RT Balkan analiza: Završni čin progona Ukrajinske pravoslavne crkve

Pretresi crkava i manastira Ukrajinske pravoslavne crkve, privođenje sveštenika, uvođenje sankcija mitropolitima i sveštenstvu, sve to je samo dekor za političku pozornicu na kojoj je predsednik Ukrajine Vladimir Zelenski najavio usvajanje zakona kojim će biti zabranjene sve verske organizacije „povezane sa centrima moći u Rusiji“.

Time je najavljeno da će Ukrajinska pravoslavna crkva, jedina kanonska pomesna crkva na teritoriji ove zemlje, praktično biti ukinuta zbog svojih veza sa Moskovskom patrijaršijom.

Nije pomoglo ni to što je poglavar UPC mitropolit kijevski Onufrije osudio „rusku agresiju na našu zemlju“, što se na bogosluženjima ne pominje ime patrijarha moskovskog i sve Rusije Kirila, što je na Saboru UPC u maju ukrajinska crkva proglasila nezavisnost od Moskve.

Ne vidi se bilo kakva mogućnost da se između Ukrajine kakva je danas i UPC nađe neki prostor slobode i ljudskih prava koji bi država dozvolila vernicima Ukrajinske pravoslavne crkve, kaže za RT Balkan protojerej-stavrofor Darko Đogo, profesor Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Foči.

„Bojim se da kada se jednog dana smire ratna dejstva, tamo gde se povuče granica između Rusije i Ukrajine, s jedne strane, ruske, biće potpuno integrisana Moskovska patrijaršija, a tamo gde u ma kom obimu ostane Ukrajina, vrlo snažno, represivno i brzo eliminisaće Ukrajinsku pravoslavnu crkvu. Likvidiraće je najpre pravno, a onda oduzimanjem hramova i progonom sveštenika, eliminisaće nažalost UPC koja će ostati svedena na progonjenu crkvu katakombnog statusa“, smatra protojerej-stavrofor Darko Đogo.

Na strani nasilnika

Američki novinar Taker Karlson, u svojoj nedavnoj emisiji na Foks televiziji, primetio je da niko od američkih političara, ni demokrata ni republikanaca, koji su, kako je naveo, političku kampanju izgradili delom na tome što su hrišćani i brane hrišćanske vrednosti, nije osudio nasilje nad crkvom u Ukrajini koje sprovodi Zelenski. „On nije Džordž Vašington, on je Lenjin“, konstatovao je Karlson.

Opaski američkog novinara treba dodati da se osude, ili makar pozivi na smirivanje situacije, nisu čuli ni od jedne velike nevladine organizacije koja se bavi zaštitom ljudskih prava, što i nije toliko neočekivano, ali i ni od jedne pomesne pravoslavne crkva, osim ruske.

„Ne čudi me nedostatak reakcija od strane onih pomesnih pravoslavnih crkava, pre svega helenofonih, vezanih za Carigradsku patrijaršiju, zato što su i prilikom stvaranja raskolničke strukture zvane Pravoslavna crkva Ukrajine, čeda Fanara i političkog uticaja Zapada, ignorisani višedecenijski progoni i bilans nasilja koji je bio usmeren prema Ukrajinskoj pravoslavnoj crkvi. Takvim činom grčke crkve i Fanar su se već tada svrstale na stranu nasilnika i represije koja je već tada bila ne incidentna, nego sastavni deo života Ukrajinske pravoslavne crkve“, naglašava Đogo.

On kaže da danas svedočimo eskalaciji nasilja koje je bilo svakodnevica od 2014. godine, a da sada vlast više nije ta koja instrumentalizuje nasilnike nego je sama postala nasilna.

„Zaboravlja se da je Fanar, kada je organizovao ovu strukturu koju je u međuvremenu priznao, najavio da UPC, kanonska pravoslavna crkva, neće imati pravo da iz njihove perspektive postoji na teritoriji Ukrajine. Carigrad je, dakle, još pre dve godine delegitimisao postojanje UPC“, ističe Đogo.

Što se tiče drugih pomesnih crkava, on navodi da ne veruje da je tu u pitanju nedostatak empatije, naprotiv, stvar je u trenutnom položaju UPC.

„Dosta pomesnih crkava i dalje je pomalo zbunjeno kanonskim statusom Ukrajinske pravoslavne crkve. Ta izjava same UPC kojom su praktično jednoglasno proglasili neku vrstu autokefalije u odnosu na Moskvu je kod dosta ljudi izazvala nedoumice kakvu liniju crkvenog postavljanja trenutno UPC vodi“, ističe Đogo.

Autonomija po meri Moskve: samouprava na korak do autokefalnosti

Odvajanje od Moskve i otvorena podrška Ukrajini, njenom narodu, vojsci, koju javno iskazuje UPC nisu ni za milimetar promenili njenu percepciju kod ukrajinskih vlastodržaca koji je smatraju „ćelijom ruskog sveta“.

