Šainović: U Rambujeu su tražili da pristanemo na NATO okupaciju cele Jugoslavije

Nekadašnji potpredsednik Vlade SR Jugoslavije Nikola Šainović u autorskom tekstu za Kosovo Onlajn objašnjava kako su izgledali pregovori u Rambujeu pre 22 godine, kakva je bila uloga Madlen Olbrajt i da su uslovi bili tako postavljeni da Beograd nikako nije mogao da ih prihvati.

Pregovori u Rambujeu i njihova završnica u Parizu su organizovana priprema za uručenje ultimatuma.
Naši ljudi kad nešto žele da objasne kažu: „Čekaj, da počnemo od kraja“. U ovom slučaju kraj je ultimatum koji je Holbruk saopštio predsedniku Miloševiću: „Potpiši Rambuje ili bombardujemo“. Dalji tok znamo.

O tim pregovorima se do sada mnogo pisalo. Poznato je mnogo detalja ali ovih dana, 22 godine kasnije, treba podsetiti na njihov glavni tok. Već je objašnjeno da stvarnih pregovora nije bilo jer se dve delegacije nisu sastajale. Posrednička trojka Hil, Petrič, Majorski takođe nije iznela koncept rešenja koji bi trebalo da sadrži dva glavna pitanja: suverenitet i autonomiju. Kada bi taj koncept usaglasili prešlo bi se na pregovore o detaljima regulisanja oba pitanja. Tako se pripremao Dejton. Koncept se usaglašavao mesecima pre nego što se otišlo na pregovore. Prethodno je dogovoreno da suverenitet nosi BiH a da Federacija BiH i Republika Srpska dele teritoriju 51 : 49. Onda su pregovori u Dejtonu rešavali detalje i doneli mir

Po dolasku u Rambuje mi smo tražili isto. Prvih deset dana i noći nismo mogli da se izborimo da je to uopšte na dnevnom redu. Umesto toga dobili smo tekstove o funkcionisanju opština, ekonomije, ombucmana…traženo je da se izjašnjavamo o tim detaljima.

Na naše uporno insistiranje da se prvo definiše država pa onda pokrajina u njoj, dobijali smo samo jedan odgovor: „Vi ste totalno ne kooperativni, da li znate šta vam preti“. Naravno da smo znali jer je NATO javnu odluku o bombardovanju doneo još oktobra 98. Sporazum Milošević – Holbruk je odluku suspendovao ali je nije ukinuo. Ona nam je visio nad glavom.

Desete noći letim za Beograd da objasnim rukovodstvu države da će nas optužiti za opstrukciju, prekinuti pregovore i početi bombardovanje. U Beogradu je tokom noći dogovoreno da nastavimo razgovore „iz sredine“ očekujući da će se pitanje suvereniteta neminovno pojaviti kasnije.

Razgovor o sekundarnim pitanjima nam je uneo veliku nervozu zbog opasnosti da razgovarajući o detaljima i prihvatajući neke njihove elemente ne postavimo „šine“ za glavno rešenje pa da nam kažu tako ste usvojili delove pa ne možete da odbijete celinu. Svesni toga mi smo širili priču čekajući da se pojavi glavni predlog a oni su odgovorili pritiscima uvodeći tešku artiljeriju, umesto Kristofera Hila sada nas ubeđuje Madlen Olbrajt pa ministri Nemačke, Britanije i Francuske, Fišer, Kuk i Vedrin. Oni ne govore šta je plan nego kažu da je ovo istorijska prilika da spasimo srpski narod i da treba da prihvatimo to što nam se nudi, a ne kažu šta.

Madlen Olbrajt u daljem toku pojašnjava: „Predsedniče Milutinoviću ako vi ovo ne prihvatite vaša će država biti manja i vi nećete biti njen predsednik“.

Očekujući da je pritisak dao efekte i da nas je omekšao konačno daju ceo tekst koji do tada nije video niko, ni Kontakt grupa koja je sazivač sastanka i u čije ime pregovaračka trojka vodi pregovore. Dobili smo tako američki tekst koji u stvari predstavlja put do nezavisnosti Kosova.

Od nas se ne traži da priznamo secesiju nego nam se nudi da potpišemo put kako će Kosovo, „u skladu sa voljom naroda“, na međunarodnoj konferenciji, za tri godine, dobiti konačan status.

U međuvremenu se, po tom dokumentu, NATO stavlja na raspolaganje cela teritorija SRJ, vazdušni prostor, teritorijalne vode, luke, aerodromi, elektronski spektar javnih komunikacija… a NATO trupe nose oružje po sopstvenoj naredbi i mogu da liše slobode lice koje ocene da treba i da ga izvedu pred „odgovarajućeg službenika“.

Tako će nas NATO trupe disciplinovati dok se na Kosovu ne izrazi volja naroda i na osnovu nje međunarodna konferencija proglasi nezavisnost. Mi ne bi mogli da se bunimo jer bi potpisom Rambujea prihvatili taj proces pa time i njegov ishod. Šta je bilo kasnije znamo.

Pritisci da Srbija prihvati put do prihvatanja nezavisnosti Kosova traju i danas, jedino što danas ni svet ni Amerika ni Srbija nisu isti.