Ružić: Ćeranjem monaha, Crna Gora ćera samu sebe

Piše: Milan Ružić

Čitalo se ovih dana, pa se nije verovalo, a onda se potvrdilo da montenegrinska sila hoće da deportuje deo monaštva iz svoje države.

Ne znam samo ko je njihovu državu više od monaštva i crkve zadužio. Niko za Crnu Goru nije više učinio, a da su mu manje priznali, niti je iko više stradao, a da je njegova žrtva manje spominjana od one koju su na oltar Crne Gore i u njen temelj položili monasi, sveštenstvo i crkva.

Nekada se govorilo da se svakom može reći ko je ako odgovori na jedno pitanje: „Slaviš li slavu?“ Ako bi odgovor bio potvrdan, značilo bi da si Srbin, nebitno gde živiš. Današnje pitanje bi moglo glasiti: „Odričeš li se slave?“ Ukoliko bi odgovor bio potvrdan, on bi značio tri stvari.

Taj koji potvrdno odgovori bi tim odgovorom rekao da je bio Srbin, da sad više nije i da nikada više ne može biti, čak i ukoliko se predomisli, pa poništi ponižavajući odgovor.

Ali da neko proteruje monahe zato što je odlučio da više neće da veruje, e pa tako nešto se nije moglo očekivati. Ako je već Crna Gora „bastion demokratije“, zar u demokratiju ne spadaju i verske slobode?

Nije li proterivanje monaštva i pretvaranje manastira u nešto drugo i tuđe okupacija? Može li okupacija biti demokratija? Znam da nas Amerika uči da može, ali Amerika nikada i ni u čemu nije bila u pravu, pa joj se nije moglo omaći da ovde bude.

Mislim da je suvišno te ljude koji su spremni na progon monaštva proklinjati. Neko je ovo, očigledno, učinio ranije. Zbog toga se sve ovo i dešava.
Ne mogu da shvatim narod koji svojom glavom udara u zid, a neće da prizna da je slabiji od zida niti će ikome da se jada da ti udarci bole. Oni misle da će glava dužim udaranjem u taj zid postati deo zida, ali neće. Postaće deo smeća, sitnog kamenja i peska koji stoji ispod tog zida.

Imati Njegoša i biti kolevka koja je isplivala iz kosovskog prekrvavoga potopa, a odreći se svega toga, ne može da znači ništa osim prekida veze sa Gospodom. Koji čovek sme iz božje kuće da isteruje njene stanovnike i Onoga ko je glava te kuće? Ne vodi li nešto tako ka novim slikama onih koji sa ogaravljenih kupola crkava i manastira kidaju krstove?

Monaštvo sasvim sigurno neće napustiti svoju kuću, jer bi tako okrenulo leđa Gospodu, ali oni koji su naredili nešto ovako mogu okrenuti leđa svojim gospodarima i reći: „Mi ovo ne smemo da uradimo.“ Neka Zapad uradi ono što je umislio da treba. Ne dajte da vaše ruke prljaju vašom krvlju i da se odričete vere za doručak, jer ovako do večere ne biste ni stigli.

Proterate li monaštvo, proterali ste Crnu Goru. Od takvog postupka vas ne bi oprao okean, pa se u more nemojte uzdati. Radite ono što se radili do sada i ne brinite, Montenegrini. Same će crkve i manastiri odleteti u nebo kada za vas ne bude nade.

Tada na njihovim mestima podignite šoping centre i poslovne prostore, pa se evru, dolaru i američkoj zastavi molite da vas ostavi u životu. Sve ono što će vam dati nije ništa prema onome što će vam uzeti. Što je još gore, neće vam uzeti, nego će vas naterati da im date.
Posle uzimanja onoga što njima treba i ostavljanja Crne Gore pustom, vi ćete bosi i bez ičega biti proterani iz svoje zemlje. Tog dana, kada se sa njima u muci i odricanju izjednačite, shvatićete šta činite monasima. Njih će uvek negde primiti neki manastir, jer oni svuda imaju kuću. A gde ćete tada vi?