Руски поглед на Јерменију

Пише: Тимофеј Бордачов

Пре годину дана народ Јерменије изгубио је један од најважнијих центара своје цивилизације, и ми апсолутно немамо појма каква ће у будућности бити судбина читаве јерменске државности.

Тренутна ситуација у Јерменији пружа најубедљивије доказе да су сада многи основни критеријуми за процену одрживости држава потпуно неприменљиви. Јерменска државност већ неколико година преживљава догађаје и процесе који би се традиционално доживљавали као знаци националне катастрофе. То је изгубљени рат са историјским непријатељем који је просто разбијен пре 30 година, егзодус јерменског становништва из средишта сопствене цивилизације, конфликт са најближим савезником и потпуна неизвесност политичке будућности.

Тешко је замислити шта би могло бити горе након онога кроз шта је Јерменија прошла у протеклих шест година. Па ипак, видимо да друштво и држава могу постојати и чак се развијати у апсолутно невероватним условима. Штавише, привредни живот у Републици не престаје, улице њеног главног града пуне су елегантних људи и не осећа се никаква катастрофа.

Пропусти Јерменије

За Русију је све што се овде дешава интересантно из два разлога. Прво, шта је узрок овога што се дешава нашим јерменским пријатељима? Друго, које објективне претње и забринутости то може представљати за саму Русију?

Прво питање нам је занимљиво, пошто је свака прича о успеху или неуспеху на простору бившег СССР-а материјал који треба да се зна и разуме ради будуће руске политике.

Друго је важно краткорочно, јер можемо бити сигурни да ће Запад покушати да искористи сваку прилику да науди Русији. И то ако изузмемо утицај реторике јерменских власти на билатералне односе, што сасвим разумно доживљавамо као емоционалне испаде.

Од свих република бившег СССР-а, Јерменија је у првој фази изненадно стечене независности 1991. године изгледала најоптимистичкије. Баш у класичном схватању суверенитета, где је на првом месту способност да се сопствени интереси и вредности бране са ослонцем на грубу силу. То је њеном народу омогућавало да са сигурношћу гледа у будућност, њеном руководству да се осећа поносним на себе, а Русији да осећа поверење у свог савезника.

Међутим, током наредних четврт века у републици су се нагомилали озбиљни проблеми, чије је решавање систематски спречавало осећање општег спокојства, па чак и извесног самозадовољства. На фону тог самозадовољства републичка политичка елита била је заокупљена свим другим, осим изградњом озбиљних оружаних снага и решавањем горућих проблема обичних грађана.

Резултат су унутрашње политичке промене 2018. године, подржане од становништва, са којима многи посматрачи повезују почетак убрзане милитаризације суседног Азербејџана, а потом и за Јерменију трагични исход другог рата у Карабаху 2020.

Карабашка катастрофа

Егзодус целокупног јерменског становништва Карабаха у септембру 2023. последица је пораза 2020. године и начина на који се после тога развијала политика на Јужном Кавказу. Баку је постајао све сигурнији у своју способност да силом реши дугогодишњи проблем, док је Јереван покушавао да игра сложену дипломатску игру. Сад смо у новој фази драме, кад је контрола Јерменије над делом сопствене националне територије доведена у питање.

Притом, економска ситуација у републици је приметно побољшана, пре свега кроз учешће на заједничком тржишту Евроазијске уније и посредничку улогу у условима западних санкција против Русије. Ту су од помоћи традиционална флексибилност јерменског бизниса, његове широке везе са руским тржиштем и способност да се креативно заобиђу ограничења настала жељом владе да буде пријатељ са Западом. А и сами Американци, по свему судећи, прилично мирно говоре о томе да Јерменија одржава интензивне односе са Русијом на нивоу економије и људских веза. Можда зато што их Вашингтон посматра као потенцијални ресурс за вођење непријатељских активности против Русије.

Све то заједно јесте главни разлог зашто спољнополитички порази не утичу на способност владајуће групе да чврсто задржи власт у Јерменији. Штавише, друштво не види алтернативу влади Никола Пашињана – све старе елите су себе дискредитовале – тако да је сад доминантно расположење у Јерменији спремност да се кротко прихвати све што јој се дешава, без икакве приметне жеље да се преокрене ток догађаја, који споља највише личи на постепено клизање у провалију.

За нас у Русији такав став изгледа неприродно и изазива забринутост за судбину једног од наших најближих народа. У Јеревану се ова брига погрешно сматра жељом да се републици диктира како да управља својом будућношћу. Искреност Русије сукобљава се са неразумевањем наших пријатеља, који имају различите идеје о суверенитету и достојанству државе.

Руски поглед

Можда би требало да напустимо перцепцију јерменске стварности засновану на нашим идејама о томе шта је суверена држава. Уосталом, савремени свет је прилично суров чак и према великим државама. И далеко је од чињенице да је способност одбране својих интереса и вредности у садашњим условима инхерентна свим формално независним земљама и територијама.

Садашњи међународни систем настао је у ери релативне стабилности и економског просперитета. Та времена су прошла. Тако велике и успешне земље као што су Немачка или Јапан имају проблема са способношћу да одређују своју судбину. Шта тек рећи о маленој Јерменији, ма колико то било тужно за нас у Русији.

Врло је вероватно да је оптималан начин задовољавања потреба свог становништва – придруживање неком од регионалних суседа без посебних претензија на независност. Бог с њим, са суверенитетом, у нашем традиционалном схватању тог појма.

Па ипак, ни то није гаранција да ће дуго очекивани мир за Јерменију бити обезбеђен. Чињеница да се република налази у непосредној близини руског безбедносног периметра могла би да јој створи нове потешкоће, независно од тога да ли сама јерменска влада жели да се и даље свађа са Москвом.

Видимо да САД са запањујућом лакоћом жртвују читаве народе како би нанели штету Русији или Кини, као и да би наставиле своје паразитско постојање. А ових дана такође можемо приметити да последица замршености политике Ирана или арапских земаља постаје све насилнија у Израелу. Жртве овога могле би постати читаве мале државе. У септембру 2023. цео Запад је са огромном равнодушношћу гледао на протеривање Јермена из Карабаха. Тешко да постоји разлог да се мисли како ће вероватноћа нове трагедије овог народа за Вашингтон или Париз бити одвраћајући фактор.

Русија, наравно, не може да не призна избор народа Јерменије, чак и ако он у потпуности не одговара нашим идејама о томе шта је суверена држава. Штавише, ми ћемо очигледно прихватити сваки сценарио коме се не противи само јерменско друштво. Али, мало је вероватно да ће Русија моћи да сачува исти степен уздржаности ако последице таквог избора буду директно штетиле њеним интересима и безбедности наших грађана.

Зато је, у практичном смислу, важно да Русија пажљиво посматра како у Јерменији расте присуство оних снага за које наношење штете Русији представља безусловни приоритет спољне политике. Важно је спречити ситуацију да последице њихових активности почну да наносе директну штету јерменском друштву и доведу до прекида традиционално постојећих веза међу нама.

Извор: ВЗГЛЯД

Превод: Желидраг Никчевић/Нови Стандард

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: