Rus inspirisan srpskom kulturom: Deo srpskog duha preneo sam u dom u Rusiji

Danila Nikitin, inženjer elektronike iz Kaluge za nepunih 5 godina 20 puta posetio je Srbiju, Crnu Goru i Republiku Srpsku. U ekskluzivnom intervjuu za Russia Beyond ispričao je kako se u Srbiju i Srbe zaljubio na prvi pogled, koja mesta i gradovi su na njega ostavila najsnažniji utisak, šta mu se u karakteru našeg naroda dopada i svojim učešćima na polumaratonu u Apatinu. Danila nam je otkrio kog srpskog pisca rado čita i kako su ga lepote Srbije dobrovoljno navele da se odrekne letovanja na moru.
Verovatno većina nas pamti čuvenu rečenicu Bate Živojinovića iz legendarnog filma Tri karte za Holivud: „Ja Rusiju sanjam svake noći.“ Takođe, verovatno većina od nas ima nekog rođaka, prijatelja, ili poznanika koji rezonuje slično, čija ljubav prema Rusiji prelazi granice realnog i racionalnog.

Ako sagledamo istorijski kontekst, velika srpska ljubav prema Rusiji potpuno je razumljiva. Rusija možda nije uvek u istoriji bila naš veliki brat i zaštitnik, ali nikada nije bila naš neprijatelj. Rusija praktično nikada nije podržavala srpske neprijatelje, nikada nam nije uvodila sankcije, nikada nas nije bombardovala i trovala bojnim otrovima poput osiromašenog uranijuma. Ruska pomoć i podrška, iako je u pojedinim periodima istorije znala da zataji, bila je ključna prilikom oslobođenja od osmanskog i nacističkog zla. Razumnom i dobronamernom to bi trebalo da bude dovoljno da razume zašto u Srbiji ima toliko rusofila.

Možemo sa druge strane postaviti pitanje, kakav odnos obični građani Rusije gaje prema Srbiji i Srbima, postoji li i kod njih velika ljubav prema nama, koja prelazi granice realnog i racionalnog? Lično sam upoznao mnogo Rusa koji nisu ravnodušni prema Srbima i Srbiji, ali jedan je od njih u svojoj velikoj ljubav prednjači. Ovo je priča o njemu, mom prijatelju Danili Nikitinu, inženjeru elektronike iz Kaluge.

Upoznali smo se u Crnoj Gori, početkom leta 2015. Sudbina kao da je htela da to bude baš na dan Rusije, 12. juna. Danila je već tada bio „zaražen“ ogromnom ljubavi prema Srbima i Srbiji, koja je prilikom svake naredne posete Srbiji beležila novi progresivan rast. Važno je takođe istaći da nijedan od brojnih Danilinih odlazaka u Srbiju nije bio povezan sa poslovnim i komercijalnim interesima, kod nas ga je dovodila njegova čista i dobra duša.

Pored uspešnog privatnog biznisa u oblasti projektovanja i postavljanja sistema niske struje, koje njegova kompanija izvodi širom Rusije, Danila se bavi i atletikom. Kada je prošle godine saznao da se u Apatinu organizuje polumaraton, rešio je da se prijavi, na kratko napusti posao i dođe u ovaj vojvođanski grad. Ove godine je svoj odmor planirao prema terminu Apatinskog Dunavskog polumaratona (15. oktobar), a prvi put u Srbiju je doveo i svoju suprugu Mašu. Posle uspešno istrčanog polumaratona Danila i Maša su sledećih 10-ak dana proveli u Beogradu, Novom Sadu, Čačku i Mokroj Gori.

Srbiju i Srbe sam zavoleo na prvi pogled

Igor Damjanović: Koliko si ukupno puta bio u Srbiji? Šta ti se ovde najvišedopalo i šta je na tebe ostavilo najjači utisak prilikom prve posete?

Danila Nikitin: Prva moja poseta Srbiji dogodila se slučajno 2013. godine. Rešio sam da pravim društvo prijatelju koji je ovde došao poslovno. Sleteo sam u Beograd, popio rakiju u vašoj tradicionalnoj kafani, prošetao Kalemegdanom, posetio Muzej istorije Jugoslavije… Čini mi se u tih prvih par sati boravka na srpskoj zemlji kod mene se rodila ljubav na prvi pogled. Kroz dva dana otišao sam na Mokru Goru da provedem malo vremena na Mećavniku, jer veoma cenim stvaralaštvo Emira Kusturice. Pošto je bio mart mesec, Šarganska osmica nije radila, pešice sam došao do Golubića, mesta gde je snimljen film Život je čudo. Prva poseta i ljubav koja se rodila prema Srbiji motivisala me da mnogo čitam o istoriji Srbije i srpskog naroda.

Što sam više čitao, sve više sam se zaljubljivao u Srbiju i Srbe. Sledeće, 2014. godine otišao sam u Crnu Goru, koju moji crnogorski prijatelji nazivaju i Srpskom Spartom. U međuvremenu sam pročitao dela Ive Andrića i dobio neverovatnu želju da posetim Republiku Srpsku. Te 2014. u poslednjem momentu odustao sam od još jednog odlaska na more, umesto za Tivat kupio sam avionsku kartu za Sarajevo. Pregazio veliki deo Republike Srpske, od Banja Luke do Višegrada. Putovao sam autobusima, a ponekad i autostopom, jer sam želeo da porazgovaram i upoznam što više običnih ljudi. U Srbiji i srpskim zemljama bio sam do sada oko 20 puta. Nastaviću naravno da i dalje dolazim.

I. D.: Zbog čega na Srbe gledaš kao na braću?

D. N.: Srbi su sličan narod kao i mi, otvoreni, dobri, delimo iste vrednosti. Pamtim jednom prilikom, šetajući negde u okolini Zlatibora, primetio sam kiosk ispred koga je stajao sto i stolice, a na njemu boca rakije sa natpisom „popij koliko hoćeš, ostavi koliko možeš“. Zar to nije divno? Kako posle toga da ne zavolim Srbe? Kasnije sam u Kalugi ljude iz organizacije „Srpski kod“ koji su me pozvali u kamp prijateljstva na planini Tara. Tu sam upoznao mnogo mojih srpskih drugara.

Obožavam Mokru Goru, Ovčar Banju i Kremnu

I.D.: Koji su ti se grad ili mesto u Srbiji najviše dopali?

D.N.: Veoma mi se dopadaju manji gradovi u Srbiji, čak i sela. Moje omiljeno mesto je Mokra Gora. Tamo, na stanici Jatare, na trasi Šarganske osmice, mogu sedeti satima, posmatrati na planine i maštati. Takođe, dopadaju mi se Kremna i Ovčar Banja. Sada sve slobodno vreme, kada odmaram od posla u Rusiji, ja provodim u Srbiji. Na jesen je polumaraton u Apatinu, zimi skijanje na Kopaoniku, leti planine. Pored ovoliko lepota Srbije nemam više želju da idem na more. Svoju suprugu sam sada prvi put doveo u Srbiju i ona polako počinje da me shvata.

I.D.: Kakvi su bili tvoji rezultati na polumaratonu u Apatinu? Da li si se odlučio da tamo nastupiš samo zato što je takmičenje organizovano u Srbiji?

D.N.: Ja nisam profesionalni sportista, prosto volim trčanje. Jednom prilikom na Fejsbuku, pre godinu dana, primetio sam informaciju o polumaratonu u Apatinu i rešio sam da pošto nikada nisam bio u tom gradu, tamo odem i istrčim maršutu dugu 22 kilometra. Sada sam učestvovao drugi put, međutim svoj rezultat nisam popravio, naprotiv.

Ja sam u Apatin i ove godine primarno došao da se družim sa Srbima. Goran Čegar organizator maratona pozvao je mene i moju suprugu kod sebe u goste. Spremao je domaći paprikaš od ribe iz Dunava. Stekao sam mnogo prijatelja iz Apatina i Sombora, dobio sam poziv za maraton u Novom Sadu. Ukoliko mi poslovne obaveze dozvole tu priliku neću propustiti.

Sazidao sam srpski roštilj u Kalugi

I.D.: Šta za tebe predstavljaju Srbi i Srbija?

D.N.: Mnogo puta sam bio u Srbiji, ali kada se vratim u Rusiju, ja sve snažnije želim da ponovo dođem ovde. Kada sam sa braćom Srbima meni je puno srce, bilo da je to u Srbiji, Republici Srpskoj, ili Crnoj Gori. Pre nekoliko godina počeo sam da gradim vikendicu u okolini Kaluge, sada radove privodim polako kraju. Nadam se da će moji prijatelji iz Crne Gore održati reči i za moju vikendicu nabaviti istu onu zastavu koja stoji na Crkvi Svetog Nikole u Kotoru.

Da bih u svoj novi dom uneo duh Srbije rešio sam da u dvorištu sazidam pravi srpski roštilj, po projektu koji su uradili moji srpski prijatelji, a koji se razlikuje od toga kako mi roštilj obično pravimo u Rusiji. Veoma sam srećan što sam otkrio Srbiju i dobro se upoznao sa kulturom i običajima bratskog srpskog naroda.

(Danila živi i radi u Kalugi, glavnom gradu istoimene oblasti Ruske Federacije, industrijskom centru smeštenom na oko 200 km od Moskve. Otac je osmogodišnje Sonje i malog Aleksandra, koji je nedavno proslavio prvi rođendan.)