SAD: Narod protiv elita

Piše: Džejms Džordž Džatras

Tekst koji sledi je transkript intervjua

Tramp je, očigledno, pretnja liberalno-demokratskom establišmentu ili takozvanom konzervativno-republikanskom establišmentu. Ovo je u mnogome upravo šta on želi da promeni. On vidi elite sa obe strane više ili manje sličnim jedna drugoj.

Ne radi se toliko o demokratama ili republikancima, levici ili desnici, već o narodu protiv establišmenta.

Mislim da on želi da pokuša da poboljša život svih ljudi u ovoj zemlji. U svakom gradu od Detroita do Nebraske – kako je rekao.

Donald Tramp je sebi zadao veoma težak zadatak i mora da ispunjava obećanja: da vrati radna mesta i proizvodnju u Sjedinjene države.

Mislim da je ono što je, takođe, zaista važno način na koji je govorio o našem odnosu sa ostatkom sveta. On ne želi da se bori sa narodima, on samo želi ono što je najbolje za nas. On, takođe, razume da su druge zemlje u potrazi za onim što je najbolje za njih. Nema ništa loše u tome, to je ono što se i očekuje. Mi ne želimo da govorimo ljudima iz drugih zemalja kako da žive, a jeres je što se ovakve stvari ne mogu reći u Sjedinjenim državama.

Pa, videćemo. Brine me, ne samo da li će on uspeti da sprovede delove svog programa, već i to koliko će se ovakva retorika preslikati na realne političke inicijative. A to ćemo ubrzo videti, jer se stvari kreću brzo.

Kolevka rusofobije

Čini mi se da mnogi ljudi jednostavno pretpostavljaju da je ovo hladnoratovski ‘mamurluk’ i ne razumeju da Sovjetski savez i komunizam više ne postoje. I, mislim da je to problem kod jednog malog dela stanovništva, posebno kod nekih konzervativaca koji nisu naročito dobro obavešteni – ali, ne mislim da je to glavni problem.

Rusofobija na Zapadu datira od mnogo, mnogo pre Oktobarske revolucije, 1917. godine. Jednim delom, to je verovatno zato što je Rusija veoma velika, moćna zemlja, pa se neki ljudi, možda, samo prirodno plaše.

Ali, tu ima nečeg mnogo dubljeg, iz moje perspektive. Nažalost, ona počinje razlikovanjem vizantijskog i pravoslavnog kulturnog nasleđa na jednoj strani i pravca kojim je Zapadna Evropa krenula, prvo sa Rimokatolicima, a kasnije i sa Reformacijom i Prosvetiteljstvom. Zbog toga, iz te perspektive, i iz moje analize, Pravoslavna civilizacija je oduvek bila nešto o čemu Zapadnjaci ne znaju tačno šta da misle. Oni znaju da je to ‘pogrešno’, jer ne prihvataju iste vrednosti kao Zapadna civilizacija. Ali, sa druge strane, to nije Istočna Azija, Afrika ili Latinska Amerika, gde oni osećaju ‘multikulturalnu’ potrebu da pokažu toleranciju i razumevanje, ili čak priznaju da su te druge vrednosti, na neki način, ‘superiornije od naših’.

Vizantijska kulturna matrica je nešto što se vidi kao približavanje Zapadu, ali je ‘manjkavo’, na neki način, i mislim da to utiče na njihov odnos prema Rusiji, koja je moćna pravoslavna zemlja – velika i strašna za mnoge ljude.

Na kraju se to mora smestiti u savremeni geopolitički kontekst, kada su se Sjedinjene države, posle Hladnog rata, pojavile kao hiper-sila spremna da vlada svetom. Neko vreme su o Rusiji jednostavno mislili kao o Jeljcinovoj marioneti. Ali je sa Vladimirom Putinom postalo jasno da više neće biti marioneta, već da će se zalagati za svoje interese. Naravno, da je postalo nepodnošljivo kada su na Zapadu razumeli da imaju nekog ko će se, ne samo zalagati za interese, već i biti sposoban da ih odbrani. Ta situacija uznemirava mnoge ljude iz vladajućeg establišmenta, ovde u Sjedinjenim državama.

Preuzeto sa portala: Katehon