S kim si ti, Bugarsko?

Bugarska je 1996. godine postala članica Svetske trgovinske organizacije (STO), 2004 – Organizacije Severnoatlantskog ugovora (NATO), a 2007 – Evropske unije (EU). Šta se od tad promenilo?

Bugarska je 1996. godine postala članica STO. Budućnost se činila svetlom. Paralelno sa pristupanjem Bugarske STO, ključna tema spoljne politike države bilo je pitanje članstva u NATO i EU. Mnogima je izgledalo da će ovakav put u budućnost imati isključivo pozitivan efekat po Bugarsku, bez obzira na mnoge teškoće tranzicije prema tržišnoj ekonomiji. Istovremeno se u Bugarskoj vodila žestoka borba dveju grupacija – konstruktivnih snaga, koje su u Evropi videle isključivo uspešan ekonomski i politički model, i agresivnih prozapadnjaka, koji su, suprotno raspoloženju društva, zahtevali punu geopolitičku preorijentaciju Bugarske. U principu, planovi za pristupanje Evropskoj uniji i NATO su postojali u glavama pojedinih političara već krajem 80-ih godina. Tako je budući ministar spoljnih poslova Bugarske Solomon Pasi, koji je tada još uvek bio disident, borac za ljudska prava i poslanik, osnovao „Bugarski atlantski klub“.

Određeni konkretni koraci ka saradnji sa NATO načinjeni su već u periodu od 1991. do 1993. godine. Međutim, tek 1996. godine savez demokratskih snaga Bugarske izneo je žestoke kritike na račun premijera i lidera partije BSP Žana Videnova zbog toga što država još uvek nije podnela Briselu zvaničan zahtev za pristupanje Severoatlantskom paktu. Tada BSP zaista i nije žurila da prihvati ideju o neophodnosti pristupanja Bugarske NATO, već je iznosila teze o potrebi pojačanog proučavanja sistema Severoatlantske alijanse i njenih planova za širenje na istok.

Marta 1995. godine Žan Videnov je izneo svoje mišljenje o ovom vojnom bloku: „Što se tiče širenja NATO putem pristupanja organizaciji istočnoevropskih država, potpuno je jasno čak i državama članicama da bez Rusije, nasuprot Rusiji i ne daj Bože protiv Rusije, ne može postojati snažan sistem bezbednosti u Evropi ili svetu“. Građani Bugarske su podržavali ovakvu poziciju, budući da ni u Rusiji ni u bilo kojoj drugoj državi nisu videli pretnju po sopstvenu bezbednost.

Međutim, usled dešavanja na teritoriji bivše Jugoslavije, praćenih aktivnom propagandom Severoatlantskih vrednosti, a takođe zahvaljujući karakterističnom stereotipu da će integracija u NATO ubrzati proces integracija u EU, situacija se promenila. Stanovništvo i vlada Bugarske promenili su kurs na zapad, između ostalog i u oblasti odbrane. Za novog predsednika Bugarske izabran je Petar Stojanov, aktivni pristalica pristupanja NATO. Na njegovu inicijativu 17. februara 1997. godine Bugarska je podnela zvaničan zahtev za pristupanje Severoatlantskom bloku, a bugarska vlada je odobrila program saradnje sa državama NATO u oblastima odbrambenih istraživanja i obezbeđenja naoružanja.
NATO zarad EU, EU zarad ekonomije…

Najvažniji, a verovatno i ključan, događaj u procesu pristupanja Bugarske NATO bilo je ponašanje ove države uoči i tokom operacije NATO protiv Jugoslavije 1999. godine. Izveštaju bugarskih specijalnih službi o takozvanoj operaciji „Potkovica“ odigrali su odlučujuću ulogu u odlučivanju evropskih država za uključivanje u vojnoj operaciji protiv režima Slobodana Miloševića. Kasnije će se ispostaviti na nikada nisu postojali bilo kakvi ozbiljni dokazi za „etničko čišćenje, koje se sprema“. Međutim, to nije smetalo bugarskim zvaničnicima da otvoreno optuže susednu Srbiju za pripremanje genocida i sličnih zločina protiv čovečnosti. Tokom same operacije protiv Jugoslavije, Bugarska je NATO snagama dozvolila preletanje preko sopstvene teritorije.

Nešto kasnije, 2001. godine, uveden je i vizni režim prema Ruskoj Federaciji. Time Bugarska konačno menja svoj spoljnopolitički vektor na stranu Zapada. Očekivanja rukovodeće elite Bugarske su se ispunila. Godine 2004. Bugarska je pristupila NATO, a već 2007. i EU. Ipak, koliko su se ispunile pretpostavke o procvatu ove države u okvirima „jedinstvene evropske porodice“?

