Ruska želja bratskoj Crnoj Gori

Piše: Vladimir Basenkov, teolog, publicista i novinar, stručnjak za međunarodne odnose

U ruskom društvu je kao blaga vest primljena pobeda Jakova Milatovića na predsedničkim izborima. Mi ne gajimo iluzije u pogledu novog crnogorskog lidera. Ali ruski čovek se uvek raduje istinskom oslobođenju naroda koji je dugo vreme patio pod teretom diktata.

U Milatovićevoj pobedi plaše najpre njegove poletne izjave o glavnim pravcima spoljnopolitičkog kursa zemlje. Zakletva evroatlantizmu nekoliko časova posle pobede koja je „srpskoj Sparti“ donela oslobođenje od Đukanovića – kako to razumeti? Očigledno je da pravu slobodu Crnoj Gori, koja teži EU i stupila je u NATO, tek predstoji da odbrani. Predsednički izbori su se pokazali kao izbor između dva zla, od kojih su Crnogorci izabrali manje.

Milatović priznaje Kosovo*, a Crna Gora glasa za primanje pobunjene pokrajine u Savet Evrope. Crna Gora je deo „srpskog sveta“ u kulturnom i etničkom smislu. Međutim, u političkoj dimenziji zemlja nastavlja (možda po inerciji) da sledi put koji je odredio Milo Đukanović. Milo je mrzeo Srbe, pa je ratovao i sa SPC i pokušavao da stvori antipodno čudovište od crnogorskih raskolnika i samozvanaca. Đukanović se smišljeno oslanjao na manjine u liku tzv. „crnogorskih nacionalista“, koji su zaboravili svoje srpsko ime i na Bošnjake i Albance. Veštačko snaženje manjina kroz sejanje semena mržnje prema većini je tipična zapadna strategija „zavadi i vladaj“. Put koji je izabrao Milo očigledno nije mogao da ne položi minu s odloženim dejstvom i pod međuetnički sklad u zemlji.

Očigledno je da tim srbofobičnim putem nastavljaju da se po inerciji kreću i neke crnogorske institucije. Ali, borba protiv „srpskog sveta“, koliko god ga pokušavali ocrniti, jeste pucanj u svoju nogu. Jedan srpski intelektualac je tokom razgovora o „velikoj Srbiji“ rekao samo jedno: „Molim Boga da našem narodu dâ pravu slobodu. Bude li toga – biće i svega ostalog“. Doista, sloboda ličnosti ili cele države dopušta samostalno formiranje svoje, samobitne realnosti.

Srbija na nivou deklaracija sasvim pravično stoji na pozicijama vojne neutralnosti. To ne govori o odsustvu simpatija u zemlji. To pre govori o tome da u maloj zemlji, koja preživljava jednu krizu za drugom, ima drugih, unutrašnjih, ozbiljnijih problema. Učešće u vojnim blokovima, posebno takvim kao što je NATO je – dobrovoljna predaja sebe u svojstvu oruđa za velike geopolitičke igre. Zašto je to potrebno maloj Crnoj Gori?

Zemlji je sada neophodno da se oporavi od kriza proteklih godina i da se najzad razabere s nasleđem vladavine Mila Đukanovića. Taj rajski kutak valja pretvoriti u pravi centar turizma na Jadranu – što bi se blagodatno odrazilo na život stanovništva. „Otvoreni Balkan“ kao integracioni projekat koji je Đukanović tako jarosno odbijao, može Crnoj Gori dati pristup novim tržištima, olakšati život građanima i privredi, ali i otvoriti perspektive za razvoj investicionih projekata…

Za Crnu Goru je nastupio istorijski trenutak kad stvarno oslobođenje od vazala Zapada ne znači prelazak u drugi blok, već, naprotiv, dopušta samostalno opredeljivanje svoje politike i saradnju s onima što su zanimljivi, korisni i potrebni zemlji. Nevažno je hoće li te zemlje biti zapadne ili istočne.

Samoopredeljenje daje najširi prostor za ostvarivanje državnih potencijala. Ključ valjanog života „srpske Sparte“ je u sticanju istinske slobode, vernosti Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi i svom istorijskom putu. Ovo iskreno želi običan Rus svojoj braći u Crnoj Gori.