SAD i NATO tvrdoglavo srljaju prema Rusiji

Piše: general-major u penziji prof. dr Mitar Kovač

Bez obzira što se u poslednje dve godine aktivno u akademskim i političkim krugovima u svetu razgovara o budućoj strategiji SAD i danas su prisutne dileme koja će od strategija u budućnosti biti dominantna u kreiranju međunarodnih odnosa. Od nacionalne strategije bezbednosti SAD u mnogome zavisi instrumentalizacija NATO od strane neformalnih centara moći na Zapadu. Zbog neutvrđenih strateških opredeljenja i jasne vizije u budućnosti SAD tumaraju kroz olako donošenje odluka koje liče na odluke stare administracije i mogu ugroziti mir i bezbednost u Evropi i svetu. Sve više je indikatora koji ukazuju da je američka demokratija formalna i za javnost a da se radi o diktaturi koju sprovode neformalni centri moći.

Amerika sve više liči na podeljeno društvo i državu, gde stara administracija još nije otišla i sprovodi volju neoliberalnih centara moći, dok se nova administracija ne snalazi niti uspeva da suštinski preuzme vlast. Važeće strategije u SAD sprovodi i stara i nova administracija, često po osnovu ličnih procena i inercije, odnosno na osnovu „stare matrice“ delovanja, koja ne uvažava novu geopolitičku stvarnost multipolarnog sveta. Zbog toga svet svakim danom postaje nestabilniji i nalazi se u zoni visokog rizika izbijanja regionalnih ratova koji mogu ugroziti svetski mir i naneti čovečanstvu nesagledive posledice.

U slučajevima kada se našla suočena s protivnicima po snazi ravnim ili čak superiornim u odnosu na njene kapacitete, Amerika i dalje povećava ulaganja u nove generacije oružja kojima pokušava da povrati status jedine vojne i političke supersile. To je više nemoguće uraditi, nego je to puka želja neoliberalnih krugova i centara moći u SAD i na Zapadu. Žalosno je što će ih jedino urazumiti strašne posledice rata koji bi SAD započele protiv neke od novih svetskih sila.

U spoljnoj politici Rusija je tražila saveznike koji bi delili njena stanovišta o sprečavanju globalne dominacije SAD-a, koju je Moskva smatrala, a i dalje smatra, pretnjom međunarodnoj bezbednosti i svojim nastojanjima da postane značajan centar uticaja u multipolarnom svetu. U težnji da postane ključni faktor u međunarodnim odnosima Rusija je uspostavila bliske odnose sa brojnim akterima međunarodnih odnosa, uključujući i zemlje Zapadne Evrope, Kinu, Indiju i Brazil, ali i sa zemljama koje su SAD okarakterisale kao „otpadničke”. Posebna pažnja posvećena je zemljama koje su postale nezavisne na tzv. „postsovjetskom prostoru”. Istovremeno, Rusija je shvatila i značaj uspostavljanja funkcionalnih odnosa i saradnje sa Zapadom, pre svega Evropskom unijom, koja je u dubokoj krizi i instrumentalizovana od SAD u procesu globalizacije.

Bliža saradnja Rusije sa EU je značajna radi pridobijanja evropske podrška za stavove o strateškim međunarodnim pitanjima. Postoje mišljenja da je orijentacija Rusije prema Evropi veoma važna za samoidentifikaciju Rusije kao značajne evroazijske i globalne sile. Zvanična politika polazi od toga da je Rusija deo evropskog civilizacijskog identiteta i da bi svet trebalo da pokaže spremnost da prihvati značajniju ulogu Rusije u međunarodnoj zajednici. SAD upravo nastoje da podele Evropu i ne dozvole prirodno zbližavanje i saradnju Rusije i drugih evropskih država. U tom bi kontekstu trebalo posmatrati i odnose EU i Rusije i njihov razvoj do strateškog partnerstva.[1]

Postalo je jasno ekspertima SAD da je nemoguće više povratiti ogromnu vojnu prednost pre svega u odnosu na Rusiju i Kinu. Amerika je izgybila vreme u lokalnim ratovima širom sveta, misleći da je potrebno daleko više vremena da se uspostave i izgrade nove vojne sile koje će biti konkurentne na globalnom planu. Godine 2014. američko Ministarstvo odbrane objavilo je Inicijativu za odbrambene inovacije koja će postati jezgro nove strategije protivteže. Napori SAD sada se usmeravaju na polja robotike, automatizovanih sistema, minijaturizacije, velikih baza podataka, i naprednih tehnologija proizvodnje, kao i na obaveštajne sisteme.

