Sabor vrana na Gojnom Prištu

Piše: Nebojša Jevrić

„Škija, škija!” vikali su gospodari muva, bosi, musavi, prljavi.

Bilo ih je u početku troje.

Škija je naređenje za napad.

Škija je Srpkinja.

Škija je poziv za linč.

Škija je bojni poklič.

Pogani naziv, posprdni, još iz vremena osmanlijskih.

Svadbuju vrane na Gojnome Prištu.

Deca izlaze iz kapija, izvlače se iz ruševina, iz kontejnera, sve ih je više.

Poleteo je kamen i niz lice starice je potekla krv.

Sve je igra, samo je krv bila prava.

Malena ruka zgrčena u pesnicu pogodila je staricu.

„Škija, kija, ija… AAA!”

Bjelokapići su stajali oko tezgi, mirno, nikom na pamet da prekine zabavu, da prekine igru.

Gospodari muva su otkrili pig (svinju), „Serbian pig”, i potjera je počela, praćena tihim osmesima odobravanja i ponosa ispod bijelih kapa.

Učiteljica, prosijeda, predugo u bekstvu, tako je bježala i od zakrvavljenih očiju sarajevske haustorčadi.

Sitna, vrapčić, kupovala je kod dječaka. Znao je da je škija, no dirao je nije.

Zatražila je cigare, u pola glasa, ali ipak dovoljno glasno da čuju oni koji su gonili staricu.

Ostavili su staricu i krenuli za učiteljicom.

Ne čekajući naređenje, izvadila je novčanik, i pružila ga djeci.

Pridružio im se i onaj kod kojeg je kupovala duvan.

Prvi je bacio kamen.

Novi i novi dječaci izlazili su ispod tezgi, izvlačili se iz gajbi, kontejnera, musavi, slinavi, pocijepani.

Potrčala je, a oni su krenuli za njom.

Dan prije, tu je stradala Valentina. Valentina je ostala u „YU programu”.

„YU program” je zgrada (zatvor otvorenog tipa) gdje su Srbi pod zaštitom Kfora.

U zgradi ima dvadeset petoro dece.

Oktobar je, i ni jedno od njih ne ide u školu.

I ni jedno od njih ne ide u dvorište.

I ni jedno od njih nikud ne ide.

Valentina je izašla da kupi hljeb a vratila se pocijepane odeće, krvava.

Učiteljica je znala šta se desilo Valentini, desilo se to svim škijama, koje su probale da zađu na pijacu carstvo Gospodara Muva. Svim škijama što nisu mogle da gle-daju gladnu djecu, čiji muževi ne izlaze iz stanova od oslobođenja, od kad su oslobodi-lačke NATO trupe ušle u grad. A za njima crni orlovi na crvenim krpama.

Učiteljica je trčala prema apoteci.

Pored puta sedeo je Muslin Mulići, u lister odelu, sa šeširom la boema i blokom, odavno mrtav. I dok su

mu suze kapale na blok, recitovao pjesme, kolege pokojnika, noćobdije, Vite Nikolića.

„Pišem vam gospođo učiteljice,
ne začudite se ovom pismu kasnom,
podsjetiše me na vas dvije male ptice,
dvije tužne ptice na žici telegrafskoj.”

Učiteljica je krenula prema njemu, ali ga tu više nije bilo.

Umjesto njega, stajalo je dvadeset derviša u beskrajno belim odorama i učilo dovu. Nadglašavali su tutnjavu gusenica „leoparda”, pijuk-kliktaj Gospodara muva.

Utrčala je u apoteku.

Apotekar, Arnaut, napravio se da je ne poznaje.

Nije dozvolio da ostane šćućurena na šamlici u ćošku.

Djeca su čekala ispred apoteke.

Učiteljica u Kupusište toga dana nije stigla.