Sačuvati rođeno ognjište… (1)

Ilija Petrović, istoričar

Odgovor na jedno delegatsko pitanje u Skupštini (post)bro­zlovske Jugoslavije, poslužio je dr Ljubiši Dabiću kao “okidač” da na­piše knjigu “Elaborat o reviziji projekta naseljavanja na Kosovu i Metohiji (i Makedoniji) posle Drugog svetskog rata”. I pitanje i odgo­vor jesu iz 1989. godine, ali je tema mnogo starija i, što se činje­nica tiče – i onih obuhvaćenih knjigom i, još više, onih koje se tamo ne pominju -, uglavnom nepoznata ne samo prosečnom “rad­nom čoveku i građaninu”, već i mnogima koji bi to po svom mestu u naučnom i školskom, stručnom i upravljačkom svetu u Zemlji Sr­biji morali znati. Da ne idemo dalje od “Komunističkog manife­sta”, stvarnog i “naučnog” uputstva za uništenje srbskog naroda, tvorca ljudske civilizacije, koje je Karl Marks (1818-1883), je­dan od njegovih pisara, sažeo u “misao” da, “ako bi fizički bilo moguće odvući Srbiju na sred mora i potopiti je na dno, Evropa bi postala čistija”.

Na tu “misao”, takva kakva je, nakačili su se i socijalisti po­tekli iz srbskoga naroda, pa će Svetozar Marković (1846­-1875) znan kao “otac so­cijalizma” u Srbiji, ali i izrod kome je bilo svejedno da li će u Srbiji vladati Habzburzi ili Obre­novići, napisati da je politika “jake i velike Srbije” u osnovi protivna interesima srbskog naroda. Ako i “pretpostavimo sre­ćan slučaj da se velikosrpska politika uvenča uspehom i da Sr­bi­ja zadobije Bosnu, Hercegovinu, Crnu Goru i Staru Srbiju, ma­lo bi se našlo Srba koji to ne bi smatrali za najveću sreću na­še­g naroda. Mi ne delimo to mišljenje… Politika ‘Velike Srbije’ ujedinjava po formi umne i materijalne sile srpskog naroda, a ustvari sve bi te sile bile sprečene i okovane. Narod bi izišao iz borbe… siromašniji i razoreniji no što je sada, a opet bi os­tao bi opet okružen istim neprijateljima kojima je i sada okru­žen… ‘Velika Srbija’ morala bi kupovati prijateljstvo u nep­ri­j­atelja ponižavanjem i žrtvovanjem interesa svog naroda” (Sv. Marković, Sabrani spisi I, Beograd 1960, 110-111).

Stvarnu vrednost takve “misli”, so­ci­ja­li­stičke, prvi je me­đu Srbima prepoznao Jaša Tomić (1856-1922), pošto je verujući da bi nova socijalistička “nauka” morala slu­ži­ti intere­si­ma ono­ga naroda u čijoj će se zemlji primeni­ti, naišao na otpor so­cijalističkih ide­o­lo­ga sa strane i oštro upozoren da se “u ime internacionalizma i opšte­čovečanske prav­de” mora okaniti šovinizma, naci­o­na­li­zma i patr­i­otizma. To je upozorenje pro­tu­ma­čeno i shvaće­no na pra­vi način, tako da je Jaša svoj razlaz sa socija­liz­mom i “okanjivanje” od njega vrlo uverljivo obra­z­lo­žio: “Brzo smo se ot­resli opsene i nismo više do­zvo­lili da nas vode socijalisti drugih naroda”, oni koji su, po prirodi stvari, u svojim zemljama bili nacionalisti.

Nažalost, docniji socijalistički (i komunistički) delat­ni­ci među Srbi­ma, od Dimitrija Tucovića (1881-1914), svršenog beogradskog pravnika i bečkog specijalizanta, do otvorenog an­ti­srbina i bezimenog i besprezimenog Josipa Broza (1892?-1980), sve su či­ni­li da marksengelska “presuda” o nestanku “reakcio­nar­nih” Srba s istorijske pozornice bude izvršna.

Tucović se u “internacionalnu” politiku upleo po okonča­nju Prvoga balkanskog rata i turskog izgona iz Prave Srbije – Ko­sova i Metohije-, kad su se Arnauti (“oni koji se nisu vra­ti­li”, 1043. godine, po dolasku sa Sicilije na današnji prostor), dotle turski poslušnici, upustili u pobunu protiv novouspo­stavlje­nih srbskih i crnogorskih vlasti. Kako to piše istori­čar Đoko Slijepčević (1907-1993), “nisu… prema arbanaškom stanovni­št­vu primenjivane nikakve represalije. Samo tamo, gde je izazivan nered i pobune morao je biti uveden red. Upravo samo na izazi­vanja sa arbanaške strane dolazile su mere, koje se u takvim pri­li­kama svagde primenjuju. Vlasti su želele mir i nastojale na tome da se stanovništvo uključi u redovan život i rad” (Đ. Slijepčević, Srpsko-arbanaški odnosi kroz vekove sa posebnim osvr­tom na novije vreme, Himelstir/Nemačka 1983, 261). Tucovićev posao, kako sam kaže u predgovoru za svoju studiju Srbija i Arbanija, bio je “više iz praktičnih potreba nego iz teoriskoga inte­re­sa”. Van svake sumnje, praktične potrebe nastale su posle kon­gresa Socijalističke internacionale u Bazelu (1869), kada je bal­kanskim socija­listima naloženo da, “nasuprot razobruča­nom šovinizmu”, proklamuju “bratstvo svih balkanskih naroda, računajući tu Albance, Turke i Rumune”. U Tucovićevo vreme, Ru­muni nisu bili interesantni socijalistima, Turci su upravo bili potisnuti sa najvećeg dela Balkanskog poluostrva i nije ih u takvim uslovima bilo zgodno braniti, a Internacionalin do­ma­ći zadatak odnosio se isključivo na Arbaniju, pošto su, kako Tucović tvrdi, “zavo­jevačkom politikom srpske vlade prema ar­ba­naskom narodu stvoreni na zapadnoj granici Srbije takvi od­nosi da se u skoroj budućnosti mir i redovno stanje teško mogu očekivati” (D. Tucović, Izabrani spisi II Beograd 1950, 56).

Tucović ne govori da su pobede Srbije i Crne Gore u bal­kan­skim ratovima osujetile planove “o stvaranju jedne arbanaške države izvan užega arbanaškoga etničkoga prostora”, niti po­minje da su Srbi tada “povratili svoje istorijsko tlo na kome se nalaze najveći i najznačajniji istorijski i versko-kulturni spo­menici za koje je vezano najslavnije doba srpske istorije. Srbi nisu bili protiv stvaranja jedne arbanaške države u prirodnim etničkim granicama njihovim, ali su bili rešeni da zaštite svoje nacionalne interese, koje su ugrožavale arbanaške pre­tenzije, koje su bile pomagane od Austro-Ugarske i Italije” (Đ. Slijepčević, Navedeni rad, 247-248).

Nije Tucović pominjao da Srbija i Crna Gora “nisu mogle žrtvovati svoje istorijsko tlo, da bi Austro-Ugarska i Italija mogle stvoriti svoju Veliku Arbaniju. One su, kao pobednice, tražile i istorijske i strategijske granice i ukidanje granica između sebe”. Iznoseći takve zahteve pred Londonsku konferen­ciju sazvanu decembra 1912. godine, Srbi su istakli da se ne pro­tive organizovanju Arbanije kao autonomne zemlje, iako su “po­be­de srpske vojske i faktičko osvajanje arbanaške teritorije davale legitimnu osnovu” da posednutu zemlju zadrže za sebe. Ta­kav stav Srbi su naslonili čak i na svoje “osvajačko pravo”, budu­ći da su svojevremeno i Turci došli do Srbske Zemlje osvaja­njem. Oni su, ipak, smatrajući da na prvom mestu moraju stajati “istorijski, etnički i kulturni razlozi”, dali i svoje dodatne argumente: “Većina u tim krajevima danas jesu Arnauti; ali od polovine 14. veka pa do kraja 17. veka bila je ta zemlja tako čista srpska i kultivisana, da su Srbi namestili svoju Patrijaršiju u Peći… Blizu Peći nalazi se srpski manastir Dečani, najzname­nitiji spomenik srpske arhitekture i srpske pobožnosti iz 14. veka. Prosto se ne može zamisliti da bi sedište srpske Patri­jaršije i da bi se veličanstveni Dečani podizali u jednome kra­ju, u kome ne bi srpski narod bio u većini. Onaj kraj u kome su Peć, Đakovica i Dečani, to je najsvetija zemlja za srpski narod među svim njegovim zemljama. Ne može se zamisliti nikakva cr­no­gorska ili srbijanska vlada, koja bi bila u stanju da tu zemlju ustupi bilo Arnautima, bilo ma kome drugome; najmanje bi to da­nas bilo moguće, pošto je srbijanska i crnogorska vojska u krva­voj borbi otela od Turaka i Arnauta tu svoju zemlju… Ali i tu kao i u ostalim srpskim zemljama severno od Ohrida i u okolini Belog i ujedinjenog Drima Arnauti su skorašnja kolonizacija, upravo invazija“ (Isto, 255-256).

