Samo tuča Srbina „spasava“

Najmanje što nam sada treba je da dva meseca svi zaboravimo na državu i da svako misli isključivo na stranačke boje. Najmanje što možemo da očekujemo od političkih lidera i kandidata je da jasno iznesu koja je to nacionalna vizija Srbije i našeg naroda u budućnosti.

Baš u trenutku kada parlament u Prištini usvaja Rezoluciju o stvaranju Vojske Hašima Tačija, srpske partije kopaju rovove, podižu i „naoružavaju“ svoje pešadince za predsedničku izbornu bitku.

Istovremeno, dok premijer Kosova Isa Mustafa poručuje da Beograd i Srbi nisu zainteresovani za formiranje Zajednice srpskih opština i da od nje nema ništa, lideri naših stranaka prave koalicije i „zajednice“ i te kako su zainteresovani da se između sebe nemilosrdno makljaju za fotelju na Andrićevom vencu.

Paralelno, dok prvi čovek Tirane Edi Rama sadi novo seme „Velike Albanije“ i otvara zajedničke ambasade po svetu sa Prištinom, srpski političari kao da jedino misle o predstojećem otvaranju biračkih mesta širom Srbije.

Nekako se poklopilo da Hrvatska i Albanija traže od NATO-a da hitno pomogne Kosovu (a zna se kako vojna alijansa može da pomogne), baš sada kad sve partije u Srbiji od vrata do vrata prebrojavaju sigurne glasove i moljakaju građane da zaokruže njihovog kandidata.

Svesno ili ne, tek Bakir Izetbegović nije imao obzira, pa je rešio da podnese reviziju tužbe za genocid protiv Srbije ne čekajući da se u našoj zemlji okonča brutalna međupartijska bitka za titulu predsednika.

Ni Milo Đukanović kao da nije bio posebno uviđavan prema stranačkom ratu u Srbiji, pa se baš ovih dana priprema da pohapsi srpske političke lidere u Crnoj Gori koje sumnjiči za pripremu nekakvog državnog udara koji je samo on video.

A ni Hrvati nisu mogli da sačekaju da prođe naša kampanja, nego su sada našli da podižu spomenik Alojziju Stepincu i da ubrzavaju njegovu beatifikaciju u sveca, valjda zbog zasluga u ustaškoj NDH.

Svi se nešto oko nas uskomešali, pokrenuli krupna nacionalna pitanja, posegli za temama koje ih ujedinjuju i mobilišu kolektivnu svest, dok se u Srbiji i kumovi, braća i komšije pobiše oko predsedničkih kandidata.

Istorija melje i ne može da čeka da mi okončamo svoje bitke.

U Drugom svetskom ratu Srbi su se više ubijali između sebe u uniformama partizana, sa jedne, i četnika, sa druge strane rova, nego što su ratovali protiv nemačkih nacista.

Početkom devedesetih godina prošlog veka, kad se spremao raspad Jugoslavije, srpski političari su više vodili borbe u kampanjama i izvodili svoje vojske na ulice Beograda, nego što su pokušavali da uspostave strateške nacionalne ciljeve u godinama raspleta. I rat za vlast trajao je čitavu krvavu deceniju.

I znamo kako smo prošli.

Najmanje što nam sada treba je da dva meseca svi zaboravimo na državu i da svako misli isključivo na stranačke boje. Najmanje što možemo da očekujemo od političkih lidera i kandidata je da jasno iznesu koja je to nacionalna vizija Srbije i našeg naroda u budućnosti.

Kakav je naš odgovor na krupne geopolitičke promene koje iz dana u dan menjaju svet? Znamo li šta su nam konačni ciljevi sa Republikom Srpskom, Kosovom? Imamo li plan zaštite naših preostalih sunarodnika u Hrvatskoj, Crnoj Gori i Makedoniji, koja je već na pragu totalne političke albanizacije?

Upravo ova, teška i gotovo nerešiva pitanja, trebalo bi da budu predmet i predizborne utakmice u Srbiji. Upravo oko minimuma državnih i nacionalnih ciljeva trebalo je da probaju da postignu konsenzus svi politički faktori u zemlji.

Umesto toga, Srbija ulazi možda u najprljaviju kampanju u istoriji našeg višepartizma, a to jednako priznaju i pripadnici vlasti i opozicije. Umesto dogovora, na pomolu su još dublje podele.

Umesto razmene političkih ideja, predloga, argumenata, na delu je rat raspomamljenih partijskih botova, iznošenje prljavog veša, vulgarni medijski obračuni, valjanje u kanalizaciji koju gotovo svi akteri svakodnevno izlivaju u javnost.

I šta će biti. Srbija će za par meseci dobiti predsednika. Ali će ostati posvađana i zatrovana. I ostaće zarobljena u obruču svih nedaća koje se neće rešiti same od sebe.

Samo sloga Srbina spasava, istorijski je slogan koji sve tiše odjekuje u današnjim usijanim političkim glavama.

Samo tuča fotelju osvaja, moderni je refren koji miluje uši savremenim liderima.