Postojeća konkurencija novih velesila, pre svega Rusije i Kine, ugrozila je prijašnju nadmoć SAD. Rusija raspolaže dovoljnim snagama da štiti svoju državu te da vojno interveniše bilo gde u svetu ukoliko su joj ugroženi vitalni nacionalni interesi. To je primerno pokazala u više navrata, od Gruzije i Ukrajine pa do Sirije. Upravo postignuti rezultati SAD i NATO čine „nervoznim“ jer nema više te tehnološke niti ukupne vojne nadmoći.

Kina sve jače utiče na sve tokove na Dalekom istoku i može da parira do nivoa prvog ili drugog lanca ostrva u Pacifiku, kao i sve više celom Istočnom Azijom. Prema tome, strateški problem koji leži pred američkim donosiocima političkih i vojnih odluka jeste sve veći i goni ih da shvate da stara strategija dominacije više nije realna i da se krupni problemi trebaju rešavati kroz sporazume sa drugim svetskim supersilama i regionalnim silama, posebno u Evropi, i na Bliskom i Dalekom istoku.

Veliki problem strateškog koncepta SAD i NATO leži u tome što i dalje donosioci odluka i nosioci ključnih funkcija multinacionalnog kapitala sanjaju o tome da Armija SAD kroz brzu i sveobuhvatnu modernizaciju može rešiti probleme, kao da to isto ne čine vojske drugih velikih sila. SAD i brojni NATO saveznici u upotrebu uvode novi lovac F-35. Nije ni čudo što su prvi njegovi modeli u upotrebu ušli na Britanskim ostrvima i na zapadnom Paficiku, jer se i na taj način otkriva osnovna strateška ideja SAD i NATO.

SAD i NATO u Evropi i na prostoru Južne Koreje pripremaju sistem protivraketne odbrane, koji imaju ofanzivnu namenu. Takav pristup je opasan i neperspektivan, jer može biti osnova lažnog osećaja bezbednosti prostora država Alijanse prilikom otpočinjanja vojnih operacija prema Rusiji, Kini, Iranu i Severnoj Koreji. Simulacijama i matematičkim modelovanjem je lako dokazati da taj protivraketni štit ima malu verovatnoću odbrane od masivnih i masovnih raketnih udara. Zato se dosta pouzdano može reći da je „protivraketni štit“ više zabluda za domaću javnost i civilno društvo na evroatlantskom prostoru, kako se ne bi na adekvatan način ispoljavalo negodovanje i bunt protiv ratnohuškačkih odluka i neodgovornog ponašanja SAD i NATO u Evropi, i na Bliskom i Dalekom istoku.

Logika rata je i dalje okosnica razmišljanja američkih političkih i vojnih stratega jer kontinuirano gomilaju NATO snage na ruskoj granici, kao da na taj način mogu promeniti stvarnost. U tome jeste i sva njihova zabluda. NATO neprekidno širi propagandu o ruskoj pretnji u Evropi i to neprekidno uvećava od početka ukrajinske krize, koju su planirale i izvele vodeće članice EU i NATO pakta.

U stvarnosti, dobar deo vojnih kapaciteta neophodnih za primenu novog strateškog koncepta prema Rusiji ili je u razvoju, ili u poodmakloj fazi ispitivanja, dok Rusija i Kina imaju već u operativnoj upotrebi adekvatna protivsredstva. Sada imamo na sceni najveće vojno prisustvo NATO pakta na ruskim granicama još od Hladnog rata, koje se suštinski predstavlja kao pritisak i pretnja. Baltičke države, Poljska i Rumunija su dominantne u koncentraciji vojnih efektiva i borbenih sistema. S druge strane, SAD i NATO-u odmah smeta neka adekvatna mera ili odgovor Ruske Federacije.

Uplitanjem u planove Vašingtona na Bliskom Istoku, Rusija je smanjila pritisak na svoje granice i ojačala energetsku bezbednost. NATO ekspanzija je zamišljena kao nepovratno preuzimanje vlasti na terenu, koji se osvaja kako bi se otvorilo tržište po njihovim uslovima i stvorila mogućnost nekontrolisane eksploatacije prirodnih resursa. Sirija je trebala pasti pod teroristima tzv. Islamske države, naoružanim NATO oružjem. Niko nije pitao koliko će to izazvati patnje običnih ljudi, kao što niko nije pitao kako će završiti okupacija Iraka ili razaranje Libije. Za razliku od finansijera terorizma, Rusija je u Siriju ušla po pozivu legalno i slobodno izabrane vlasti. Zato nije korektno niti moguće porediti ulogu koju je dobila Rusija na legalan način i ulogu Amerike, koja se nameće nasiljem.[2]

Na Balkanu, SAD i NATO su smatrali da je završen proces stavljanja pod kontrolu svih država, te da je samo pitanje vremena kada će preostale postati članice. Međutim srpski faktor je ostao istrajan i ne zaboravlja zločine NATO-a bez obzira što to pokušava da se amortizuje na različite načine. Članstvo Srbije u NATO podržava svega 11%, a 5% je neodlučnih. Protiv članstva u NATO je preko 84% stanovništva, tako da se NATO lobisti i njihovi finansijeri u Srbiji pitaju – zašto je to tako?

Kada je u pitanju političar koji najviše podržava bliske odnose sa NATO-om, 23% građana navodi Čedomira Jovanovića, petina Aleksandra Vučića, 16,6% Vuka Jeremića, nešto manje od 30% ne zna odgovor na ovo pitanje, dok su ostali političari pomenuti u manje od 2% slučajeva. Vuk Drašković nije pomenut, iako je on postao predvodnik u pravdanju NATO i albanskih zločina na Kosovu i Metohiji i u građanskom ratu u BiH. On je postao sušta suprotnost svoje prošlosti i najveći lobista Zapada i protagonista ulaska Srbije u NATO, kao i veliki zagovornik okretanja Srbije od bratske Rusije.

Institut za evropske poslove sprovodi projekat debata o budućnosti Srbije u kome analizira stavove građana o nadama za budućnost i pretnjama koje u budućnosti mogu da ugroze odnos prema Evropskoj uniji, NATO, Rusiji, SAD i zemljama u regionu, životnom standardu građana, njihovim političkim stavovima i navikama.[3] Ta istraživanja su u funkciji planiranja medijske propagande i promene stavova u srpskom društvu.

NATO raspoređuje snage u Poljskoj u cilju jačanja vojnog pritiska na Rusije. Taj proces je kontinuiran. Težišno u tim snagama su vojnici SAD, Velike Britanije, Francuske, Nemačke, Rumunije, a priprema se kontingent vojnika iz Hrvatske i drugih malih država Alijanse. NATO snage nikada u istoriji nisu bile tako blizu ruskim granicama. Raspoređivanjem tih snaga nastoji se demonstrirati jedinstvo NATO-a, kao pretnja usmerena ka Rusiji i svim drugim narodima i državama koji stanu na put imperijalnim i kolonijalnim ciljevima neoliberalnih centara moći u SAD. Predsjednik Andžej Duda dolazak NATO trupa nazvao je povijesnim danom za Poljsku i znakom njezine pripadnosti zapadnom, demokratskom svijetu.[4] Upravo to pokazuje nedovoljnu ozbiljnost političara koji preko prividne bezbednosti neodgovornog blokovskog svrstavanja, suštinski postaju mete.

Poljska se sve intenzivnije deklariše kao vatreni pobornik ofanzivne strategije NATO u Evropi, kao da nije svesna da bi regionalni rat na njenim granicama najviše ugrozio njenu nacionalnu bezbednost. Taj nacionalni fanatizam će verovatno platiti poljski narod, zbog promašene i ratnohuškačke politike poljskih vlasti.

Ministarka spoljnih poslova EU Federika Mogerini sprovodi sa premijerima pet balkanskih država i lažne države Kosovo novu strategiju NATO-a, da zagospodari u celosti tzv. zapadnim Balkanom. Za EU to je i novi način dobijanja međunarodnog priznanja nezavisnosti Kosova* i njegovog otimanja od Srbije. Priznanje nezavisnosti tzv. Kosova je bio i ostao „glavni uslov za ulazak Srbije u EU“, a aktuelna vlast u Srbiji i dalje neprekidno govori da „ne vidi drugi put za Srbiju, osim puta u EU“. To je taj samoubilački nagon dela naopake i lakomislene kvazi političke elite u vlasti i strankama građanske orjentacije u opoziciji. Sve te partije ne reprezentuju volju naroda, ali su pod ogromnim uticajem vodećih država Zapada i primaju ogromna finansijska sredstva za svoju medijsku promociju i kompromitovanje nacionalnih partija i pokreta koji se bore za zaštitu vitalnih nacionalnih interesa. Zato je veoma bitno da se nacionalne partije i pokreti u Srbiji što više programski i akciono ujedinjuju, kako bi bili u stanju da se bore za afirmaciju i zaštitu nacionalnih interesa i ciljeva.

Najoštriji kritičari predsednika Srbije Aleksandra Vučića nazivaju „izdajnikom koji je, u zamenu za članstvo u EU, spreman da žrtvuje pravo Srbije na svoju istorijsku zemlju – Kosovo i Metohiju“. Takođe, sve više je analiza i stavova koji ukazuju na činjenice da je vlast Srbije, po rečima premijera Crne Gore Duška Markovića, i ako je zauzela poziciju vojne neutralnosti u svakom trenutku podržavala Crnu Goru na putu u NATO. To je velika istina, nažalost, jer je režim u Beogradu ćutao na ponižavanje srpskog naroda u Crnoj Gori i donošenje odluka mimo volje naroda pa i odluke o ulasku u NATO. Takav odnos NATO-a prema malim državama i narodima na Balkanu jeste deo strategije u pohodu na Istok, radi obezbeđivanja i stabilizacije iza „linije fronta“. Zbog toga Kina i Rusija treba da ostanu prisutne na Balkanu u ekonomskom, bezbednosnom i političkom smislu, kako bi se poremetila logika i smisao ofanzivne i profašističke strategije NATO.

Vlast u Srbiji bi odavno povela svoju zemlju u NATO, čak i protivno raspoloženju naroda, da ne postoji tako masivan i jak anti-NATO pokret u svesti generacija koje su preživele agresiju. I pored takvog raspoloženja Narodna skupština Srbije, gotovo tajno, 2015. godine ratifikovala je Sporazum sa NATO, čime su data ogromna prava i povoljan status za NATO snage. U tome se ogleda sva servilnost i neiskrenost prošle i aktuelne vlasti u pogledu vojne neutralnosti, jer nema isti odnos prema ODKB niti prema statusu pripadnika Rusko-srpskog humanitarnog centra u Nišu. Srbija dozvoljava da se dugo vremena ne rešavaju ta elementarna pitanja u odnosima sa Rusijom zbog pritisaka Zapada, pre svega SAD.

Centar za evroatlantske studije iz Beograda (CEAS) snažno pozdravlja nedavno iznešenu ocenu aktuelnog predsednika Srbije Aleksandra Vučića da bi “Srbija ulaskom u NATO rešila veliki deo svojih problema”. Šta dodati o tome kada nečije stavove o NATO-u podržava nevladina organizacija koju finansiraju vodeće članice te organizacije, radi promocije „evroatlantskog sistema vrednosti“. Međutim, Srbija i Republika Srpska se, prema stratezima SAD, nalaze “u pozadini” NATO, koji je sve svoje snage usmerio prema Rusiji. Alijansa nije srećna, jer Srbe smatra “malim Rusima”. NATO nema opravdanje da reaguje vojno, ali zato nastoji da sve intenzivnije koristi albanski i hrvatski faktor za destabilizaciju Srbije. Ako to ne uspe mirnim putem NATO države, pre svega SAD, Nemačka i Velika Britanija, spremne su da izvode različite specijalne operacije kako bi na vlasti ostale ili kako bi se dovele nove garniture koje će servilno sprovesti instrukcije NATO i EU.

Protiv Srbije i Republike Srpske NATO je spreman da usmeri Muslimane, kao i vlast u Makedoniji i Crnoj Gori. U tom složenom krugu NATO je spreman da izazove i niz etničkih sukoba pa i lokalnih ratova na Balkanu, kako bi na kraju kao „mirotvorac“ zagospodario prostorom tzv. zapadnog Balkana. Cilj Alijanse je da se nametne kao neophodan faktor državama koje još nisu postale članice, kako bi ostvarila svoje namere kontrole tog prostora i potpunog potiskivanja Rusije sa Balkana.

NATO na prostor Republike Srpske ne može da dođe u normalnoj demokratskoj proceduri, jer ga narod ne želi. Zato neki stratezi Zapada predlažu da se to učini ignorisanjem volje naroda R. Srpske, preko odluka centralnih vlasti BiH, preglasavanjem ili raspisivanjem referenduma na nivou BiH, čime bi bili preglasavanjem izbegnuti volja srpskog naroda i odluke R. Srpske. Zato refeendum o NATO u R. Srpskoj ima svoj puni smisao, kako bi vlast R. Srpske u praktičnom postupanju sprovodila volju naroda, kao i predstavnici srpskog naroda u zajedničkim organima BiH.

Da li će NATO prvo pokušati da dovede na vlast u R. Srpskoj „poslušne“ Srbe ili da menja Dejtonski sporazum, veliko je pitanje. Uporedo sa sprovođenjem specijalnih operacija prema R. Srpskoj, NATO će neprekidno vršiti pritisak na R. Srbiju da se ne „meša“ u unutrašnje odnose u BiH. Sve više indikatora ukazuje na to da je danas na sceni „NATO okupacija zapadnog Balkana“, i to onih država i teritorija koje to ne žele.

Raketni sistemi koje je NATO postavio u Poljskoj i Rumuniji usmereni su prema Rusiji. Imajući u vidu da je srpski narod sumnjičav prema NATO-u, vodeće članice NATO žele da promene to stanje i da obezbede zaleđinu strateških borbenih sistema. Republika Srpska i Srbija jesu “pozadina” NATO, ali su istovremeno u NATO okruženju. NATO će nastojati da ne dozvoli opstanak neke države ili entiteta koji neće sprovoditi njegove zamisli i aktivno učestvovati u pohodu na Istok. To je smisao razmeštaja snaga NATO i sprovođenja niza drugih aktivnosti i vežbi.

EU i NATO ne žele da Srbija ostane vojno neutralna, kao ni Makedonija i BiH. NATO veruje da je dovoljno jak da natera režime preostalih država na zapadnom Balkanu da postanu njegov deo. Za sada ostvarenje tih ciljeva žele bez oružja, mada nije isključeno da u budućnosti to učine preko saveza država koje tradicionalno imaju neprijateljski odnos prema Srbiji i srpskom narodu na Balkanu.[5]

Opkoljavanje Rusije i sve snažnije ucrtavanje linije fronta od Baltika do Bliskog istoka jeste izraz agresivnog delovanja SAD i NATO u Evropi. Male države u Evropi koje su po hitnoj proceduri primljene u NATO sada postaju prostor za raspoređivanje snaga, složenih borbenih sistema, radara i protivraketnog štita, što snažno menja njihovu nacionalnu bezbednost. Mnoge odluke o ulasku u NATO na istoku Evrope nisu donesene na demokratski način. One su politički isforsirane u skladu sa interesima NATO. Takav pristup ispoljen je kod prijema baltičkih država, Rumunije, Bugarske, Hrvatske, Albanije, a posebno Crne Gore.

Nije teško prepoznati da je sve to učinjeno kako bi se što pre izbilo na granice Rusije. To se vidi i kroz različite forme obuke komandi i jedinica. Na primer, otkrilo se da je na vežbi NATO snaga za brze intervencije „Nobel Jump“, koja je održana u Rumuniji, došlo do svojevrsnog skandala. Bugarski vojni kontigent – zajedno sa svojim oficirima – kategorički je odbio da gađa mete koje su „ličile na ruske vojnike”!

Interesantno je pronaći odgovor i na pitanje – kome su stratezi NATO namenili ovu pesnicu na slici? Kada se analizira sama vežba i kako je izvedena, dolazi se lako do zaključka da u svemu tome ima isuviše pojednostavljivanja i amaterizma. Multinacionalne snage koje NATO sprema za istok nemaju pravu borbenu vrednost niti bi opstale u intenzivnijem oružanom sukobu.

Kreatori vežbe su pokušali da bugarske oficire i vojnike „ubede“ da im se samo čini da mete „liče na Ruse”. Objašnjavali su im da su mete pravljene od reklamnih panoa i da, naprosto, ono što je na njima bilo nije prefarbano. Bez obzira na pojašnjenja i obrazloženja, Bugari su sve odslušali i odbili da pucaju u mete „sa oznakama koje su ličile na ruske”. To je prisililo rukovodstvo vežbe da, posle konsultacija sa Briselom, prefarbaju mete. Da se ne bi usložavala stvar, izvinili su se pripadnicima bugarskog kontigenta. Odnos pripadnika Bugarske armije jeste za poštovanje i služi im na čast jer ne dozvoljavaju da sa njima NATO manipuliše i priprema ih za novi „Istočni front“.[6]

Po sličnom modelu kao što to čini danas NATO ponašale su se članice Trojnog pakta pod vođstvom nacističke Nemačke. Danas to vođstvo na sličan način sprovode SAD. Kao za vreme NDH, u okviru fašističkih formacija na Istočnom frontu, danas Hrvatska učestvuje intenzivno u operacijama NATO i preko svojih realnih mogućnosti.

Kroz primer ponašanja Hrvatske nekad i sada prema ruskom narodu jasno se vidi kontinuitet fašističke i sadašnje neofašističke vlasti. Po istom obrascu bi danas R. Hrvatska učinila sve da se dodvori vodećim silama NATO, kao što se dodvoravala Hitlerovoj Nemačkoj. Valjda su Hrvati osećali potrebu da se „oduže„ jer im je po njihovom shvatanju „slobodu“ donela fašistička Nemačka u Drugom svetskom ratu, a devedesetih godina ponovo Nemačka, koja ih je prva priznala, a posle i vodeće članice NATO.

NDH je tada poslala na Istočni front pješadijske, topovske, vazduhoplovne i pomorske snage (oko 5000 vojnika). „Nakon kratke obuke u Austriji 369. hrvatska legionarska pješačka pukovnija, koja se sastojala od tri bojne po tri satnije svaka, sa 27 bacača i 108 strojnica poslata je na front. Posle pešačenja od 1500 km, pridodata je njemačkoj lovačkoj diviziji na Istočnom vojištu.“

Borbena dejstva su izvodili na reci Mijuš, zapadno od Rostova. Posebno se istakla u proljeće 1942. u drugoj bici za Harkov. U toku 1942. sve hrvatske jedinice nastupale su prema Staljingradu. Tamo su ih posjetili Poglavnik dr Ante Pavelić, pukovnik vitez Jure Francetić, general vitez Ivo pl. Perčević i drugi. Dana 25. rujna iste godine, oko 19 sati, 369. hrvatska pukovnija ušla je u Staljingrad. Osvojila je željezničku prugu istočno od kompleksa tvornica Crveni oktobar. Hrvatske snage uništene su i zarobljene u Staljingradu.“[7] Od zarobljenika Sovjeti su formirali jedinice za borbu protiv fašista, na čelu s potpukovnikom Mesićem i bojnikom Marijanom Prišlinom. U toj jedinici je pored preživelih hrvatskih legionara bilo Rumuna i Slovenaca, kao političkih emigranata. U jesen 1944. jedinica je narasla na nivo brigade i upućena je sa jedinicama Crvene armije na Sremski front. Tako su mnoge ustaše preko noći postale pripadnici NOV Jugoslavije. To se desilo sa pomorskim i vazduhoplovnim snagama fašističke NDH.

„Hrvatska zrakoplovna legija na Istočnom bojištu. Sačinjavala ju je 4. zrakoplovna pukovnija sa svojom L. lovačkom i V. bombaškom skupinom. Nakon kraće izobrazbe na suvremenim strojevima u Njemačkoj, obe su skupine pošle na Istočno bojište. Lovačka skupina na čelu s podpukovnikom Franjom Džalom dobila je lovce Messersmitt Bf 109E (Emill)….“[8] „Broj hrvatskih zrakoplova na Istočnom bojištu iznosio je na svom vrhuncu nekih 35 zrakoplova. Hrvatska lovačka skupina stupila je u borbu kod Rostova na Azovskom Moru 1941. Dana 10. 11.1941. zapovjednik hrvatske skupine, podpukovnik Džal oborio je četiri sovjetska lovca I-16 Rata i time postao prvim hrvatskim zrakoplovcem koji je postigao zračnu pobjedu u Drugom svjetskom ratu.“ … Dana 8. ožujka 1942. hrvatski lovci obaraju nad Krimom 9 protivničkih zrakoplova, a tiekom čitavog mjeseca ukupno 24, bez vlastitih gubitaka. Tiekom travnja obaraju daljnjih pet zrakoplova kod Kerča i Sevastopolja. U svibnju sudjeluju u borbama za tvrđavu Sevastopol na Crnom Moru kao lovački bombaši bacajući bombe od po 50 i 250 kg. Uništavaju pet sovjetskih bombaša na zemlji i dva lovca u zraku.“[9]

Ovo su podaci dati na osnovu hrvatskih izvora i žalosno je što se ništa nije promenilo u sistemu vrednosti tog naroda i sadašnje R. Hrvatske. Na sličan način danas hrvatski dobrovoljci i instruktori učestvuju u pripremama Ukrajinske vojske da po sličnom receptu reše Donbas i Lugansk, kao što su učinili sa Republikom Srpskom Krajinom. Hrvatska sprema kontigente za NATO u novom pohodu na istok, slično kao što su činili njeni preci u Drugom svetskom ratu.

Srpski narod je svojim stradanjem u dva antifašistička pokreta, JVuO i NOVJ, doneo slobodu hrvatskom narodu a ne fašisti. Ali odavno je na sceni pokušaj revizije istorije, tako da se fašisti nastoje prikazati da „nisu bili baš tako zli i da nisu počinili monstruozne zločine“. Zato se danas u Jasenovcu ispisuju ustaške parole i panoi, uz odobrenje i prećutnu saglasnost vlasti.

Rumunija danas igra veoma opaku igru da preko Moldavije generiše novu krizu u srcu Evrope, preko Pridnjestrovlja, koje je još 1991. godine proglasilo samostalnost. Rusija pravilno sagledava da je ovaj korak kreiran od NATO-a i da zanemaruje stvarne razloge prisustva ograničenog kontingenta ruskih snaga u području reke Dnjestar. To je još jedan u lancu neprijateljskih poteza koje u poslednje vreme povlače oni političari u Kišinjevu koji ne žele poboljšanje bilateralnih odnosa. Sigurno je da je to nova tačka krize koju kreira Zapad u pohodu na Istok, kao što je urađeno kroz ukrajinsku i gruzijsku krizu.

