Risan – grad moćne istorije

Piše: Mileva Lela Aleksić

Oktobar je. U Budvi počinje sezona kiša. Južni vetar je najavio kišno vreme. Nepogrešiva prognoza prirode. Budim se kasno, bez planova za današnji dan. Virnem sa terase.Oblaci se spustili na more. Kiša dobošari u olucima. Da li da nastavim da spavam? Ne, moje stope skitalice me zovu na put…

Žurim ka autobuskoj stanici, neodlučna kuda da krenem. Odlučiću u trenutku. O budvanskim peronima bih mogla napisati posebnu priču. I hoću! Koliko puta su me ispraćali i dočekivali radosni zbog susretanja.U rana jutra, u ponoć, u podne, radovali su se zagrljaju. Odlučujem u trenutku. Ići ću u Risan. Autobus putuje kroz zaliv. Kroz autobuski prozor posmatram mala primorska mesta, načičkana uz more, kao školjke na stenama. Utihnula je letnja užurbanost. Turisti i pustolovi su otišli svojim domovima, ili u nove avanture. Poneli su uspomene, školjkice, kamenčiće, suvenire, magnete… More su ostavili retkim zaljubljenicima u koje ubrajam i sebe.

...U Risnu me retki meštani srdačno pozdravljaju, kao da sam oduvek živela u ovom ušuškanom, mirnom primorskom mestu. Ljubazni su kao da sam njihova suseda iza ugla, ona što ranim jutrom zaliva muškatle na prozoru, pije kafu ispod palme, ili žurno sa zembiljom u rukama, žuri na pjacu po pomidore, krtolu, petrusin, kapulu, žučenicu. A, ne znaju kakav bih ja bila galiot, onaj što zaviruje u luci u stare barke, što budi kakvog usnulog barbu koji greje stare kosti opružen na pramcu brodice, da mi ispriča legende, zapetljane u ribarskim mrežama i sakrivene u starim amforama. Setih se moje drage prijateljice, novinarke iz Budve, koja je rođena u ovoj rišćanskoj tajnovitosti. U nekoj od ovih usponitih uličica je njen dom. Kako bih se obradovala našem iznenadnom susretu, ali ona je sada negde na novinarskom zadatku. Ponosim se našim jedinstvenim prijateljstvom. Ponosim se njenim čovekoljubljem, hrabrošću, rečitošću…Živele smo u istoj kući u Budvi. Ja sam se doselila koji mesec pre nje, u divan stan u potkrovlju. Sa terase sam kao na dlanu gledala panoramu Starog budvanskog grada, slušala jeku mora dok se besno propinje uz stare bedeme. Jednog popodneva, neko je tiho pokucao na moja vrata. Znala sam da je to odjek jedne nežne ruke, ali čije. Ispred mene je stajalo lepo, ozareno lice, uokvireno raskošnom plavom kosom. U očima radoznalost pomešana sa radošću. Predstavila se i ne znam kad se pre stvorila u mom stanu. Pričala je brzo, bilo mi je jasno. Samo novinari tako zbore. Ponekad je jedan susret dovoljan da nekog prigrlimo srcem. Tako sam ja prigrlila moju Rišćanku.

-Doselila sam se danas? Malo mi je hladno. Imaš li da mi pozajmip jednu deku?
Gledala je u pravcu moga plakara.Ta deka je opredelila naše buduće prijateljstvo. Najveće tajne i dileme delile smo zajedno, kao pite, kiflice, štrudle… Na svaku moju pažnju uzvraćala je na svoj originalni način. Čestita i dostojanstvena. Naslovne strane najtiražnijeg dnevnog lista bile su posvećene njenim,, udarnim “ naslovima. Nije se plašila. Čuvala je čast profesije i svoga imena. Pomagala je da istina o,,malim“ ljudima uzdrma savest moćnika. Divna moja… Skupljala je štenad, što cvile oko kontejnera, i nosila ih u azil za životinje.
Duša mi se ustalasala sećanjima, oči se ispuniše suzama. Ovuda je trčkarala bosonoga, musava od nekog sladoleda ili krempite. Poželeh da je pozovem, da joj kažem da ću pisati zapis o Risnu. Odustadoh. Morala sam te upečatiti u ovim redovima, revniteljko moja. Eh, onaj tvoj naslov o krivomozgićima. Glasno se nasmejah.

-Dobar dan!Kako ste? –pozdravljaju me Rišnjani. Na preplanulim licima širok osmeh.Vide da sam neko čeljade, odnekud zalutalo u njihovo malo mesto. Šetam lagano uz more. Južni vetar izvrće iz morskih džepova pesak, sve što se u ljutnji našlo na udaru njegove pomahnitalosti. Odavno nisam doživela takav bes prirode. Nebo se natuštilo, sivi oblaci se svađaju sa morskim talasima. Zastanem na tren da osmotrim svu silinu prirode. U sveopštem sivilu ističe se belina nekoliko galebova. Obrušavaju se na pučinu, pa uzleću kao kakvi mali avioni. Odlučujem se da posmatram bes prirode sa terase jednog restorana na stazi pored mora. Uz toplu čokoladu, udobno ušuškana, osećam se kao junakinja u nekom akcionom filmu. Na licu osećam finu izmaglicu sa karakterističnim mirisom mora. So pomalo peče očne kapke. Ipak, neću se pomeriti iz ove opčinjenosti, jer more ovu dramu režira samo za mene. Jedna pustolovka i ljubazni konobar koji odbrojava vreme do završetka radnih obaveza. Kao kroz izmaglicu, s druge strane zaliva, naslućuje se Kostajnica.

…Risan, kao naselje, datira još od trećeg veka, pre nove ere. Bio je sedište Ilirske države i njihova glavna tvrđava. Najveći napredak naselje je doživelo za vreme vladavine kraljice Teute, gusarske kraljice neobične lepote, mudrosti i hrabrosti. Legenda o kraljici Teuti traje do današnjih dana. Bila je čas vila, čas gusarka, čas zavodnica, a uvek kraljica. Neustrašiva i hrabra, raskošne lepote, nosila je muško srce u ženskim grudima.Kakva li je bila snaga ličnosti i autoriteta jedne vladarke kad su joj i razbojnici i gusari bili pokorni? Sa revnošću i pokornošću prinosili su u njene dvore blago oteto na morskim pučinama. Možda ih je opčinila njena lepota, a možda ih je krotila snaga njene ličnosti. U ratnim pohodima, teritorije njenog kraljevstva, postajale su sve veće. Bila je neprikosnovena vladarka Jadranskog i Jonskog mora. Njeni smeli pohodi ugrožavali su Rimsko carstvo, njeni verni gusari napadali su i pljačkali rimske brodove. Ponekad vlast zaseni razum. Često moć nema granica. U pregovorima sa rimskim izaslanicima nije garantovala da gusari neće napadati rimske galije. Kada su Rimljani opseli gradske bedeme, Teuta se sa svojim vojnicima i blagom, sklonila u grad i mesecima je izdržavala rimsku opsadu. Jedna od legendi kazuje da se Teuta sa svojim blagom, bacila niz vodopad podzemne reke, čiji se tok gubi u nedrima planine.Arheolozi i danas tragaju za njenim blagom.Stari Rišnjani su pričali kada na Crkvinama padne velika količina kiše, tada iz pećine Spile poteče moćna podzemna reka, koja teče nekoliko sati. Iz uzburkane vode odjekuje zveket novčića. A,onda se voda povlači do podzemnog jezera. Tada se u osušenom rečnom koritu mogu naći delovi grnčarije, nakit i sitni novčići. Veruje se da se u tom području nalazi i blago kraljice Teute. U ratnom sukobu sa Rimljanima njena vojska je poražena, a gusarska kraljica je skočila sa stene u more. Tako kazuje predanje. A, možda se neustrašiva kraljica pridružila posadi vernih gusara i nastavila svoju borbu na moru. Ko to pouzdano zna?Jedna od legendi kazuje da se kraljica sakrila u brdima i da se samo povremeno spuštala do mora, da osveži svoje oči morskim plavetnilom.

Kroz vekove, u Risnu su se smenjivali osvajači i vladari. U periodu razvijenog srednjeg veka, risanska oblast je bila pod vlašću nemanjićke države. U jednom periodu svoje istorije Risan i moje Užice bili su pod vlašću istog vladara, Nikole Altomanovića. Pohodeći ove prostore, u sedamnaestom veku, ruski plemić Petar Andrejevič Tolstoj, zapisao je da u Risnu žive Srbi, pravoslavne vere, da su im kuće od kamena, da imaju dosta hrane, da su gostoljubivi prema Rusima i da su slični kozacima sa Dona. Verujem da je tako ostalo do današnjih dana…

