Samodreža crkva: Nemi svedok vekova borbe i stradanja, prkosi tužnoj sudbini i čuva stari zavet

Na pola sata vožnje od Kosovske Mitrovice, putem koji vodi ka Prištini, nalazi se Samodreža, značajno mesto u istoriji Srba na Kosovu pre svega zbog znamenite crkve u kojoj se, prema predanju, knez Lazar Hrebeljanović pričestio sa srpskom vojskom pred čuveni boj na Kosovu sa Turcima 1389. godine, a u njoj je, kažu, nakon bitke bio i grob Miloša Obilića.

Nažalost, kada putnika namernika danas neki slučaj dovede u Samodrežu, on tamo ne može da vidi ništa od slavne istorije i kulture, osim tužnu razvalinu jednog epskog zdanja koje i dalje prkosi sudbini.
Priča o Samodreži možda i najbolje svedoči o srpskim vekovima na Kosovu, ispunjenih borbom, usponima, padovima, teškim stradanjima i neodustajanjem od opstanka na tom prostoru.

Od Uroša i Mrnjavčevića i čuvenih stihova „sastala se četiri tabora, na ubavu na polju Kosovu, kod bijele Samodreže crkve“ pa do današnjih dana, dakle skoro sedam vekova kasnije, kroz malenu crkvu u ovom mesto u dolini Laba, prošlo je toliko istorijskih zbivanja da ih je teško samo nabrojati, a kamoli opisati.

Samodreža danas simbolizuje prekinut život mnogih Srba koji su odavde morali u poslednjem talasu da beže pre 20 godina, to je sada čisto albansko selo, kome je ostalo samo isto srpsko ime i crkva kao predmet nečijeg svakodnevnog iživljavanja.

Divljaštvo i pokušaj otimanja istorije

Skretanjem sa glavnog magistralnog puta, prateći putokaz sa imenom Samodreža, kroz ozelenela polja i između novoizgrađenih albanskih kuća, vide se ostaci spaljenih srpskih ognjišta u obližnjem Novom Selu, provaljeni povratnički domovi i veliko seosko groblje sa samo nekoliko nesrušenih spomenika.

Dalje uz reku put vodi do spaljenog i uništenog groblja u selu Viljance, a na samom ulazu u selo tek po koji ostatak zida svedoči o kućama u kojima su živeli Lazići.

Crkvu u Samodreži godinama unazad albanski ekstremisti koriste kao javni toalet, tu uvode stoku, a iz srušenog krova sada se promaljaju grane drveta koje je niklo. Teško je o tome i govoriti, a kamoli pisati. Posebno je neshvatljivo kada vidite brutalne pokušaje falsifikovanja istorije, kada na primer, u jednom video snimku koji kruži internetom sredovečni Albanac, navodno profesor istorije, „stručno“ objašnjava da je Samodreža zapravo Ilirska hrišćanska crkva koju su Srbi oteli i koristili.

Uz sve to, ova crkva i ovo mesto su danas potpuno zabranjeni za Srbe. Znajući sve to ipak smo krenuli automobilom za Samodrežu. Dan je bio sunčan kao stvoren za ovaj obilazak, ali nažalost ubrzo smo shvatili da je prilazak urušenoj crkvi trenutno apsolutno nebezbedan poduhvat.

Tražeći put do ruševina crkve sakrivene iza tek olistalih kestenova, u neposrednoj blizini osnovne škole, obratili smo se za pomoć nimalo prijateljski nastrojenim meštanima. „Nemate tamo šta da tražite, nije vam to pametno“, na lošem srpskom smo dobili jasnu poruku.

Sa nekih stotinak metara gledali smo u pravcu tužne Samodreže kod čijih golih zidova je stajala grupa meštana glasno dobacujući. Okrenuli smo se i otišli do neke druge srećnije prilike.

Sistematsko razaranje

Više sreće u odnosu na nas, imao je pre dve godine, književnik i novinar iz Gračanice Živojin Rakočević, koji je za Kosovo Onlajn ispričao deo svojih osećanja kada je kročio u Samodrežu.

„Uspeo sam da uđem u crkvu, i to oba puta dok su trajali školski časovi albanskoj deci, koja crkveno dvorište koriste kao igralište. Kad graja krene iz škole mi se povučemo u crkvu i čekamo da se školski odmor završi. Bio sam tada sa Blagojem Jovanovićem iz Novog Sela koji mi je šaputao kako je ovde dolazio na Sabor. Gledali smo šta su radili Aleksandra Deroko i Petar Popović, tražili ima li na zidu tragova fresaka koje je radio zapaženi slikar Živorad Nastasijević, rođeni brat čuvenog pesnika Momčila Nastasijevića. Nažalost, videli su se samo tragovi vatre i gareži i fudbalskih lopti koje udaraju deca, ostaci školskih radova i čudna zelena boja što se sliva sa zidova“, kaže Rakočević.

On se priseća da su tada iz crkve izašli, kao što su i došli, razdvojeni i naizgled nezainteresovani.

“Sistematsko razaranje koje se u ovoj oblasti dešava već 22 godine nije uništilo materijalne tragove i znakove našeg života koji će vas, uprkos svemu, odvesti do Samodreže. Uostalom, ako i oni nestanu ostaće ona epska Samodreža u koju se uključio sadašnji, ništa manje, epski sadržaj i trenutak. Jer, život Samodreže nije mit, nije legenda i pesničko sanjarenje, to je čvrsta struktura i priča jednaka životu i kosovskom zavetu”, zaključio je Rakočević.

Izvor: Kosovo ONLAJN