RTCG – Svaki novinar ima svog ‘urednika’

Da je Radiotelevizija Crne Gore, koju u svakodnevnom govoru mnogi često pogrešno zovu javni servis, samo obični servis bivšeg režima i vlasnika DPS-a Mila Đukanovića i najobičniji propagandni punkt kriminalnog klana koji okuplja vrh prethodne vlasti, opšte je poznata stvar za svakoga iole znavenog. To vidi svako ko je makar dva puta pritisnuo jedinicu na daljinskom.

Nešto što je manje poznato a jednako pogubno je to što je to leglo neradnika i neznalica, (čast nepretežnom broju onih drugih), od kojih mnogi godinama ne rade ništa, čak i ne navraćaju u tu kuću, a primaju profesorske i doktorske plate.
Šta je tu šefova, urednika, autora, komentatora… – vojska, a sve samoproglašeni znalci. A većina njih ima veći broj cipela od broja napisanih novinskih tekstova u životu. U svim sektorima ima viška makar četvrtina broja zaposlenih.

Neki bi kući mogli i kroz prozor a mnozina kroz vrata

Da se, recimo iznenada, uspostavi obavezno testiranje na supstance koje čovjeka čine upadljivo opuštenim razdraganim (to je ono stanje – otvori prozor da poletim) taj dan bi bez posla ostala, u smislu brojnosti, čitava jedna ‘redakcija’.

Ili da se napravi kontrola validnosti bolovanja lagano bi se, bez ikakve otpremnine, moglo ispratiti kući desetine i desetine zaposlenih. Bolovanja se ne mjere mjesecima nego godinama.

Rekoh u svim sektorima ima viška napretek. Čak i među novinarima. Ima tamo tih koji sebe smatraju i zovu novinarima preko 200. A onih koji znaju da rade i hoće da rade, i rade, nema ni peti dio. I to je mnogo.

Kada sam nedavno u svom dvorištu pitao inkasanta za vodu koliko ima šefova iznad sebe do geralnog iz cuga je izbrojao šest prezimena. Da pitate isto pitanje nekog novinara RTCG lagano bi mogao dati bezmalo duplo duži spisak šefova. A najveće zalaganje tih velikih šefova i urednika je da ometaju novinare i da paze da slučajno ne promakne ijedna riječ koja bi značila kritiku partije, i ne dao Bog vođe.

Zeko se umorio od „stvaranja države“ i urnisanja arhive, a Ilija od čitanja vijesti u prošlom milenijumu

Kada bi se doveo neki ozbiljan novinar sa strane da zavede red i pravila zanata u RTCG, i kada bi dao zadatak toj vojsci urednika, autora i komentatora da na ulici naprave anketu ili pijačni barometar popadali bi kao kruške. Prošli bi kao Raško na nikšićkim izborima.

Koliko je tu šefova i urednika evo samo jedan i to ne najcrnji primjer. Riječ je o najmanjoj i najradnijoj redakciji – portalu RTCG. Tamo je na šest novinarki, koje za naše prilike i posebno prilike toga medija, rade i dosta i vrlo pristojno, dakle na njih šest je raspoređeno četiri urednika. Glavni je Ilija Šuković koji debelo preko dvije decenije unazad, otkada ne čita vijesti u dnevniku (a čitao ih je kao govor na sahrani kakvoj strini u Lipovu) , nije bio raspoređen. Dakle nije radio ništa dok ga prije koju godinu nisu ustolicili u portalu.

Ispod njega je Branko Vojičić koji, kako kažu upućeni u medije, zna da radi – piše, ali se „istrošio“ u predreferendumskoj kampanji i upravljanju Televizijom u tom „istorijski odsudnom“ periodu . Još više se Zeko umorio na „sređivanju“ arhive da bi se urnisao svaki snimak koji i najmanje može kompromitovati šefa i gospodara. Šta je sve Zeko morao da pregleda.