Raspitujem se šta mogu da posetim od znamenitosti Risna. Obavezno muzej sa rimskim mozaicima i crkvu Sv Petra i Pavla. Na stazi pored mora spazih veliku zelenu klupu. Neobična klupa. Čini mi se da bi cela porodica mogla da se udobno smesti na ovakvoj klupi, ili cela grupa dece iz vrtića. Južni vetar se malo utišao. Nasmeših se. Pomislih da mi daje šansu da upoznam Risan. Između borova i vitkih platana izviruje zvonik crkve Svetih apostola Petra i Pavla.U svim mestima, koje pohodim, neizostavno, posećujem hramove. Masivna zelena vrata su zatvorena. Podižem pogled prema visokom zvoniku u kome se čuje cvrkut ptica. Možda je to anđeoska pesma. Na zvoniku dominira raskošna rozeta, kao da je sazdana od venecijanske čipke. Takvi su i mali prozori na hramu, ovalnog oblika. Ostaje mi još da posetim Rimske mozaike. To je neobičan natkriveni prostor koji čuva originalne mozaike iz drugog veka nove ere. Dominiraju kompozicije u crno-beloj tehnici, sa geometrijskim motivima. Posebnu pažnju privlači mi mozik koji predstavlja boga Hipnosa u ležećem položaju. Imam utisak da spava. Mozaici su pripadali vili bogatog rimskog velikodostojnika, koja je imala četrnaest odaja. Drugi vek, savršenstvo stila, mozaičke tehnike, kompozicaja. Pitam se šta nam je civilizacija donela, a šta je uništila. Zar nije sve začarani grug? Zar se sve ne ponovlja u cikličnim periodima? Koliko su nam savremena dostignuća zaista na korist? Ovi raskošni mozaici su bili podni. Kakav je bio nameštaj, posuđe, protokol, maniri, odeća, hrana? Sedim u muzejskom kompleksu zagledana u figuru boga Hipnosa, hipnotisana jednom dalekom epohom.

Šunjam se kroz tihost gradića u zalivu. Jedna usponita uličica se posebno izdvaja svojom neobičnošću. Popločana je kamenom u vidu mozaika. Na pomalo zarđaloj tabli stoji naziv ,,Gabela“. Uspinjem se do prvog zavijutka, osmatram sa distance zaliv. Sunce je pobedilo buru. Zlatna svetlost obasjala je more. Nekakva neobična ozarenost obasjava i moju dušu. Prošetah kroz davnu prošlost, ugostih se ljubaznošću retkih sagovornika. Možda sam prošla i pored roditeljskog doma moje drage prijateljice. Iz jedne bašte dopire miris ribe sa grdela. Jedna ženska ruka bere u bašti ruzmarin. Na ulicu izviruje grana sa nekoliko crvenih narova. Hodam lagano. Još malo da upijem boja, mirisa, upečatim utisaka. Možda malo duže posmatram jedan raspukli nar. Spuštam se niz ulicu prema moru. Vreme je da se vratim u Budvu. Sustižu me sitni koračići.
-Gospa, gospa…Sačekajte.
Da li to glasić nekog dečaka zove mene? Okrenuh se. Tanke bosonoge nožice jure za mojim koracima. Vižljasti dečačić mi daruje radosni osmeh. U ručicama nosi jarko-crveni nar.
-Uzmite…I pozdravite to mesto iz koga ste došli. Vi niste od našijeh.
-Jesam od vašijeh, sunašce moje. Samo što nisam rođena ovde.
-A, došla si samo danas ovđe. I moja mati kaže da po pogledu vidi da voliš naš Risan. Zato ti šalje ovaj nar, što si ga onako gledala. Evo… Uzmi…
Dok gledam u te bistre oči, srce mi se ispuni radošću, onom istom koju sam osetila na vratima mog budvanskog stana pre nekoliko godina. Zahvalih se i pođoh. Da li postoje slučajnosti? Srce mi govori da je taj crveni nar sazreo u bašti jednog postojanog prijateljstva.

Adio, Risan. Mahnuh rukom starom barbi što greje prozukle kosti na svojoj ribarskoj brodici. Ruka, sa lulom duvana, podiže se u znak pozdrava. Još jednom bacih pogled na zaliv. Sunce mi se osmehnu polako se spuštajući prema zalasku. Jedan galeb mahnu krilima i odlete prema pučini. Moji koraci zakoračiše u lokalni autobus. Vraćam se…vraćam se sa punim srcem radosti.