Nekada je Bugarska bila industrijski veoma razvijena država s izuzetno jakim poljoprivrednim sektorom, koji je proizvodio velike količine duvana i vina. Bugarske paprike i paradajz, vino i cigarete prodavali su se u mnogim svetskim državama. Bugarska je do pristupanja u EU izvozila elektroenergiju u Tursku, Italiju, Grčku, Albaniju i Makedoniju. Danas je Bugarska jedna od energetski zavisnih država. Tokom 2010. godine usled sukoba između Ukrajine i Rusije oko protoka gasa, ova zemlja je čak zapala u energetsku krizu, upravo zato što je bila nesposobna da zadovolji čak i sopstvene potrebe. Osim toka, usled nestabilnosti na Bliskom Istoku, Bugarsku je zapljusnuo talas ilegalnih imigranata. Ova zemlja postala je veoma prometan tranzitni put, a često i konačno odredište za izbeglice iz Sirije i drugih država. I pored toga, EU ne čini ništa da pomogne. Kampovi sa izbeglicama rastu podjednakom brzinom kao i socijalni naboj, a Brisel ni na koji način ne učestvuje u rešavanju ovog problema, već pred njim zatvara oči.

Deo bugarskih centara za proizvodnju goriva i energije privatizovale su američke kompanije. Cena na električnu energiju povećala se 10 puta. Slična situacija je i u mnogim drugim sferama ekonomskog života. Bugarska više nije država „paprike i paradajza“. Preko 75% svog povrća i voća nezadovoljavajućeg kvaliteta i ukusa se uvozi. Mnoga bugarska preduzeća su prodata u bescenje zapadnim korporacijama i, kao i prirodni resursi, kontrolišu se iz inostranstva.
Pad je primetan i u demografskim pokazateljima. Stanovništvo države se tokom poslednjih nekoliko godina (i to samo prema zvaničnim podacima) smanjilo za oko 1,5 miliona. A u te podatke se čak i ne ubrajaju svi oni koji su usled slobodnog prolaza preko evropskih granica otišli u zapadne zemlje EU.  Pritom većina stanovništva Bugarske nema jasno određen stav prema daljem širenju NATO u regionu. Ponovo je uzrok tome nepostojanje realne opasnosti po bezbednost zemlje. Bez obzira na to, ministar odbrane Bugarske Angel Najdenov nedavno je predložio povećanje broja vojnih škola u okviru NATO na teritoriji države, a takođe aktivnije korišćenje zajedničkih vojnih sredstava u bazi Novo Selo. Čime je takva inicijativa izazvana? Da li će stanovništvo Bugarske zaista biti više zaštićeno ukoliko učestvuje u programima povećanja vojnog prisustva NATO u Istočnoj Evropi? 

Pre će biti da su tu na prvom mestu ambicije same Alijanse i interesi pojedinih predstavnika bugarske političke elite. Kao rezultat toga, NATO dodatno podriva suverenost Bugarske, izlažući je većim opasnostima, a takođe lišavajući je mogućnosti samostalnog vođenja spoljne politike u oblasti odbrane. Ipak, većina bugarskog stanovništva ne podržava politiku vlade ove zemlje. Manje od polovine stanovnika (45%) smatra da NATO treba da učestvuje u vojnim operacijama van teritorije Evrope. Osim toga, prema rezultatima istog istraživanja, na pitanje „da li podržavate uvođenje kopnene vojske u Libiju“, svega 15% Bugara odgovorilo je potvrdno. Ovo ne treba da čudi, pogotovu ako se zna podatak da su bugarski gubici tokom rata u Iraku bili šesti najveći među državama saveznicama. Stradalo je 13 bugarskih državljana.

Bez obzira na sve navedene činjenice, vlada nastavlja da se pridržava severoatlantskog kursa. I ako je u trenutku pristupanja NATO 2004. godine, a i kasnije tokom izrade nove strategije NATO 2011, Bugarska očuvala makar određen stepen neutralnosti i nije se preterano uključivala u različite debate (stavom „mi smo u NATO, NATO je dobra stvar, ali hajde da se družimo sa svima i da ne učestvujemo u međusobnim razmiricama), pa je čak donekle i zastupala interese Rusije u određenim pitanjima, retorika se značajno izmenila tokom aktuelne krize u Ukrajini, postala je militantna. Nepopularni premijer Plamen Orešarski, koji se suočava sa optužbama za korupciju, na taj način je neuspešno pokušao da odvuče pažnju od unutrašnjih problema. U Bugarskoj je otpočeta antiruska propaganda i ideologija, koja pokušava da naruši viševekovne kulturne i istorijske veze dveju zemalja. Nakon što je vlada Orešarskog pala, Bugarska ima priliku da se vrati na makar donekle prijateljsku liniju odnosa. Međutim, opšta histerija oko Rusije, koju Zapad uporno potpiruje, ima isključivo negativan uticaj i na donošenje odluka u Sofiji.

Dakle, braćo Sloveni, s kim smo mi?

Petar Dimov