Ružić: Hajte, braćo, na Trojčindanski sabor!

Piše: Milan Ružić

Bliži nam se Trojčindan! Mi postimo, a oni oštre kočeve i narezuju ključeve novih brava koje hoće da stavljaju na naše svetinje.

Mi se molimo Gospodu, a oni NATO-u, svako za pomoć koja i od koga mu je potrebna. Mi se krstimo, a oni laju.

Vadite, braćo Srbi iz Crne Gore, krstove iz majica i košulja da se vide. Otvorite sve crkve, raspalite po svim zvonima. Otpečatite sve ćivote i pred crkve stavite sve ikone zaštitnice. Neka porte budu skloništa od razbraćenih, a hramovni zidovi neosvojiva tvrđava nevernih.

Došlo je vreme da Srbi u Crnoj Gori, zemlji u kojoj su oduvek živeli, moraju da brane ono što su od onih koji su juče rešili da više nisu to isto. Ne znam da li je iko ikada u najluđim snovima pomišljao da će neko hteti da zatvara, ruši ili otima crkve. Svaka zatvorena – da se ponovo otvoriti. Svaka porušena – da se obnoviti. Ali svaka oteta – prokleta je bratskom kletvom i u njoj više mesta ni za Gospoda nema.

Sa čime ćete na braću, razbraćo? Sa kojim krstom ćete protiv svog krsta i krštenja? Sa kojim ćete Bogom na Gospoda? Koji otac stoji iza vas bez Oca? Ko su ovi što na svoje udaraju? Čiji ste vi, ničiji Crnogorci? Koja će to crkva zatvoriti ovu večnu? Koje kandilo može okaditi kuću u kojoj se više ne krsti kako se krstilo, ne posti kako se postilo i mrzi jače nego što se ikada volelo?

Ne pitam vas za vaše – za božje vas pitam! Otkud vama tapije na božje kuće? Jesu li sveci privatna svojina? Čije su ikone koje ćete otimati? Sve sam vas mogao razumeti donekle, ne i podržati, ali da na krst udarite, nisam mogao ni da sanjam.
Vidite li da se narod okuplja? Vidite li da su se molitve utrojile? Vidite li kako porte postaju tesne? Imate samo sreće što je pravoslavlje ljubav, pa se iz tih porti neće prosuti svet po ulici i kažnjavati vas. Oni čekaju da tako nešto učini Gospod. I opet, ne očekuju vašu kaznu, već očekuju da će vas On pomilovati.

Sve si, Lovćenski Tajnovidče, bio u pravu, kost ti se pozlatila! Ti oduvek stojiš na brdu i vidiš više nego ovi ispod i sve ti je oduvek jasno. Nemoj se, barem ti, iznenaditi ovima o kojima si pisao i kojima si vladao! „O pokojniku sve najbolje“ za Tebe ne važi, što samo dokazuje da još uvek nisi ni umro, već si se samo preselio u večnost i to ih izjeda. Da si živ, lako bi Te ubili. Da nisi pisao, lako bi Te zaboravili. Da se nisi ni rađao, oni bi to slavili. Ovako, ne znaju šta bi s Tobom. Ali, znaju šta bi sa nama koji smo tvoji, pošto oni tvrde da oni nisu.

Oni su se prvo raznašili, pa se razmahali, a sad se raspomamili, pa raskakali na svoje i razdrljili, razurlali i rasrbili, pa bi da nas rashrame kako bi sebe uhramili u našim i tvojim i gospodnjim kućama. Ti barem znaš kako to ide. Selili su te sedam puta i na kraju te smestili u svoju belu kutiju da te sklone od očiju.

Mi čitamo, oni listaju. Mi govorimo, oni bleje. Mi ih zaustavljamo, oni nadiru.

Nije Trojčindan i sabor koji sledi samo sabor Srba iz Crne Gore, već svih onih koji mogu da dođu iz celog sveta. Ako se srpsko ime i srpska čast i krst ne odbrane na saboru, neće se više braniti nigde.

Ne pamtimo davna vremena kada su vladike pozivale na odbranu hramova životima, a evo, došla su ponovo. Do skoro su monaštvo i sveštenstvo bili zatirani, a kao što vidimo, nismo se načekali ponavljanja. Međutim, Gospod uvek udesi da u celom iskušenju postoji nada i neko iza koga će svi stati da dele sudbinu svog naroda.

Stanimo iza mitropolita Amfilohija! Ko nije siguran zašto se sve ovo čini, nije vreme da pita, već da stane u odbranu, pa kad shvati da brani svoje od svojih zbog budućnosti svojih potomaka, biće mu dovoljno i ne mora više ništa znati. Ima se iza koga i gde stati i držati glavu uspravno. U našim rukama je krst, pa se oni koji dolaze neće usuditi ni da progovore.

Eno, idu razbraća. Nose u rukama nove krstove na koje bi da razapnu stare sebe i one koji ih na korene podsećaju. Nose nove ključeve i brave za svoje crkve koje će praviti u našim.
Mi ih gledamo, oni skreću pogled. Mi ih dozivamo pameti, oni je se odriču. Mi njih volimo, oni nas mrze.
Idu još oštrije i gaze zemlju pod kojom su im dedovi. Uperili su svoju zlobu prema nama. Marširaju na naše pune porte.

Ali braćo, pogledajte bolje… Oni se boje…

Krst je istina! Mi držimo krst i iza njega stojimo, a oni idu prema nama i drhte. Drhte pred istinom, kao i svaka laž!