Sama, kroz pogrom, sa troje dece: Te noći gorelo je Kosovo Polje, gorela sam ja, gorela je moja duša

Čitave noći 17. na 18. mart 2004. godine Dragana Stanojević iz Kosova Polja pokrivala je u krevetu preko glave svoje tri devojčice – najmlađoj su bile dve godine, srednjoj osam, starijoj 12 – da deca ne slušaju pucnje koji su bili sve bliži zgradi, urlike mržnje koji su dolazili spolja, da deca ne gledaju duge plamene jezike, odbleske požara, dok su okolo gorele srpske kuće.

Njih četiri same u iznajmljenom stanu u zgradi „mašinskog parka“. U zgradi nije bilo ni struje ni vode, signala mobilne telefonije, nisu te noći ni znale da je koji sat ranije, par stotina metara dalje, u centru Kosova Polja benzinom poliven i živ izgoreo komšija Zlatibor Trajković.

„Kako se uz prasak rušio krov koje zapaljene srpske kuće, urlici su nadjačavali jedan drugi – ‘UČK, UČK, Kosova, Kosova’… Pucnji su bili sve bliži i sve jači, gorela je kuća na pedesetak metara od naše zgrade, samo mi je jedno prolazilo kroz glavu – da ne provale u zgradu, u stan, da mi decu ne počnu ubijati pred mojim očima“, priseća se danas Dragana Stanojević strašne noći pogroma na Kosovu dok su od Peći do Mitrovice gorele srpske kuće, ikone i crkve, a Srbi ubijani i živi spaljivani.

Koji mesec ranije, Dragana je ostala bez supruga, bez glave kuće, bez nekog ko je njoj i deci bio najvažniji u životu, ona i tri devojčice same… U zgradama u „mašinskom parku“  bilo je stotinak srpskih porodica koje su tu našle spasa posle 1999. godine i odlaska srpske vojske i policije sa KiM.

Draganin muž starosedelac u Kosovu Polju, Dragana iz Livađa kod Gračanice, nisu želeli da odu, ostali su, za Kosovo Polje ih je vezivalo sve. Tu su se rodila njihova deca, tu je grob Draganine sestre, prag rodne kuće.

„Dan je bio običan, koliko su dani na Kosovu tog vremena mogli biti obični. Tri meseca nama već, od smrti supruga ni jedan dan nije bio običan, bili su to dani naše tuge… Devojčice su došle iz škole, sećam se poziva majke koja mi je rekla da se nešto dešava u Čaglavici. Kaže, vidite, dođite do nas, odgovorila sam da se ovde svaki dan nešto dešava… Odluči smo da ostanemo. Sele smo da ručamo, bile smo u stanu na trećem spratu sa čijeg se prozora videlo čitavo Kosovo Polje. U trenutku videle smo da se pojavio crn, gust dim, okrenula sam se na drugu stranu, i tamo je bio gust crn dim, ispred zgrade počeli su da se okupljaju ljudi“, priča Dragana za RT Balkan.

Tek kad je izašla ispred zgrade, saznala je da Albanci okolo, po varošici pale srpske kuće, da je zapaljena kuća Veličkovića, da je zapaljen Dom zdravlja, da je zapaljena škola u kojoj su njena deca bila samo koji sat ranije.

„Vratila sam se u stan, nisam htela ništa da pričam deci. Ušla je komšinica koja je rekla da gori škola, kako je to rekla, moje devojčice su počele da plaču… Onda je počelo da gori sa svih strana, u jednom momentu nestalo je struje, nestalo vode, nestalo signala mobilne telefonije. Nisam znala šta ću sa decom, kud nas tri same. Za utehu, u zgradi je bilo dosta srpskih porodica… Nisam osećala strah, majčinski instinkt da zaštitiš decu valjda je tada najjači, samo osećaj bespomoćnosti, taj osećaj pratiće me dok sam živa. I, kad god se setim 17. marta, setim se tek koliko sam u tim trenucima bila bespomoćna“, priča Dragana.

Samo povremeno, dok se priseća tog dana, bespomoćnosti, zaguše je suze.

„U jednom trenutku, dve starije devojčice srele su se u hodniku u kome je već bilo sasvim mračno, nisu se prepoznale, mislile su da je neko ušao u stan, vrisak starije devojčice: ‘Mama, neko nam je ušao u stan, tata gde si da nas spasiš, sad će da nas ubiju’, pamtiću dok sam živa“, nastavlja Dragana.

U tim trenucima iz centra Kosova Polja, čula se pucnjava, čula se vatra, prasak kad padaju krovovi, zverski urlici. Gorele su srpske kuće po čitavom Kosovu Polju.