Ako već sve to zanemaruje, onda je sasvim razumljivo što Tu­cović neće pisati ni o tragičnoj činjenici da “ratovi Srbije i Crne Gore sa Turskom (sedamdesetih godina 19. veka – IP) ne sa­mo da nisu doneli oslobođenje srpskoga naroda nego su na celom prostoru gde su Srbi i Arbanasi bili izmešani, još više za­tro­vali i pogoršali odnose između njih. Kada su srpski dobro­voljci… ‘doprli do Gračanice na Kosovu i tamo se pričestili’, poverovalo se u to da je nastalo vreme oslobođenja srpskoga na­ro­da… Ne samo da, ovaj put, nije došlo do oslobođenja srpskoga na­roda, nego se stanje na celome prostoru, na kome su bili izme­šani Srbi i Arbanasi još više pogoršalo. Još uoči Berlin­skoga kongresa bila je, pod raznim uticajima, pojačana antisrp­ska atmosfera da bi, posle osni­vanja Arbanaške lige (1878-1881 – IP), postala još zatrovanija” (Isto, 223). Godine 1902, srbski poslanik u Carigradu izveštavao je da su “ostali neizmenjeni odnošaji, do kojih je dovela politika, zasnovana na povlađivanju Arba­nasa, a u njima je upravo koren zla koje ne dopušta da se u Staroj Srbi­ji uspostave jednom red i mir bar onakvi kakvi su u drugim stranama evropske Turske. Najgora im je posledica, što ugled vlasti pada sve niže, a neobuzdanost Arbanasa raste sve više, te se došlo do stanja koje pretstavlja anarhiju u najopa­s­ni­jem smislu te reči. Potpuno sigurni da im vlast ne može ništa, Arnauti ne prezaju ni od kakvoga zuluma, koji su svakim danom sve užasniji i raznovrsniji, te je zbog njih stanje u Staroj Srbiji postalo za Srbe nesnosno do neizdržljivosti. Nisu im više za­šti­ćeni ni imanje ni čast ni život: imanja se grabe i pljačkaju; čast se kalja silovanjima žena i devojaka, a život se gubi sad ne više samo za to da se zadovolji prohtev kakvog osionog zulum­ća­ra arbanaškoga, nego po planu koji kao da nije bez uticaja pret­stavnika vlasti, što se vidi i po smeru koji je jasan do očigled­nosti. Pa i nekada hvaljena tolerancija turska prema crkvi sa­svim se izgubila, jer su u poslednje vreme gotovo obične pojave pljačkanja crkava i manastira” (Isto, 227). Razularenost i samo­volja arbanaškog življa ostali su osnovna i trajna obeležja ovoga vremena u Pravoj Srbiji, a ubilačko raspoloženje prema Srbima i pohlepa na austro-ugarsko i italijansko podmićivanje doveli su do toga da je “za skoro tri i po decenije, od Berlinskoga kongresa pa do prvoga Balkanskoga rata, nastalo nemilosrdno satiranje Srba i teror nad njima tako da su mnogi morali da beže i napuštaju svoju staru postojbinu. ‘Iseljavanja u Srbiju zbog ovih zuluma su neobično česta. Ima skoro celih oblasti u Srbiji koje su naseljene Kosovcima i Pećancima. Računa se da je u vreme od prvoga srpsko-turskoga rata 1876. do 1912. iselilo u Srbiju pre­ko 400.000 Starosrbijanaca’, (od čega) samo iz Kosovskoga vila­jeta oko 150.000 Srba” (Isto, 223).

Progon srpskog stanovni­štva iz Prave Srbije bio je u Aus­trougarskoj tumačen sa posebnim zado­volj­stvom, s tim što je u javnosti predstavljan kao “srpska zverstva”. Ruski vojni izasla­nik pri srbskoj vladi, pukovnik Vladimir Ž. Artamo­nov izve­štavao je o tome svoj Generalštab: “Antibeogradska histerija u Austro-Ugarskoj poprima homerovske razmere. Sve tamošnje no­vi­ne samo pišu o ‘srpskim zverstvima’, iskopanim očima zaro­b­lje­nika, mučenim ‘mirnim Turcima’ i silovanim Albankama. Krajnje nedobronameran ton tekstova dopunjavaju karikature na ko­jima su ruke srpskih vojnika i oficira u krvi, u najmanju ruku, do lakata. Javno mnjenje se neprekidno poziva na ‘uništenje raz­bojničkog gnezda na obali Dunava’. U nekim obla­stima Austro­-Ugarske već je počela tajna mobilizacija rezervista i podofi­cira koji su služili u ‘alpskim jedinicama’. Od njih nameravaju da formiraju odrede dobrovoljaca koji bi bili poslani u Al­baniju” (Večernje novosti Beograd, Nedeljni dodatak, 7. februar 1999, 2).

Nasuprot tome, Tucović će se u svom udvorištvu Interna­ci­onali čvrsto držati teze da je arbanaška pobuna s jeseni 1913. godine, “zbog koje je Srbija morala ponovo mobilisati blizu tri divizije, klasi­čan primer kako se kolonijalni ratovi izazivaju. Okupacija srpske vojske prostirala se sa istoka do na same kapije klisura i klanaca. Ona je rasta­vila orača od njive, stoku od paše, stada od pojišta, selo od vodenice, kupca i prodavca od pijace, okolinu od varoši, a čitava planinska naselja od svoga privrednoga centra i žitnice za ishranu… Pri toj pobuni mogli su se umešati mnogi domaći i strani agenti, na koje je vlada s planom skretala pažnju javnosti, ali zemljište za eventualni uticaj tih eleme­nata pripremila je vlada g. Pašića (Nikole, 1845-1926 – IP), odbijajući arbanasko stanovni­štvo od sebe is­tim onim sredstvima kojima se mogla najbolje poslužiti da mu položaj olakša i da ga sebi privuče… I kad je buna izbila, vlada je… izjavila da će Arbanasi biti ‘primerno kažnjeni’, buržo­a­s­ka štampa je tražila istrebljenje bez milosti, a vojska je izvr­ši­vala. Arbanaska sela, iz kojih su ljudi blagovremeno izbegli, behu pretvorena u zgarišta. To behu u isto vreme varvarski kre­matorijumi u kojima je sagorelo stotinama živih žena i dece. I dokle su ustanici zarobljene srpske oficire i vojnike razoru­ža­vali i puštali, dotle srpska soldateska nije štedela ni nji­ho­vu decu, žene i bolesne. Verna slika tih varvarstava iznesena je u dopisima iz Arbanije u Radničkim novinama, u člancima Krvna osveta soldateske i Crnogorski bes. Još jednom se pot­vrdilo da je narodna pobuna najprimitivnijih plemena uvek hu­ma­nija od prakse stajaće vojske koju moderna država protiv po­bune upotrebljava. Srpski vlasnici su otvorili svoj registar kolonijalnih ubijanja i grozota i mogu već dostoj­no stupiti u vla­sničko društvo Engleza, Holanđana, Francuza, Nemaca, Ta­li­jana i Rusa” (D. Tucović, Navedeno delo, 124-126).

Teško je zamisliti da bi negde, nekad i neko mogao o svojoj zemlji i o sopstvenom narodu pisati toliko ružno kao što je to činio Tucović. No, ako je to bilo u interesu “međunarodnog pro­le­tarijata” i “revolu­cije”, ako je time ispunjavan “zavet” Komu­ni­stičkom manifestu i njego­vim tvorcima, onda se logičnim može smatrati njegov stav da je “zavojeva­čki pohod Srbije na Ar­baniju najgrublje otstupanje od načela zajed­nice balkanskih na­ro­da, a u isto vreme otstupanje koje je plaćeno najoči­gle­dnijim porazom… U njemu su do kostiju razgolićene netolerancije vla­s­ničkih klasa prema drugim narodima, zavojevačke težnje i goto­vost buržoazije da ih sprovodi najbrutalnijim zločinstvima kakva su do sada izvršivana samo u prekomorskim kolonijama. Na­puštanje načela zajed­ni­ce balkanskih naroda još pri sklapa­nju ugovora o zajedničkoj akciji protiv Turske oteralo nas je da se prebijemo i uzaman satiremo na vrato­lomnoj Arbaniji, a iste­rani iz nje odbačeni smo na Bregalnicu da se varvarski i suludo koljemo sa braćom… A kada se arbanaska avantura hoće da pravda ot­secanjem od Soluna, a bregalnički zločin odbacivanjem iz Ar­banije, onda se mora da istakne da je uzrok oba zla jedan i isti, naime: zavojevačka težnja buržoazije i vlasničkih klika i fak­to­ra na Balkanu” (Isto, 129-130).

I, da ne bi bilo zabune, arbanaška pobuna nije se dogodila u Arbaniji, kako nam to sugeriše Tucović, već na Srbskoj Zemlji, u Pravoj Srbiji, po Kosovu i Metohiji, u krajevima koji su tokom Prvoga balkanskog rata oslobođeni od turske okupacije; u kraje­vima koje Tucović naziva Arbanijom i u koje, veli, Srbija “nije ušla kao brat… nego kao osvajač”, ne “kao političar već kao grub soldat” (Isto, 131). Ili, kao što to “dopisuje” Triša Kaclero­vić (1879-1964), Tucovićev saborac, gušenje arbanaške pobune mo­že se nazvati “jednim od najneugodnijih i najodvratnijih mo­menata u celoj politici srpske vlade, koliko sramnom, toliko i osvajačkom politikom” (Radničke novine, Beograd, broj 223. od 22. oktobra 1913).

U svojoj “idejnoj netrpeljivosti” prema sopstvenom narodu, koja vrlo često prerasta u mržnju, i sa velikim olakšanjem zavr­šavajući svoj spis, Dimitrije Tucović će zapisati da je “bez­g­ra­nično neprijateljstvo arbanaskoga naroda prema Srbiji prvi po­zitivan rezultat arbanaske politike srpske vlade… Zavojevačko držanje Srbije, Grčke i Crne Gore nije moglo sprečiti stvara­nje autonomne Arbanije, ali je ono toga najmlađega pigmeja na Balkanu gurnulo da se još pre pojave na svet preda na milost i ne­milost Austro-Ugarske i Italije”. Kako će se stvari dalje odvijati, Tucović ne zna; pošto “porazom osvajačke politike ni­je zavr­šen lanac opasnosti i žrtava po slobodu srpskoga naroda i budućnost Srbije”, u Srbiji bi trebalo da se shvati, i on to sve­srdno preporučuje, “da je borba koju danas arbanasko pleme vodi prirodna, neizbežna istoriska borba za jedan drukčiji poli­tič-­ki život nego što ga je imala pod Turskom i drukčiji nego što mu ga nameću njegovi svirepi susedi, Srbija, Grčka i Crna Gora” (Isto, 133). Srbija na prvom mestu.

Tucović je pomenuo i Bregalnicu – pored koje je u Drugom balkanskom ratu vođena bitka protiv Bugara -, ali je zato prećutao saznanje da, “u trenutku kad se u svim delovima naše zemlje trebalo koristiti blagodatima srećno povraćenog mira i pristupiti plodnom radu, uznemireni smo sa teritorije autono­m­ne Arbanije oružanom povredom naše granice, pustošenjem na­ših sela i varoši. To svedoči da novo zasnovana Arbanija ne ra­zume susedske dužnosti. Ovo nam je donelo nove žrtve, a preduze­tim merama uspelo se da se napadači brzo odagnaju” (Steno­graf­ske beleške Narodne skupštine Kraljevine Srbije 1908-1918, drugi redovni sastanak, 4. oktobar 1913, 1).