„Novonastali šovinistički narativi su izrasli na potrebi za potpunom eliminacijom sopstvene prošlosti, sopstvenog identiteta i svih nosilaca tog identiteta. Da li ste vi proglasili nezavisnost od Moskve ili niste, to jednom ukrajinskom šovinisti ništa ne znači, on će vas posmatrati i dalje kao eksponenta Moskve kao nekog ko nije u stanju da mrzi Moskvu, pa mu samim tim nema mesta u ukrajinskom društvu“, navodi Đogo.

Svi raniji pokušaji da se nađe zajednički jezik i kompromis između UPC i desnog spektra ukrajinskog društva, koje je u međuvremenu postalo celina ukrajinskog društva, nisu urodili plodom, ističe sagovornik RT njuza.

„Ukrajinizacija je u samoj UPC trajala dugo i bila prilično temeljna i pre eskalacije sukoba, čak i pre 2014. UPC je nastojala da signalizuje lojalnost Ukrajini, svoj patriotski karakter. Moskovska patrijaršija je napravila kompromis samim tim što je UPC 1993. godine dala ne samo autonomiju nego i samoupravu, koja je gotovo pa stanje autokefalije, osim obaveze da izbor poglavara UPC potvrdi ruski patrijarh“, napominje Đogo.

Ukrajinska pravoslavna crkva imala je jednu vrstu asimetrične vlasti, dodaje Đogo, mitropolit kijevski je učestvovao u životu i odlučivanju ruske crkve, dok sama RPC shodno sopstvenom ustavu i statusu koji je dodelila UPC nije imala pravo da se meša u unutrašnje stvari ukrajinske crkve.

„Moskva je napravila maksimum kompromisa koji može da uradi. Unela je Ukrajinsku pravoslavnu crkvu bez dodatka Moskovska patrijaršija u sopstveni ustav. Od 1993. do 2014. je trajao pokušaj pronalaženja prostora za kanonsku UPC u novoformiranoj Ukrajini. Ali, niste morali da budete neki naročit prorok da vidite već 2012. ili 2013. da ta vrsta kompromisa neće zadovoljiti društvo koje se naglo šovinizovalo i nasilno kidalo sve veze sa Moskvom“, kaže Đogo.

Autokefalnost po meri Fanara: manje od autonomije
Osim UPC, koju jedinu priznaju sve ostale pomesne crkve a čiji je kanonski status trenutno nejasan, u Ukrajini postoje pravoslavne strukture koje je organizovao Fanar i čiji je kanonski status naizgled prava enigma.

Od nekoliko pravoslavnih struktura u raskolu, 2019. godine nastala je Pravoslavna crkva Ukrajine kojoj je „Tomos o autokefalnosti“ dao vaseljenski patrijarh Vartolomej. Osim što su buru među pomesnim crkvama izazvale polemike oko toga da li je Carigrad imao pravo da interveniše na kanonskoj teritoriji Moskve, kako su raskolnici primljeni u okrilje crkve i da li je vaseljenski patrijarh sebi počeo da pripisuje prerogative „prvog bez jednakih“, i sam dokument zavređuje pažnju.

Autokefalnost, koja podrazumeva potpunu samostalnost jedne crkve oličenu najviše u tome što sama bira svoje poglavare, PCU je dobila samo u naslovu dokumenta koji je potpisao carigradski patrijarh. Iz samog teksta „Tomosa“ jasno je da je u pitanju autonomija pod okriljem Carigrada. I to mnogo manja nego što je ona koju je Moskva 1993. dodelila UPC.

„Unutar tog tomosa su upisani sadržaji koji ne odgovaraju onome što tamo stoji. Rečeno je da je data autokefalija, a u opisu se vidi da je to čak i manje od autonomije. Taj lažno autokefalni mitropolit mora da traži mišljenje iz Fanara za važne stvari, odazvaće se svaki put kad mu se nešto bude tražilo, njegova teritorija je samo teritorija Ukrajine, što znači da višemilionska ukrajinska dijaspora treba da pripadne Fanaru“, naglašava Đogo.

Kako dodaje, to, svakako, nije slučajno urađeno.

„Time je napravljena zamka da svaka pomesna pravoslavna crkva koja bude priznala status te raskolničke strukture istovremeno priznaje i mogućnost Fanaru da sada redefiniše teološke pojmove i kanonsko-pravne pojmove i crkvene statuse bilo koje pomesne crkve. To je upravo razlog zašto su samo grčke crkve prihvatile PCU, baš zato što su samo one spremne da daju Fanara tu vrstu ovlašćenja. Svi se plaše da bi prihvativši Fanar kao jednu vrstu Vatikana, ako se saglase s tim u slučaju Ukrajine, prihvatili bi tu vrstu ovlašćenja uvek. Zbog toga, na primer, Rumunska pravoslavna crkva, koja je u geopolitičkom smislu takođe naslonjena na Brisel, nije prihvatila tomos“, ističe Đogo.