Novom podelom u Evropi NATO stratezi kreiraju sukob gde bi, nažalost, većinom stradale slovenske zemlje i narodi, dok bi SAD, Nemačka, Francuska i Velika Britanija pokušale da učestvuju u operacijama gde postoje manji izgledi za velike ljudske gubitke. Za rešavanje problema evroatlantske, evroazijske, dalekoistočne, bliskoistočne kao i globalne bezbednosti potrebne su ozbiljne i otvorene diskusije pre svega između NATO, EU, Rusije, Kine i SAD. Tenzije i neslaganja koji se ispoljavaju u odnosima SAD, Kine, EU i Rusije, svet sve više čine nestabilnim. Rusija s pravom smatra da SAD instrumentalizuju mnoge međunarodne probleme u funkciji nasilne globalizacije i ostvarivanja interesa u bilo kom delu sveta. Posledica takvog delovanja jesu mnogi ratovi, razaranja, glad, beda i velike migracije stanovništva. Takvim delovanjem SAD i NATO ugrožen je mir u Evropi. Zato se Rusija sa puno razloga zalaže za potpisivanje novog sporazuma o evropskoj bezbednosti čime bi se završio „nedovršeni” Hladni rat u Evropi, ukinule linije podele a i nepravedne sankcije Zapada.

Uprkos povremenom „otopljavanju” međusobnih odnosa, ne može se očekivati da će SAD u bliskoj budućnosti napustiti globalnu strategiju održanja dominantne pozicije u svetu, sve dok se ne razuvere, kroz posledice, da je to nemoguće dalje sprovoditi u postojećim okolnostima. Svet je postao multipolaran i „svetski policajac“ mora nepovratno da nestane kako bi se harmonizovali odnosi u svetu i unapredila bezbednost u osetljivim delovima sveta. Neće biti lako prevazići protivrečnosti u stavovima SAD, EU i Kine i Rusije kada je reč o načinima rešavanja strateških izazova u savremenim međunarodnim odnosima, jer su EU i SAD pribegli sankcijama prema Rusiji, koje se neprekidno pooštravaju i produžuju, a na Dalekom istoku i na Bliskom istoku pothranjuju nove konflikte. Kroz istoriju međunarodnih odnosa sankcije su uvek bile izraz neprijateljstva i „predvorje rata“ ili njegov sastavni deo. Pomenute činjenice, u opštem kontekstu, ukazuju na potrebu da SAD i NATO što pre racionalizuju i odbace stare strateške koncepte o „pohodu na istok“, da uvažavaju multipolarnost sveta, poziciju i moć novonastalih sila, kako se ne bi izazvale nesagledive posledice po bezbednost sveta i budućnost čovečanstva. Ovakav NATO i EU jesu bezbednosna pretnja za Rusiju, Kinu i za čitav slobodni svet. Verovatno je i odgovor u tešnjoj saradnji i strateškom partnerstvu i odgovoru Kine i Rusije prema ofanzivnom i agresivnom delovanju SAD i NATO.

[1] Ilsiya Shakurova, “European Union – Russian Relations after the Last EU Enlargement”, Comparing and Inter-Relating the European Union and the Russian Federation, Andreas Langenohl and Kirsten Westphal (eds.), No. 30, Universität Gießen, Bonn, 2006, p. 12.

[2] www.logicno.com/politika/gomilanje-nato-trupa-na-ruskim-granicama.html

[3] iea.rs/2017/03/24/saopstenje-za-medije-stavovi-gradjana-srbije-prema-nato/

[4]100posto.hr/news/nato-rasporeduje-trupe-u-poljskoj-granice-prema-rusiji-cuvat-ce-i-hrvati

[5] www.paradoks.rs/strategija-nato-mini-repriza-ratova-na-balkanu/

[6] www.vesti.rs/NATO/Bugarski-vojnici-odbili-da-na-NATO-vezbi-pucaju-u-mete-koje-su-im-licile-na-Ruse.html

[7] Miron Krešimir Begić / HOS – 1941. – 1945., Perungraf d.o.o., Žrnovnica,Split 1998., str. 128.

[8] Miron Krešimir Begić / HOS – 1941. – 1945., Perungraf d.o.o., Žrnovnica,Split 1998., str. 83.

[9] Miron Krešimir Begić / HOS – 1941. – 1945., Perungraf d.o.o., Žrnovnica,Split 1998., str. 117.