Ruski dani

Bila je ovo jedna prilično loša nedelja za evroatlantsku imperiju i njene interese širom sveta

Najznačajniji spoljnopolitički događaj – ne samo – nedelje i meseca, čije posledice ćemo tek videti i analizirati u predstojećem periodu, svakako jeste odluka vlade Ukrajine da, u poslednji čas, odustane od potpisa sporazuma o pridruživanju EU, što je izazvalo pravu lavinu optužbi i kontraoptužbi za „pritisak i ucenu“ između Moskve i evropskih zvaničnika.

Ali zbivanja u Kijevu nipošto nisu bila jedini neprijatan sadržaj prošlonedeljnih diplomatskih depeša u Briselu, Berlinu i Vašingtonu.

Trenutne pozicije sirijskih pobunjenika, podržavanih od Zapada, deluju dosta loše i na vojnom i na diplomatskom planu. A čak i u Moldaviji, koja je kao neka vrsta utešne nagrade ostala na meniju evrosamita u Vilnjusu, najava sporazuma sa Briselom je propraćena masovnim demonstracijama snažne proruske opozicije i sva je prilika da će taj sporazum, nakon dolaska sledeće vlade, ostati više-manje samo mrtvo slovo na papiru.

Konačno, izraelski ministar spoljnih poslova Avigdor Liberman najavio je da, ukoliko se nastavi trend pogoršanja odnosa sa Vašingtonom, Izrael namerava da potraži nove partnere „koji žele da sarađuju i koji ne zavise od novca iz arapskih i islamskih zemalja“.

Ma koliko nejednake težine i dometa, svi ovi događaji u samo nekoliko dana uklapaju se poput kockica mozaika u jednu sliku – nazovimo je „rađanje multipolarnog sveta“ – čije konture danas ne vidi samo onaj ko to ne želi i čija je geopolitička svest ostala trajno fiksirana u devedesetim godinama prošlog veka, kada se možda zaista moglo učiniti da, u političkom smislu, svet ima samo jednu stranu (zapad) i samo jedan okean.

Globalna geopolitička talasanja uglavnom jedva da dotiču ovdašnju političko-medijsku baru i njene aktere, gde je već mesecima sve u znaku bezglave trke za konačni početak pregovora sa EU, „bitke za Beograd“ i pitanje svih pitanja – da li će NEKO konačno dozvoliti Aleksandru Vučiću da ide na vanredne parlamentarne izbore i tako kapitalizuje svoj visoki rejting.

No, ovoga puta je i na lokalnom frontu sedmica bila obeležena „danima Rusije u Srbiji“ i velikom političkom nervozom u vezi sa početkom radova na „Južnom toku”. A kakva je ovo zemlja i koliko je politika ovde duboko tabloidi(oti)zovana moglo se videti i po tome što je praktično centralno pitanje čitavog događaja i glavna političko-medijska kontroverza bila dilema da li će ministarka Zorana Mihajlović tom činu prisustvovati i da li će na tom skupu govoriti. Na kraju je prisustvovala, govorila, nevoljno se pozdravila sa Dušanom Bajatovićem, pa čak i „recitovala“, odnosno citirala ruske klasike. Ali teško da joj je to sve skupa naročito pomoglo da popravi pozicije kod nepoverljivih ruskih partnera, kao i kod („svog“?!) predsednika Nikolića.

Da se zaista radi o svojevrsnoj ruskoj ofanzivi i da su, najblaže rečeno, bile „preuranjene“ procene kako se Rusija, tobože, povlači iz regiona, a Srbiju definitivno prepušta SAD, Nemačkoj i EU, vidi se i iz prošle nedelje publikovanih rezultata istraživanja javnog mnjenja koji nedvosmisleno pokazuju da Rusija, u ovom trenutku, predstavlja ubedljivo i bez premca vodeću i najpoželjniju spoljnopolitičku orijentaciju za najveći broj građana Srbije. Naime, za opciju „savez sa Rusijom“ trenutno optira 67 procenata punoletnih građana Srbije, a što je, na primer, čak 14 procenata više nego za ulazak u EU. Vladimir Putin je ubedljivo najpopularniji strani političar, a čak 57 odsto ispitanika smatra da bi Rusija trebalo da bude više zastupljena u kulturnom i ekonomskom životu Srbije.

Sve navedeno postaje još upečatljivije ako se ima na umu da je taj rezultat postignut u uslovima praktično apsolutne dominacije evroatlantske paradigme u javnoj, medijskoj, ekonomskoj, pa i političkoj sferi Srbije. Drugim rečima, praktično svi mediji, najveći broj javno prisutnih intelektualaca, političkih analitičara, novinara i istraživača javnog mnjenja zastupa ne samo nekritički prozapadni stav, nego i pokazuje neku vrstu otvorene ili jedva skrivene rusofobije. Zato se gorenavedena činjenica o širokom proruskom raspoloženju srpskog javnog mnjenja neprestano „gura pod tepih“.

Zapravo, u Srbiji samo jedna parlamentarna stranka (LDP Čedomira Jovanovića) jeste otvoreno pronatovska, a i ona se nalazi na samoj ivici cenzusa. Tu bi se još mogla pridodati jedna regionalna (LSV Nenada Čanka) i jedna stranka mađarske nacionalne manjine (SVM), dok sve ostale, u većoj ili manjoj meri, javno izražavaju proruske simpatije – ali se te simpatije slabo pretaču u konkretne poteze i zvaničnu državnu politiku onda kada se nađu na vlasti. S tim da, zbog toga što periodično ipak moraju da idu na izbore, u predizbornim kampanjama svi veoma vole da se slikaju s Putinom, ili barem s ruskim ambasadorom.

I to im je, bar sa sada, uglavnom prolazilo i kod naroda i kod Rusa. Ali nije slučajno – doduše, povodom Ukrajine, ali to bi se vrlo lako moglo primeniti i na Srbiju – i iz Moskve i iz Brisela odaslata poruka kako „nije moguće sedeti na dve stolice“. S tim što bi se ovaj zaključak mogao podjednako odnositi kako na aktuelnu srpsku vlast, tako i na doskorašnju ne baš najkonzistentniju rusku politiku prema Srbiji i regionu.

Glavni urednik časopisa „Nova srpska politička misao”

Đorđe Vukadinović