„Oko pola pet sišli smo pred zgradu jer se pojavilo jedno vozilo KFOR-a. I taj trenutak ću pamtiti. Ne sećam se čiji su vojnici bili, kad smo ih ugledali, ponadali smo se pomoći, otrčali smo do njih. Rekli su nam samo da imamo pet minuta da se spremimo i da će nas otpratiti do Ugljara, srpskog sela spojenog sa Kosovim Poljem. Pitali smo ih – gde onda, jer smo znali da je put ka Gračanici blokiran.

„To nas ne zanima gde ćete posle“, odgovorili su nam, potpuno hladno, kao da ih ništa ne zanima. Na odgovor naših muškaraca iz zgrade ponosna sam do dana današnjeg, rekli su im: ‘Mi odavde ne idemo, čekamo ih, neka dođu. Nikoga nismo napali, ništa zgrešili, čekamo ih, neka dođu’. Onda su kforovci otišli“, priča Dragana.

Ono što joj je najteže, kaže, tog dana shvatila je da je u međunarodnoj zajednici umrla i ljudskost, saosećanje, da nema ni pravde ni prava u koje su tada Srbi na KiM možda još i verovali.

„Osetilo se da ih mi ne zanimamo… Kako jedno oklopno vozilo da otprati 100 porodica do Ugljara kad je haos na sve strane. Gde ćemo posle mi sa decom, gde, pitali smo ih ali ih nismo zanimali, odgovora nije bilo“, seća se Dragana popodneva 17. marta u Kosovom Polju.

Vratila se u mračan stan, tek onda je, nastavlja, počelo ludilo. Pucnjava, urlici spolja, gradić je goreo, bez signala mobilne telefonije nije mogla da se javi roditeljima, da kaže da su ona i deci živi.

„Krenula je pucnjava iz automatskog oružja. Oko nas gorelo je sve što je srpsko, a verujte, gorela sam i ja, gorela je moja duša za mestom u kome su rođena moja deca, od strepnje – neće nas valjda i odavde oterati. Uveče dođe jedna baka čija je kuća 50 metara dalje, nije htela da ode ranije jer joj je sin sahranjen u Kosovu Polju dve godine pre rata. Pita, mogu li ja da ostanem kod vas, imala je 80 godina, od Milovanovića“, priča Dragana.

Niko te noći od Srba nije otišao iz zgrada u „mašinskom parku“.

„Čitave noći muškarci su bili oko zgrada, čuvali nas, žene si bile u stanovima sa decom, u okruženju, dok je sve oko nas gorelo, dok je grmelo od pucnjave. Dve starije devojčice su plakale, najmlađa je plakala zato što plaču njene sestre. Smirivala sam ih, govorila da je sve u redu, najstarija je dobro shvatala šta se dešava. Tek sutradan saznali smo za žrtve, za Trajkovića, za druge“, teče dalje Draganino sećanje.

Ujutru se već situacija unekoliko smirila, jer su Albanci tokom noći završili posao, sem par kuća blizu zgrada, sve ostalo srpsko u Kosovom Polju je popaljeno, škola, pošta, opština, dom zdravlja, mnogo kuća Srba starosedelaca.

„Bila je to najstrašnija noć u mom životu. Taj strah, ta bol u očima moje dece se ne zaboravlja. Retko sada o tome pričaju. Ali, ne žele da odu odavde. U školi koja je tada gorela i za kojom su one plakale, sada radi moja starija ćerka. To je meni neka nada da ćemo ipak ostati ovde“, priča Dragana.

Danas bi najviše volela, kaže, da sve zaboravi, ali, dodaje, tu mržnju, tu količinu neljudskost, te zverske urlike, teško je opisati, i teško zaboraviti.

„U nekim trenucima to nije ličilo na ljudska stvorenja, na čoveka. Razmišljala sam tada, da li je moguće da nam se to dešava. Mi smo sa tim ljudima, među tim ljudima živeli, među njima je bilo i onih koje smo poznavali. Pitala sam se samo – da li moguće da je među ljudima toliko mržnje. Razumem kad neko izgubi nekog, ali ne razumem mržnju prema svemu što je srpsko, ne razumem mržnju prema deci, šta su im deca učinila“, kaže.

Dragana je sa decom u Kosovom Polju ostala do 2007. godine, iz iznajmljenog stana sa decom se preselila se u kuću u Gračanici koju su dobili. Odgajila je tri ćerke, dve su završile fakultete, treća studira u Novom Sadu.

„Moja deca rasla su uz stalni strah da se 17. mart ne ponovi. Moja najstarija ćerka ima tri sina, pre tri godine ćerka i zet napravili su kuću ovde. Kad god se i sada zakuva, zaključak je isti – ‘nećemo odavde’, ali je i strah isti. Kad moje dete iz škole dolazi uveče, moram da ga čekam kolima jer ne smeju da idu sama. Kad razmišljam o budućnosti unuka, želim da verujem da nade ima. Ovde me drži roditeljska kuća u Livađu, ovde me drži vera, naše svetinje, i, naravno, naši grobovi“, zaključuje Dragana.