Srbi su se sa šiptarskim zločinima sreli i krajem jeseni 1915. godine, posle odluke srbske Vrhovne komande da srbska voj­ska brojnoga stanja nešto više od 220.000 vojnika i oficira (uz nju oko 200.000 izbeglica i tridesetak hiljada zarobljenih nepr­i­jateljskih vojnika), pod pritiskom austrougarske, nemačke i bugarske vojne sile a u odsustvu savezničke pomoći sa solunskog pravca, krene u proboj preko Arbanije i Crne Gore, “preko sne­gom pokri­ve­nih klana­ca, po bespuću i kozjim stazama”, i izbije na more. U svojoj Istoriji Srba, Beograd 1989, Vladimir Ćorović (1885-1941) zapisaće da se “pa­dalo od umora, od gladi, od mraza, od arnautske zasede”. Ovo poslednje potvrdiće i trinaesti tom knji­ge Veliki rat Srbije za oslobođenje i ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca (Beo­grad 1927), navodom da je “arnautski živalj, ne­prija­te­ljski ras­položen prema našoj vojsci… zbog pljačke raz­dra­žen i sa oružjem u ruci na­pa­da naše vojnike”, te da je u toku 2. i 3. decembra došlo je do oštrih oružanih okršaja sa njima. Napadnut sa tri stra­ne, Do­bro­voljački odred je “prepolovljen i sveden na 500 lju­di”.

Da li je do mora stiglo, prema engleskim izveštajima, svega 70.000 srbskih vojnika ili je srbska Vrhovna komanda pokušala da sebe ohrabri cifrom za 50.000 većom – sporedna je stvar, ali je izvesno da se srbska vojska našla na Solunskom frontu bez osno­ve za popunu. S iskustvom iz pristizanja dobrovoljaca u balkan­ske ratove i tokom prethodnih meseci Velikoga rata, srb­ska vla­da je 17. novembra 1916. godine donela uredbu o naseljavanju u “novim krajevima”, po kojoj će se dobro­voljcima u srbskoj vojsci, pristiglim iz Amerike dodeljivati državna ze­mlja – “pet hek­tara plodne zemlje u Makedoniji radi naselja. Zemlja je njihova ako ostanu živi, ako pak poginu u borbi pravo svojine prelazi na naslednika, koji moraju biti Srbin, Hr­va­t ili Slovenac” (Jugoslovenski dobrovoljci 1914-1918 – Srbija, Južna Amerika, Sever­na Amerika, Au­s­tralija, Francuska, Italija, Solunski front, Zbor­nik dokumenata, priredio Nikola Popović, Beograd 1980, dok. 84, 110).

S razlogom smatrajući da su brojni srbski dobrovoljci iz srbskih oslobodilačkih ratova 1912-1918. godine oštećeni po­de­lom na “američke” i “ostale” dobrovoljce, dobrovoljačka or­ga­ni­za­cija iz Novog Sada, na samom kraju oktobra 1920. godine, odr­žala je protest­nu skup­šti­nu i zahtevala “da se i do­bručanima (iz Srbskog dobrovoljačkog korpusa iz Odese, koji su ratovali u Do­brudži, u Rumuniji – IP) od­mah deli zemlja za ovu eko­nomsku go­dinu i da i oni osete blago­dati za svoje požrtvovanje” (Nikola Gaćeša, Agrarna reforma i kolonizacija u Bačkoj 1918­-1941, Novi Sad 1968, 162).

Trebalo je da prođe više od četiri godine da bi novosadska Zastava mogla ja­vi­ti da je Mi­nistarskom savetu Kraljevine Sr­ba, Hrvata i Slovenaca pod­nesen pred­log da se dobrovoljcima sa Dobrudže prizna dobrovoljačko pra­vo. Pred­log je usvojen i “naj­zad je prav­da pobedila. Priznati su oni ljudi ko­ji su mnogo do­prineli, kako na bojnom isto tako i na poli­ti­č­kom polju na­šem oslobođenju i ujedinjenju” (Zastava Novi Sad, 21. januara 1925).

Bilo je to u skladu sa jednom predstavkom pe­torice čla­nova Jugoslovenskog odbora od 9. januara 1917. godine, kojom je od pred­sed­ni­ka Ministarskog saveta Nikole Pašića traženo da se i na dobrovolj­ce iz ruskog zarobljeništva, a ne sa­mo iz Amerike, pri­meni naredba o do­de­li pet hektara plodne ze­mlje za naseljenje. Na poleđini primljene pred­stav­ke, Pašić je zabeležio i potpisao: “Pročitao u Sednici i rešili da se… svakom dobrovoljcu, koji se bu­de borio na frontu osigura 5 hektara plodne zemlje. O tome izve­stiti odbor” (Jugoslovenski dobrovoljci u Rusiji 1914-­1918, napomena uz dok. 127, 158).

