Rođen sam tu…

Piše: Mihailo Medenica

Rođen sam tu gde bi svak drugi umro.

Željni života živeli bi samo za njega.

Umrli bi samo da ne umru, godine bi dali za još jedan dan…

A, ja ništa osim tog rođenja nemam, i ništa mi ne treba.

Škrto je tu gde sam rođen, drugi bi crkli od gladi kunući zemlju što ne rađa, ali…

Nebo je vazda rađalo.

Dobre ljude. Najbolje, vala!

Škrta zemlja, a plodno nebo.

Upregne Srbin sebe u raspeća, pa ore.

Razbrazda čitav svod pa poseje svoju muku…

Al, nije to muka što tišti i satire, no što sokoli čoveka da živi dane darujući večnosti, a ne otimajući od nje.

Škrto je tu gde sam rođen, drugima bi i kamen uvenuo da ga posade, al mojima je rađalo sve…

Moji su iver sa svetog raspeća.

Seme je moje s Golgote.

Vetrovi su ga ko polen razvejali i baš se ovde zapatilo valjano.

Znaš li šta je Srbin? Čuvar međe zemlje i neba, bre!

Za tu među moji su posejali kosti tu gde bi i kamen uvenuo!

Zato ništa osim rođenja nemam!

Život volim jer se vaskrsenju radujem.

Ničega mojih nije bilo strah do života zarad života pukog.

Ne vaskrsava se smrću već životom.

Umire svako ali se svako ne upokoji, a moji ne umiru, no…

Moji su sa međe zemlje i neba, Božji graničari.

Dobri ljudi. Najbolji, more!

Kuće su nam trošne, manastiri večni.

Škrta je ovo zemlja za svakoga ko od nje hoće da uzme, al ko hoće da da- rađa da požnjeti ne možeš.

Moj rod je vazda davao.

Zadužio je zemlju onoliko.

Znamo gde su nam neznani grobovi po tome gde najviše rađa, a niko ne seje…

Vele: samoniklo.

Nije no srboniklo!

Gde su se moji upokojili tu se uspokojilo sve.

Plitki grobovi su najdublji temelji.

Zato osim rođenja ja drugo nemam.

Vaskrsnu kolevku i raspeće.

I brazdu da nebo doorem.

Jer škrto je ovde gde sam rođen.

A, pitomina kakve nema…

Srboniklo sve.

Polen s Golgote.

Hvala ti Gospode za sva nemanja,
Srbin sam, vaskrsni moj živote.