Roditelji izmasakriranih mladića u Peći: Ko nam je pobio decu?

U subotu se navršava 15 godina od ubistva šestorice srpskih mladića u kafiću „Panda“, u centru Peći. Ali svih ovih godina niotkud ne stižu odgovori na pitanja: Ko je naručio ubistvo? Ko ih je ubio? Četrnaesti decembar, 1998. godine – crno slovo srpskog metohijskog naroda kome je ovaj stravični zločin bio i najava za pogrom koji će uslediti pola godine kasnije. Tada je Metohija gotovo potpuno očišćena od Srba.

Ivan Obradović bio je najmlađi. Đak prve godine pećke gimnazije „Sveti Sava“. Đak generacije u osnovnoj. Zoran Stanojević, odlikaš treće godine. Svetislav Ristić, Dragan Trifović i Vukosav Gvozdenović – maturanti. Ivan Radević, bio je student. U stravičnom masakru albanskih terorista tog 14. decembra, uveče, zaustavljeni su njihovi mladalački snovi. Planovi i nade roditelja u uzdanice i nastavak porodične loze. Nikola Rajović, drug ubijenih momaka koji se u trenutku masakra zatekao u kafiću i koji je samo sudbinom, preživeo, ostavio je sećanje na to kobno veče:

• Nešto posle 20 sati, dok smo sedeli u kafiću, čuo sam strahovit tresak vrata, a odmah i rafale. Moji drugovi su padali. Jedan za drugim. Sećam se dvojice maskiranih, u crnom, koji su pucali. Lica su im bila zaklonjena kapama. Prvi je pao Ivana Radević, oborilo me njegovo klonulo telo. Čuo sam Lazara Obradovića koji se tu zatekao. „Sine moj, sine“, ali ni njegovom Ivanu nije bilo spasa. Pucnji ispaljeni u srpske mladiće koji su se posle školskih obaveza okupili u kafiću, odjekuju i danas. Ali samo u glavama njihovih unesrećenih porodica, prognanih sa vekovnih ognjišta u Peći. I svaka se, svih ovih 15 godina, svakog jutra budi sa pitanjem: da li će pravda ikada stići naručioce i izvršioce ovog zločina?

• Tokom svih ovih godina naše zajedničke nemerljive nesreće i neprebola za našom decom, nema adrese na koju se nismo obraćali i tražili odgovor na pitanje: ko ih je pobio? Tražili smo da se započeta istraga u godini kada se zločin dogodio nastavi kasnije kada je međunarodna zajednica preuzela upravu. Tražili smo to i od naših vlasti u Beogradu da učine sve da bilo kakav odgovor dobijemo – kaže za „Novosti“ otac Svetislava Ristića, Ljubiša. – Svi su se oglušili. Niko nije izrazio ni najmanju spremnost da učini konkretan korak da se ubice pronađu i privedu pravdi. I ja to doživljavam kao da nam decu ponovo ubijaju.

Ljubiša Ristić nema dilemu:

• Jedina krivica naše ubijene dece bila je što pripadaju srpskom narodu. Međunarodna javnost se tada nije zgražavala nad ovim zločinom. Ali ni domaći dušebrižnici koji su brinuli o ljudskim pravima. Niko. Ni onda. Ni danas. Mi, roditelji, prepušteni smo sami sebi. Odbačeni i poniženi. Zamislite kako je roditelju kad mu ubiju dete, a nikog osumnjičenog. Nikog osuđenog. Kako je, možete li da pretpostavite da se s takvom surovom realnošću živi.

BORIĆEMO SE DOK ŽIVIMO

• Srpska policija na Kosovu i Metohiji do početka bombardovanja, vodila je istragu o ubistvu naše dece – kaže Ljubiša Ristić. – Kada se povukla, sve je stalo. Unmik nije ni imao nameru da je nastavi, a očigledno je da to nije želeo ni Euleks. A, mi… Mi roditelji moramo da se borimo. Dok živimo da se barem ne zaborave naša nedužna deca.

PRENELI TELA

Roditelji ubijenih mladića, posle pogroma srpskog naroda na Kosmetu u leto 1999. godine, grobove sinova na pećkom groblju posećivali su uz obezbeđenje međunarodne vojske. Stravične slike oskrnavljenih komšijskih grobova svojih Pećanaca, polomljenih spomenika i oborenih nadgrobnih krstova, za neke porodice bile su presudne da tela dece prenesu tamo gde su našli utočište.