S razlogom su ratnici sa Dobrudže tražili da im se prizna pra­vo na do­brovoljačku kompetenciju jer su znali da je koman­dant Do­brovo­ljačkog korpusa đeneral Mihailo Živković (1856­-1930) tu odluku srb­ske vla­de ob­ja­vio naredbom br. 122. od 24. februara/9. marta 1917. godine, te da pravo na pet hektara obrad­ive zemlje i na naseljavanje ima “svaki dobrovoljac Ju­gosloven, koji se u srpskoj vojsci bori protivu neprijatelja” (Isto).

Kad su već svi srbski dobrovoljci, bez obzira na to otkud su pristigli na ratište, izjednačeni u pravima na naseljenje, Do­brovoljački glasnik broj 1-5/1940 mogao je saopštiti pozi­vajući se na “proverene” podatke Do­bro­voljačkog od­seka Mini­star­stva vojske i mornarice, da je “do 31. januara 1940. go­di­ne izdato 40.214 dobrovoljačkih uverenja. Od toga bilo je 33.736 boračkih i 4076 neboračkih. Na osnovu presuda Državnog saveta još je izda­to 210 boračkih i 17 neboračkih uverenja. Pri­zna­to je dobrovo­ljačko svojstvo i bivšim četnicima i ustašima u ranijim ra­tovima i to 2194 boračka i 180 neboračkih uverenja. Na­vodi se da se očekuje još oko 1000 molbi za izdavanje uverenja do kraja 1940. godine. Prema tome, po ovom izvoru, ukupno je bilo iz­dato preko 41.000 dobrovoljačkih uverenja, od čega oko 38.000 do­brovoljcima u 1. Svetskom ratu” (Đorđe Stanić, Lipar – Srpska dobrovo­ljačka kolonija u Bačkoj, Beograd 1998, 206).

Za evidenciju izdatih dobrovoljačkih uverenja, beogradsko Udruženje ratnih do­brovoljaca… kaže da je jedino ona “merodav­na i konačna”, iako to ona svakako nije jer su u nju mora­li biti upi­sa­ni samo oni dobrovoljci koji su dobili zemlju ili ob­vez­ni­ce. Za naj­veći deo dobrovoljaca poginulih tokom rata nije imao ko da os­t­va­ri dobrovoljačka prava; nema dobrovoljaca ko­ji su umrli bez naslednika, ali ne po građanskom pravu, već po prav­nim pra­vi­li­ma posebno smišljenim za dobrovoljce; nema onih ko­ji su bri­sa­ni iz spiskova jer se na dobijena imanja nisu nase­li­li u pro­pi­sa­nim rokovima, kao što se, na primer, desilo Lazaru T. Babiću iz Krupe, u Dalmaciji, koji je prema pisanju Srpskog kola iz 1929 (broj 10) umro neki dan ranije od tuberkuloze zado­bijene u ratu. I još je napisano da on “ostavlja ženu i nezbri­nutu decu, a pro­šle godine oduzeta mu je dobrovoljačka zemlja, zato što se nije blagovremeno na nju naselio. Opravdanje da je bo­lestan i da leži na samrtnoj postelji, ništa nije mu moglo po­moći”.

Najveći deo “priznatih” dobrovoljaca naseljen je u “novim oblastima” – po Maćedoniji, Pravoj Srbiji (Kosovu i Meto­hiji), Vojvodini Srbskoj, Slavoniji. Kad je ponestalo “agrarne zemlje” za nadeljivanje, Država je ne mogući da odgovori svom ob­e­ćanju datom kra­jem 1916. godine, najpre pristupila “preispi­ti­vanju” dobrovoljačkih prava, po­vremeno je “brisala” neke od “pri­znatih”, a brojne koji su se kasnije “setili” da su bili dobrovoljci i za to tražili priznanje, onemogućavala da to ostvare. U tak­vim uslovima, ona je zamislila da svoju “agrarnu” obavezu pretvori u finansijsku i razvuče je na trideset godina, sve tamo do 1968. go­dine, s tim što bi buduće obaveze ispunjavali poreski obvez­nici kroz bu­džetske sta­vke predviđene za pokriće državnih ob­veznica, novčanih – 50.000 dinara za borce, a 30.000 za neborce. Bio je to, pored truda da se prizna i istorijska istina, samo za­ka­sneli po­kušaj da se ispravi nepravda koja je srbskim dobrovolj­cima, i živima i umrlima, činjena prethodnih dva­deset godina.

Pristupilo se, dakle, izdavanju državnih obveznica, tako da se od ukupno 11.859 podnesenih zahteva do 17. avgusta 1939, u evi­denciji “učlanjenih” dobrovoljaca našlo svega 5.995 lica kojima su obveznice izdate do 31. avgusta 1940. godine. Kako su dobro­vo­ljački zahtevi za izdavanje obveznica pristizali i dalje, Mi­ni­s­tar poljoprivrede u aktu broj 52940/VIa/40 od 27 juna 1940. go­dine piše da “do danas pod­netih molbi za priznanje dobrovo­ljač­kog svojstva oko 60.000 od kojih, prema mišljenju šefa Dobrovo­ljačkog otseka u Ministarstvu vojske i mor­narice, biće odbače­no oko 20.000 molbi, tako da će biti priznato do­brovoljačko svojstvo još 40.000 lica”. Istovremeno, on je utvrdio “nov datum kao uslov za pravo na prijem obveznica dakle kraj 1941, t. j. 31 decembar 1941 a rok podno­še­nja molbi za prijem obveznica kraj 1942, t. j. 31. decembar 1942. (Udruženje ratnih dobrovoljaca iz Savske 9 u Beogradu ne želi da zna za taj spis i upisane podatke jer na njemu, veli, nema pot­pi­sa i pe­čata. A u to­me spisu, nei­menovani šef Odseka ratne štete u Odeljenju državnih dugova i državnog kre­dita, pripremio je za Gospodina načelnika istog tog Odeljenja jedan preliminarni iz­veštaj o dobrovoljačkim zahtevima i od­no­su nadležnih držav­nih organa prema tim zah­tevima).

Bilo kako bilo, u Udruženju ratnih dobrovoljaca dotle je evidentirano tek oko 42.300 srbskih dobrovoljaca, da li naselje­nih na obećanu i dobijenu zemlju ili “nadeljenih” državnim ob­veznicama, a upravo započeti Drugi svetski rat zaustavio je ne samo očekivanu proceduru za “upis novih članova” u rečeno Ud­ruženje, već je Bugarima i šiptarskim balistima (ovima drugim uz podršku italijanskog okupatora) omogućio da iz Maćedonije, odnosno sa Kosova i Metohije proteraju u međuvremenu naseljene porodice srbskih dobrovoljaca i kolonista.

Uza sve to, čelnici Komu­ni­stičke partije Jugoslavije i po­velik broj nji­hovih ideoloških sledbenika, uverenih ili zabludelih, ponajviše srbskoga porekla, preživeli su sve ratne “ofanzive”, do­brim delom za­hva­ljujući i strahu zvaničnog Londona da bi u Ju­goslaviji mogle pobe­diti srbske nacionalne snage. Taj strah uticao je i na pro­me­nu engleskih stavova prema jugoslovenskoj Kraljevskoj vladi u iz­beglištvu, te je ta vlada, pod pritiskom engleske vlade, mora­la promeniti svoj stav prema Ko­munističkoj partiji Jugoslavije.

Te promene dobile su svoj formalno-pravni oblik već 17. no­vembra 1943. godine, kad je kralj Petar Drugi Karađorđević (1923­-1970) potpisao Uredbu sa za­ko­nskom snagom, kojom su ukinuti Zakon o zaštiti javne bez­bed­no­sti i po­retka u državi i Zakon o državnom sudu za zaštitu dr­žave, sa svim njihovim izmenama i dopunama. Bila je to, zapra­vo, uredba o legalizovanju Komuni­s­ti­čke partije Jugoslavije, posle čijeg do­no­šenja više nije mo­g­lo biti reči o bilo kakvom ozbilj­nom sup­rotstavljanju nosiocima komunističke ideje u Jugosla­vi­ji. Najverovatnije, i drugo zaseda­nje Antifa­šistič­kog veća na­rodnog oslobođenja – Avnoja (Jajce, 29. i 30. novembar 1943) sazvano je tek po­što je njegovim vođama bilo dojavljeno kakvu će uredbu kraljevska vlada done­ti, a s raz­logom valja pretpostaviti da je i jugoslovensko-arbanaški komu­nistički skup u Bujanu, u severnoj Arbaniji, održan trideset dana kasnije, bio priređen ne bi li se, “za posle rata”, sudbina Kosova i Me­tohije uredila proterivanjem preostalih tamošnjih Srba i “poklonila” Arbaniji.

“Ofanzive” su potrajale još neko vreme, a Nacionalni ko­mitet oslo­bođenja Jugoslavi­je, či­ji je predsednik bio Josip Broz, po­znatiji kao Tito, pod brojem 343 od 6. marta 1945. godine, dok je rat još trajao, do­neo je Odluku o pri­vremenoj za­bra­ni vraćanja kolo­nista u njihova ranija mesta živ­lje­nja. Ne bi li se tom činu dao dušebri­ž­ni­č­ki karakter jer su ko­lonisti uglavnom bili Srbi, odluku je pot­pi­sao Srbin, pop Vla­da Ze­če­vić, pove­re­nik unutrašnjih poslo­va, a njen tekst, ob­ja­v­ljen u Službe­no­m li­stu Demokratske Federa­tivne Ju­g­o­sla­vije broj 13 od 16. marta 1945. godine, glasio je:

“U poslednje vreme, bez odobrenja narodnih vlasti primećuje se vraćanje i prese­lja­vanje kolonista (naseljenika) koji su ranije bili nase­lje­ni u Makedoniji, Kosovu, Metohiji, Sremu i Voj­vo­dini. Budući da se ovim nanosi šteta samim kolonistima, jer se izl­a­žu troškovima, po­što još nisu stvoreni uslovi za njihov po­vratak u ra­ni­ja naselja, to s obzirom na sve prednje, a da bi za­štitio same naseljenike od nepotrebnog puta i izlišnih tro­škova

Rešavam:

1. Privremeno se ne dozvoljava vraćanje kolonista u njihova ranija mesta življe­nja i neka svi ostanu na svojim mestima, s tim što će im Narodno-oslobodilački od­bori ukazivati i dalje svaku pomoć;

2. Pošto će pitanje kolonista biti rešeno posebnom Ure­d­bom, to će biti bla­go­vremeno obavešteni ko će, kada i u koji kraj države moći da se preseli”.