U tome mu je bio desna ruka tadašnji generalni RTCG Radovan Miljanić. Neki dan ga uočih na TV u Sarajevu kada je premijer Krivokapić bio u posjeti BiH. Prepredeni Rašo se skrajnuo u diplomatiju i uživa u ‘inostranstvu’, a i lako mu je pošto zna jezik zemlje domaćina. Već u Sloveniji ne bi se primio.

Zeko, kako ga zovu poznanici, ne samo zbog boje očiju kad je bio mali, nego i zbog pogane ćudi nalik onom Zeku kog su zapamtili mnogi Crnogorci i Brđani, a ponajviše Bjelopavlići – Kadići, godišnje napiše jedan tekst i to za 21. maj. I ni tada ne napiše novi nego samo reciklira proslogodišnji i izmijeni vremenske odrednice. Neće Zeko da zabada pero u pun džep, odnosno trn u zdravu nogu.

Nije Zeko zeko no lisica

Tako je DPS namirio dva svoja zaslužna igrača – jednog u diplomatiju, a od stranih jezika zna samo albanski – studirao u Prištini. A drugog, koji ne zna da se ponaša (diplomatski) u RTCG sa platom univerzitetskog profesora i da ništa ne radi.

Ispod njega je Igor Pejović vrli igrač dojučerašnje vlasti koji je i kada spava pripravan da uoči sta na portalu može zasmetati šefu i partiji. To se odmah briše ili stavlja negdje u ćošak da je manje uočljivo.

Tu je i posebno „nadareni“ Draško Vojvodić, brat od strica Jada Vojvodića (tako ga zove Zeko). Rade je doveo brata srednjoškolca u televiziju da razvlači kablove, da bi imao platu. Međutim Draško poguran od braca avanzova do urednika iako su mu „novinarske vještine“ stale u razvoju na samom početku. Odnosno ne bi mogao raditi u gradskoj hronici DNovina. A tek ne u ozbiljnom mediju.

Možda sad Draško pređe u Vladu kod supruge Nade koja je desna ruka glavne pregovaračice Zorke, ili kod brata Jada u podgoričku televiziju da ga u novinarstvu izoštri i izbrusi Tamara sunce Nikčević. Ko zna koliko je mogućnosti pred njim. Ozbiljan je to kabloman.

Svakako tu je uvijek da doda ruke i bivši urednik portala Slavko – Sjaro Đurđić, aktuelni direktor Televizije, da dobaci neki krojeni snimak i kakvu udbašku patku. Da bi imao čvrsti link sa portalom na vrijeme je u njega zaposlio svoju ćerku.

Ponavljam, portal nije najcrnji primjer – legla džaboljebaša u RTCG. Drugi segmenti su višestruko gori i Televizija i Radio i Satelitski i Dokumentarni i Muzički program…

Bolje je biti Slaven nego ministar

Ugodnija je, recimote što bi rekao Đilas, pozicija muzičkog urednika RTCG Slavena Knezovića nego pozicija ministra. Doduše uz dodatke i varijabile plata mu jeste manja neku stotinu eura od ministarske ali je njegova rabota banja. Navratiš na posao po neki dan, kažes da se ove nedjelje više forsira patriotski napjev Bojana Delića i Zdravka Đuranovića, da se Jadranka i Žuti prištede za svečarske prilike, a Tompson samo u pipavim situacijama.

Valjalo bi neđe makar malo umetnuti i Sabita Polumentu, zaslužan je za nihovu stvar, iako je grijeh to zvati muzikom. Nakon tako pregornog rada Slaven odslavuja kući ili nekoj mirnoj kafanici da pjevuši, sriče i sklada ljubavne jade za estradu. Ili za Evroviziju?

I ovako bi moglo da se naređa još stotinu imena. I da se opet zaboravi Sabrija.

Zbog toga se mora uvesti red i ispratiti kuci par autobusa „zaslužnih“ i vremešnih depeesovaca, koji su se godinama i decenijama netačno deklarisali kao novinari, urednici, producenti, režiseri, autori…

Da javni servis bude to i zaista. Da se ne takmiči sa privatnim televizijama u senzacijama i kampanjama krupnog kapitala , nego da bude pristojan i odmjeren medij kojeg svi plaćamo.

J.A.