Русија већ дала примјер како се излази из економског понора који слиједи због короне

„Захваљујући санкцијама Русија је ублажила економске шокове изазване вирусом“. То је наслов чланка Ендрјуа Крејмера у „Њујорк тајмсу“.

До успостављања режима санкција 2014. године, Русија је увозила преко четвртине прехрамбених производа. Угрубо, на годишњем нивоу то је износило из ЕУ – 14 милијарди долара, САД 1,5, Норвешке – 1, Канаде 500 милиона. Млијечних производа и месних прерађевина из увоза била је половина. Данас је то испод десетине, углавном „јужног“ воћа и неких врста поврћа.

Руски примјер поучан и за период после короне

У међувремену, Русија је постала највећи свјетски произвођач пшенице, претекавши САД и Канаду. Од извоза житарица је у 2019. години инкасирано 20 милијарди долара, више него од експорта оружја. Није само хељда са ознаком Made in Russia. Крејмер примећује да поред тога што ово гарантује како у „времену затварања граница и прекидања комуникација“ нико неће остати гладан, истовремено и омогућава осмишљавање монетарне и фискалне политике усмерене ка привредном опоравку.

Државе које увозе храну морају водити рачуна да цијене основних намирница буду приступачне за грађане, то је приоритетно. Иначе прети колапс цјелокупног државног система. Ако „живот у условима пандемије“ потраје, биће и земаља које ће трошити девизне резерве због разних интервенција повезаних са тржиштем хране. Русија се обрела у релативно повољној позицији зато што су такве биле околности.

Иначе, све до те преломне 2014. године и у Москви су преовладавали „неолиберали“, промовишући принцип отворености граница и рушења свих баријера за увоз као једини исправан (уз непрестано „поштапање“ са Рикардовом теоријом компаративних предности и понављање пароле како је то у крајњој линији јефтиније, а успут и роба је квалитетнија, тја – како се уопште могу поредити италијанска моцарела и кавкаски сулугуни).

Шта би Путин данас радио са дефицитом меса, млијека, па чак и неких врста рибе (то је оних милијарду долара некадашњег увоза из Норвешке, пошто је већина „отпадала“ на куповину лососа), са суфицитом хељдине каше која би остала једина доступна роба на рафовима? Чак и ако би могао без проблема и застоја да сву ту робу купи и транспортује до Русије, питање је како би надомјестио минус од најмање 17 милијарди долара (у кризама цена хране расте) у сопственом систему, у условима када су цијене нафте и гаса на „историјском минимуму“?

Да је „остало по старом“, Русија би данас трампила један транкер нафте за један контејнерски брод пшенице!

Из овог примера је важно извући поуке! И спремити се за оно што ће уследити након „ванредног стања“.

Историчар Дејан Ристић сасвим је у праву: „Када говоримо о епидемијама и пандемијама кроз историју људске врсте, ми говоримо о круцијалним догађајима, који су врло често мењали човјечанство у демографском, социолошком, културолошком, религијском, привредном, политичком и државно – правном смислу.“

Ништа неће бити исто

Послије свега, ништа више неће бити исто. Због тога ни државне стратегије и доктрине не могу бити исте. Због тога ни однос према ономе што је читавих четврт вијека широко промовисано као једини могући концепт у дефинисању спољне, безбједносне и економске политике не може бити исти.

Небојша Катић одлично примјећује како је пандемија добро дошла финансијским центрима моћи, банкстерима и сличнима. Криза из 2008. године, наиме, није ријешена, већ је сталним упумпавањем стотина милијарди у разним валутама само заташкавана. Тренутак „експлозије“ тог пренадуваног балона мерио се највероватније – у месецима. Сада ће за све бити „окривљен“ Ковид – 19.

А „када пандемија прође и преброје се мртви, тада ће нове, овога пута економске жртве доћи на ред.

Финансијским интервенцијама спасиће се велике банке и корпорације, али ће сви други доживети велики шок. Криза ће поново унесрећити мале и слабе економије. Капитал, који се већ повлачи из држава у развоју, повлачиће се још брже. Потом ће богате државе и ММФ понудити помоћ у виду кредита, набацујући већ задуженим земљама нову дужничку омчу. За наштампану доларску или евро ʼхартијуʼ слабе државе ће још интензивније размјењивати своја реална добра – робу, имовину и ресурсе.“

Штампање новца

Хиљаде милијарди већ се најављују, штампају их и Федералне резерве и Европска централна банка. Отприлике, гледаћемо репризу „источноевропских дешавања“ од пре двије деценије, само ће све бити интензивније и бруталније. Ономад је „породично сребро“ продавано због макроекономске стабилизације и изградње ауто – пута, сада ће, што је преостало, бити продавано због макроекономске стабилизације и једног контејнерског брода пшенице.

Тапшања по рамену, политички коректне фразе и пријетње „изопштавањем из цивилизованог свијета“ остају. Ту се ништа неће мијењати. Наравно, оваквим приступом може се само још неко вријеме купити, период заташкавања продужити. До коначне „експлозије“ чије ће последице биле веће и далекосежније од оних узрокованих пандемијом.

Шта је алтернатива?

Дугорочна оријентација мора почивати на ресуверенизацији, преиспитивању постојећих и дефинисању нових стратешких и доктринарних докумената и јачању домаћих капацитета – привредних, научних, институционалних, војно – одбрамбених. Остати отворен за сарадњу са окружењем, то се подразумева, али истовремено и треба знати шта су приоритети.

Субвенције домаћим произвођачима у „стратешким гранама“, планирање развоја кроз пројекте са тачно одређеним циљевима и роковима које ће осмишљавати наши универзитети, институције које ће све то контролисати и спроводити, безбедносни апарат који ће државу бранити и грађане штитити.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: