Само ти, дијете, гласај!

Пише: Емило Лабудовић

Само ти, дијете, гласај. Вријеме је, а, право зборећи, нијесмо одавно. Од задњег гласања ови те их изабрасмо нијесу ни по мандата потрошили. А и нама милијега посла од гласања нема. А осим тога, и ови које смо гласали воле да нас опет искушају и провјере јесмо ли још њихови и јесу ли наши. И не дај да те збуни то што су  промијешали карте па се божје зоре не зна ко је с ким, ко је против кога и ко ће кога. Све су то они исти, једнако наши и једнако њихови, а највише своји.

Само ти, дијете, гласај!

Само ти, дијете, гласај, а, хвала Богу, има се и за кога. Родило као мало кад раније. Јесен је, ваљда, па родило свега у изобиљу – тикава највише. Сједни па размисли, зашиљи плајваз, па заокружи. Не заокружи него заори, да се види и да роди. Да роди за кућу и око куће. Јесења је сјетва, кажу стручњаци, најберићетнија.

Само ти, дијете, гласај!

Ако си још неодлучан и ако су те прошли пут преварили, не дај се сада, соколе. Не дај да те вуку за нос (за уши ће те касније) него ослушни па разабери. А имаш и шта чути, мада ти пароле звуче познато и помало изинђало, као извађене из бабиног ковчега са тавана у којем је чувала укопно рухо. Ослушни, па заорцај, роде, јер, кажу, да „овако више не може“. Наивно, зар не? Можемо ми поднијети и трипут горе, само кад се заинтачимо. Веле, такође, да је „вријеме за ред“, мада смо ми баш са тим „редарима“ унередили мотку за ихахај времена. А ако ти и није баш до реда, „покрени ствар напријед“ и дај им шансу да се докажу „ријечју и дјелом“. Добро, де, знам, знам, рећи ћеш да су се баш ти и ријечју и дјелом надоказивали толико да више ни себи самима не вјерују. И не буди толико накрај срца што се онај ортопед сликао са оним са потјернице, можда је човјек уштукнуо палац а љекарска етика налаже да се помогне свима, без разлике.

Само ти, дијете, гласај!

Заошијај тако да ти срце у оловци препукне (боље у оловци него у грудима), зарежи „још јаче“ јер, ево испада да оно прошло „јако“ нити је потрајало нити је ствар мрднуло са мјеста. Или ће бити да су ономад упирали у погрешна кола, а требало је „за боље“, напредније, богатије. Не знам само јесу ли промијенили коње јер су они претходни вукли сваки на своју страну. Али, како год да одлучиш, „буди свој“ јер њихов си и свакако и одавно, само те, као сито у рукама ваљатне домаћице, узалуд бацају тамо и овамо, а кукољ никако да отпадне.

Само ти, дијете, гласај!

Шта год да заокружиш, доћи ће ти на исто. Јер нити ће Подгорица мрднут с мјеста нити ћемо ми бити за длаку другачији. Бољи – ни за толико. Град ће и даље бити „наш“ и свачији, а најчешће ничији, нека врста избјегличког насеља у које се, с конца и конопца, сљегло са свих страна и распоредило како је коме могло бити. То што се касније испоставило да нам много тога што живот значи не може бити само је потврда оне народне да је „закашњела памет Шарову под реп“! Дакле, заокружи, али се „стану“ не надај, покупише их ови које заокружујеш. Али, буди упоран, не могу они тебе игнорисати онолико колико ти њих можеш заокруживати.

Само ти, дијете, гласај!

Заокружио ти ове или оне, једно нам не гине: ускоро ћемо опет. Јер нема те комбинације која може да обезбиједи хармонију дуже од пола године и нема тога мајстора који наше рогове може да сабије у једну врећу. Знам ја нас, јеб’о ти нас, што би рекли они који нас знају боље од нас самих. Како год да их спакујеш, унутар је роба једна те иста, углавном кварна или склона кварењу, па је искуство на страних оних који тврде да што ми знамо запржити папазјанију не могу ни најбољи европски кувари. А они су у справљању бућкуриша те врсте мајстори над мајсторима. Али, и њима смо, вјеруј, дохакали. Јер кад им једном, кад нас и ако нас икад пусте у њихов тор, банемо са оволико европских партија има да се страве. Они нас деценијама држе на узди и подаље од себе, а ми већ намакли Европе толико да је више носит не можемо.

Само ти, дијете, гласај!

А можда би ти најлакше било да зажмуриш и убодеш оловком тамо гдје те рука поведе, јер шта год да заокружиш биће по старом, што ће рећи, свеједно: ти бирај а они ће нам изабрати. И муљаће то толико да ће нам једном све бити исто. Али, немој да те ово обесхрабри, заокружи, ако не ни због ничег другог а оно макар због самих избора. Јер, још да нам није њих све би ово било мртво море, жабокречина под којом се „од милине једва дише“!

Само ти, дијете, гласај.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: