru od njenih stanovnika.Ne dao vam bog da im dođe CG u šake.
Eh, ovo je samo jedno od mnogih gubilišta gdje su sarajevski srbi ubijani. O bacanju ljudi sa balkona na Alipašinom niko i ne govori i toliko privatnih logora u samom gradu…
Ta bistrička strana Sarajeva se u gradu uvjek zvala „memli“, zato što je sunce nije grijalo I uvjek je bila u nekom hladu. To je ta tamna strana grada, i u simboličnom smislu, tu je bila komanda sarajevskog korpusa jugoslovenske vojske, tu je dobrovoljačka ulica, tu je Trebević i Kazani. Sarajevo je, u tom smislu, potvrdilo onu staru, o tamnom vilajetu, i memli koja se uvukla u dušu tog nekadašnjeg grada, a danas provincije ogrezle u mržnji. Najgore od svega što ti današnji stanovnici ne znaju koga više mrze, Srbe kojih više nema ili same sebe zbog nemoći da izađu iz tog vrzinog kola. Bilo kako bilo, ostalo je sećanje na grad koji je ubijao svoje stanovnike, zatvarao ih u razne logore kojih je bilo na stotine i hvala Mihailu na ovom tekstu i svijeći koju je zapalio na tom groznom mjestu za sve one Srbe i njihove namučene duše, da ih Bog prepozna i dadne im carstvo nebesko!