„Samo dok se ukloni onaj koji sad zadržava“

Piše: Dragan R. Mlađenović

Prvi Hrišćani, oni malobrojni Judejci koji su u pojavi i ličnosti Isusa Hrista prepoznali Spasitelja i Iskupitelja sveta, setili su se da je o dolasku Mesije, ali i Njegovog protivnika, antihrista, pisao pet stoleća ranije sveti i vidoviti prorok Danilo (glava 9, stih 22 i dalje): „…Otkad izađe naredba da se Jerusalim opet sazida do Pomazanika Vojvode biće sedam sedmica i šezdeset dve sedmice da se opet sazidaju ulice i zidovi. A posle te šezdeset dve sedmice pogubljen će biti Mesija i u Njemu neće biti osude. I On će razoriti grad i svetinju sa knezom koji dolazi; i kraj će im biti sa potopom; a do kraja rata koji se brzo završava On će naznačiti pustošenja. I jedna sedmica utvrdiće zavet sa mnogima: i u polovini sedmice ukinuće se žrtva i prinos: i na svetom mestu biće gnusoba opustošenja“. (arhiepiskop Natanail Lvov, „O dolasku antihrista i drugom dolasku Hrista“, Teološki pogledi 3–4, Beograd, 1988)

U Knjizi sv. proroka Isaije, koga Hrišćani smatraju „Evanđelistom Starog Zaveta“, na više mesta se iznose apokaliptička proročanstva (11, 4; 14, 12–21; 24, 16–23; 27, 1–2; 66, 15–24). Isaijina viđenja su, reklo bi se, više nego ona kod proroka Danila, izmešana sa proročanstvima o Pomazaniku – Hristu Spasitelju. (arhiepiskop Natanail Lvov, isto mesto)

Nedoumice i domišljanja o tome da li je antihrist jedna ili više ličnosti ili zla sila, počela su, dakle, još u knjigama proroka, a zatim u apostolsko vreme, i traju do danas više od dve hiljade godina. Otkrivenje, opis i tumačenje ove tajanstvene ličnosti (ili sile) započeli su među hrišćanskim piscima evanđelist sv. Jovan Bogoslov, sv. apostol Pavle i drugi horifeji nove hrišćanske vere. Sv. Jovan je u svojoj prvoj poslanici (pismu) jednostavno definisao duh Božji: „Po ovome raspoznavajte duh Božji: svaki duh koji priznaje da je Isus Hristos u tijelu došao, od Boga je“. (1. Jn 4, 2) O antihristu sv. Jovan piše: „Deco, poslednji je čas, i kao što čuste da Antihrist dolazi, i sada su se pojavili mnogi antihristi; otuda znamo da je poslednji čas“. (1. Jn 2, 18); „Ko je lažljivac ako nije onaj ko poriče da Isus jeste Hristos. Taj je antihrist, koji odriče Oca i Sina“. (1. Jn 2, 22); „Jer mnoge varalice iziđoše u svijet, koji ne priznaju Isusa Hrista da je došao u tijelu; takav je varalica i antihrist“: (2. Jn 1, 7)

Sv. Jovan Bogoslov pominje i slikovito opisuje antihrista u još jednom spisu – u Otkrivenju (gr. ἀποκάλυψις), poslednjoj knjizi Svetog Pisma. Antihrist je u ovom čuvenom proročkom spisu dobio nadimak „Zver iz bezdana“: „A kad završe svedočanstvo svoje, Zver koja izlazi iz bezdana zaratiće protiv njih, pa će ih pobediti i ubiti“. (Otkr 11: 7)

Sv. apostol Pavle pominje i opisuje antihrista  u drugoj poslanici Solunjanima: „Jer tajna bezakonja već djejstvuje, samo dok se ukloni onaj koji sad zadržava. I tada će se javiti bezakonik kojega će Gospod Isus ubiti duhom usta svojih i uništiti pojavom Svoga prisustva. Onoga je dolazak po djejstvu sataninu sa svakom silom i znacima i čudesima lažnim, i sa svakom prijevarom nepravde među onima koji propadaju, zato što ne primiše ljubav istine da bi se spasli“. (2. Sol 2: 7–10)

Sv. Jovan Zlatousti (gr. Ἰωάννης ὁ Χρυσόστομος, oko 349–407) objašnjava da bi pod imenom „onoga koji sad zadržava“ u 2. Pavlovoj poslanici Solunjanima trebalo videti Rimskog cara. Za ruskog arhiepiskopa Natanaila Lvova (rus. Nafanáil Vladímirovič Lьvov, Moskva, 1906 – Minhen, 1986) se slaže, ali smatra da pojam Rimskog cara obuhvata ne samo imperatore Prvog Rima, već i romejske (vizantijske) i ruske careve – vladare Konstantinopolja kao Drugog i Moskve kao Trećeg Rima. Zato ovaj ruski arhiepiskop misli da je ličnost koja je neodstupno zadržavala napade i nasrtaje antihrista i satane, bio pobožni baćuška i poslednji ruski car Nikolaj Drugi Romanov (rus. Nikolaй II Aleksandrovič,  Carsko Selo, 6/18. maj 1868 –  Jekaterinburg, 17. jul 1918).

Dobri baćuška i sveruski car je najpre 1915. godine spasao Srpsku kraljevsku vojsku i narod od potpunog uništenja koje je planirao bečko–berlinsko–rimski  antihrist sa svojim vražjim ustaškim divizijama.

Zapadna antihrišćanska koalicija je posle dve godine (1917) ubacila u Rusiju virus komunizma. Ruskog imperatora i pravednog vladara sa celom sedmočlanom porodicom, komunističke sluge zavere protiv Boga i Božjeg pravoslavnog naroda su u noći između 16. i 17. jula 1918. brutalno uklonile. Posle toga više nije bilo nikoga ko će zadržavati zacarenje antihrista, pa je uskoro nastupila „oblast tame“, „mrzost opuštenija“ i carstvo bezakonog i bezbožnog zla i mržnje.

Iskustvo svetske povesnice nas uči da su svi prevrati, pobune i revolucije u većoj ili manjoj meri propovedale i nametale zlo i mržnju prema Bogu i čoveku kao Božjem stvorenju. Zato apokaliptički stav i ona shvatanja koja su Napoleona poredila sa antihristom, a koja je Tolstoj ismevao u svom romanu „Rat i mir“, nisu bila bez osnova. U 20. veku namnožilo se više antihrista, pa se proteklo stoleće s pravom može smatrati vremenom laži, mržnje, patnje i smrti.

Danas, u 21. veku, posle bezmalo celog stoleća lutanja po oblasti tame u carstvu mržnje i zla, Rusija se, i sa njom dobar deo pravoslavnog sveta, polako duhovno uzdiže i vraća svojoj suštini – izvornom pravoslavnom Hrišćanstvu svetih apostola, mučenika i podvižnika, i tradicionalnim hrišćanskim običajima i moralnim vrednostima. Jer:

Umom Rossiю ne ponяtь, Aršinom obщim ne izmeritь:
U neй osobennaя statь — V Rossiю možno tolьko veritь.

(Rusija nije pojmljiva umu, / Aršinom nećeš meru joj znati./

Ona je nešto posebno – / u nju možeš jedino verovati./)

(Fjodor Ivanovič Tjutčev,1803-1873, ruski pesnik i diplomata)