Tim aktom samo na Kosovo i Metohiju sprečen je povra­tak oko 12.000 domaćinstava s oko 60.000 člano­va – koloni­sta, među ko­jima je bio veliki broj srbskih ratnih dobro­vo­lja­ca i njihovih porodica. Istom Od­lu­kom, neutvrđenom ali mnogo većem broju rat­nih do­brovoljaca i njihovih poro­dica za­branjen je povratak u Vojvodinu Srbsku.

Stotinak dana kasnije, (ras)pop Vlada Zečević, ovo­ga pu­ta u ulozi Brozovog mini­stra unutra­šnjih po­slova, 4. jula potpisao je re­šenje (objavljeno u Služ­be­nom listu DFJ broj 48 od 10. ju­la 1945) kojim se “za­bra­njuje do da­lje na­re­d­be sva­ka prodaja, ku­po­vi­na i zaduživanje po­ljo­priv­re­d­nih zemljišta, šu­ma, po­ljo­pr­i­v­re­dnih zgra­da i obje­kata, koji se nalaze na po­ljo­privred­ni­m gaz­din­stvima bez obzira da li su ona vla­s­ni­štvo pojedinaca, usta­no­va ili pr­ivatnih pre­du­ze­ća”. Oni­ma koji rešenje ne bu­du pošto­vali, oštro je zaprećeno Za­ko­nom o suz­bi­janju nedopušte­ne špe­ku­la­cije i privredne sa­bo­ta­že.

I dalje “brinući” o kolonistima, već 3. avgusta iste godine, Predsed­ništvo Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Ju­goslavije (Avnoj) donelo je Zakon o reviziji dodeljivanja zemlje kolonistima i agrarnim in­teresen­ti­ma u Makedoniji i Kosov­sko­-metohijskoj oblasti (Službe­ni list DFJ broj 56 od 5. avgu­sta 1945). Polazeći od stava da su predratni kolonisti dobili ze­mlju “kao nagradu za usluge nena­rodnim režimima”, no­vi za­ko­no­davac smislio je vrlo jednostavnu zakonsku odredbu: koris­ni­ci agrar­ne re­forme izvršene pre 6. aprila 1941. godine na te­ri­to­riji Ma­ćedonije, kao i naseljenici na Kosovo i Metohiju, “gu­be pravo na zemlju ako im je bila dodelje­na zemlja privat­nih vlasni­ka, smatrajući takvim vl­a­snikom svakog zemljo­radnika ko­ji je ra­dio svoju zem­lju, bez obzira da li je na nju imao ili nije imao tap­i­ju” ili je na njoj radio kao čivčija (kmet, be­zemljaš) ili stalni zakupac, a naročito ako je od­nosni vlasnik, Ma­će­do­nac ili Šip­tar, bio politički emi­grant. U novouspostavljenim “oslo­bo­di­lačkim” odnosima, to je značilo da je svaki Šiptar ili Maće­do­nac, jed­no­stavnom izjavom da je oduzeta kolonistička zemlja (i do­brovo­ljač­ka, dakle) do 1918. godine bila njegova svo­jina, bez ika­kvih dokaza i bez bilo kakvih pravnih smetnji po­sta­jao vla­s­nik te zemlje.

Obe pomenute odluke prvenstveni su primer da Broz, onaj koji je po ulasku u “oslobođeni” Beograd stavio na znanje svojim poslušnicima, među kojima su najbrojniji bili srbskoga porek­la, da se “mi u Srbiji moramo ponašati kao okupatori, Srbija nema čemu da se nada”, nije se “bavio” potpisivanjem antisrbskih naredaba, umesto njega srbsku su­d­binu od­ređivali su tuđinski oku­patori, počev od hrvatskih i slovenačkih ko­munista Edu­arda Kardelija (Edvarda Kardelja, 1910-1970) i Vladimira Ku­per­štajna (Bakarića, 1912-1983), uz potporu srbskih “majstora za prljave poslove”, počev od Aleksandra Rankovića (1909-1983), Milovana Đilasa (1911-1995) i brojnih drugih, sve do da­našnjih demokratizovanih komuni­sta, odnosno komuni­sti­čkih demokrat­a. Takvi od­no­si prema Srb­i­ma us­po­stavljeni su po modelu pro­ve­renom u razaranju ruskog na­roda po­ dolasku bolj­ševika na vlast, a brozlovska strategija po­ka­zala se kao dvo­struko uspešna: tamo gde je to bilo lako “teh­nički izvodljivo”, kao u Maćedoniji i Crnoj Gori – “repu­bli­kanci” su “unapređeni” u na­cije, a u Sr­biji gde se takva “pamet” nije ni­ka­ko mogla pri­me­ni­ti, šiptar­ska manjina na Kosovu i Metohiji i poviše manjina (najbrojnija madžarska) u Voj­vo­dini Srbskoj po­slu­žile su kao izgovor za pro­glašenje autono­m­nih pokrajina. Ovim poslednjim “izu­mom” ne sa­mo da je tamošnjoj srbskoj većini obešen kamen o vrat (koga se on­a više nikad nije uspela osloboditi), već su uspostavljene i pozi­ci­je sa kojih će se lakše nastaviti sa razaranjem Srbstva.

Nastaviće se…