Šampion sveta u džudou: Mitropolit Amfilohije je presudno uticao na mene

Vuk Rašović je 12 puta osvajao titulu šampiona sveta u džudu, a i sad je uoči 73. rođendana načinio podvig. Na prvenstvu sveta za veterane, u Majamiju, osvojio je dve medalje – srebrnu i bronzanu!

Rođen je 20. decembra 1939. u Vrujicama, u Crnoj Gori. Osnovnu školu i gimnaziju pohađao je u Crnoj Gori i Srbiji. U Ivangradu je maturirao kao jedan od najboljih učenika. U Beogradu je 1963. apsolvirao na Mašinskom fakultetu, ali nije diplomirao. Završio je Višu trenersku školu za borilačke sportove.

Iz dva braka ima ćerku Dijanu (43) i trojicu sinova: Branka (37), Relju (27) i Nebojšu (28), a od njih dve unuke i unuka.

Ko vas je uveo u borbe?

Učinio je to Vučica Radović, moj komšija, rođeni brat mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija. Bilo je to 1954. u Bijelom Polju. Vučica je bio veoma talentovan za sve sportove. U jednom rvačkom zahvatu me „lansirao“ na četiri-pet metara od sebe. Prošao sam bez posledica, ali taj let sam zapamtio kao senzaciju koju mi je objasnio brat Veljko Medenica, tada već rvač.

A koliko je mitropolit Amfilohije uticao na vas?

Presudno. Pravoslavne sam vere, ovozemaljski religiozan. Ipak, ne mogu da verujem u život posle života, ali Hristovo učenje je lepo i veoma ga poštujem. To je priča o ljubavi, praštanju, poštenju, istini…

Kad ste ušli u džudo?

Dogodilo se to 1959. kad sam došao u Beograd na studije. Bio sam na plaži kod „Šest topola“ gde je urbana legenda Beograda rvač Miroslav Čitaković Čita, snažnije momke selektirao za borilačke sportove. Meni je preporučio rvanje ili džudo. Opredelio sam se za džudo u klubu Student.

Ipak, kasno ste krenuli u borbe?

To je istina. Imao sam već 20 godina. Kasno sam počeo, ali brzo sam napredovao. Trenirao sam i po tri puta dnevno! Na prvom velikom međunarodnom takmičenju, Kupu Jadrana u Splitu 1966, za dva dana pobedio sam svih 10 rivala. U polufinalu Nemca Helmuta Leopolda, a u finalu trostrukog prvaka Evrope Engleza Brajana Džeksa.

Koju borbu izdvajate kao posebnu?

Finalni meč prvenstva sveta u Beču 2004. u superteškoj kategoriji. Rival mi je bio Amerikanac Lari Šonsi. Savladao sam ga tehnikom „učimata”, koja se najviše ceni, a da sve bude baš posebno učinio sam to munjevito. I sad, kad se sretnemo, on tu našu borbu opisuje u četiri reči: „Ja sam samo nestao”. Na tom šampionatu sve četiri moje borbe trajale su, ukupno, manje od jednog minuta.

Čime se još ponosite?

Moj sportski ponos je odluka Svetske džudo federacije da mi 2009. u Atlanti dodeli zvanje Velikog majstora džuda. A u Beogradu sam 2011. dobio nagradu za životno delo. Tada sam rekao: „Treninzi su moje molitve, sale za vežbanje moji hramovi, crveni dani u mom kalendaru su takmičarski. Ali moj život nije samo potraga za medaljama, već i za prijateljstvima. Pošto su prijateljstva bogatstvo jedan sam od najbogatijih ljudi na svetu”. Ponosim se i što sam kao trener i pedagog uveo u džudo oko 20.000 dece.

Gde su, u sportu, vaša deca?

Branko je profesor borilačkih sportova na Vojnoj akademiji, a Relja se, po slobodnom izboru, bavi gotovo svakom borilačkom veštinom. Odlično zna džudo, slobodno rvanje, kik-boks… On je sav u tome. Dijana je akademski slikar.

Ipak, da li je džudo i tuča?

Džudo jeste borba, ali nije tuča. To je olimpijski sport. Međutim, borbe u ultimat fajtu, koje osvajaju svet, imaju odlike svih borilačkih veština, pa i zahvate džudo tehnike. Borci ultimat fajta su baš gladijatori koji se stvarno bore surovo i ozbiljno. A u keč ez keč kenu je sve namešteno. Publika to zna, ali, očigledno, uživa u tim napadima, skokovima, odbranama… To je borilačko pozorište.

Šta vidite u očima rivala?

U boksu se borci „proždiru” pogledima, a u džudu toga nema. Džudo ima posebnu vrstu etike. To je viteška komponenta. Džudo je u Japanu bila samurajska veština, borba golim rukama, koja podrazumeva hrabrost, a i plemenitost koja se ogleda i u očima boraca. Oči su brže od reči. Jedan pogled može da bude cela priča.

A šta vidite u očima žene?

Volim da vidim oči koje zrače lepotom. U očima žene prepoznajem umiljatost, blagost, dobrotu, kao i količinu spremnosti na saradnju. U očima može da se pročita mnogo toga. Naravno, sve to zavisi i od „pismenosti” onoga koji čita sve te poruke.

Kako doživljavate žene?

Ima sjajnih osoba među ženama. U poslednje vreme, od kad sam dublje zašao u godine, doživljavam od žena neku vrstu poverenja i simpatija prema meni. Ima tu vrlo prijateljskih odnosa bez obzira da li su to novinarke koje me intervjuišu ili one sa kojima se nađem u društvu.

A kako procenjujete vrednosti ljudi?

Biblijska izreka kaže da „ako nemate ljubav, nemate ništa”. Ljude cenim po njihovoj sposobnosti da vole druge. Da se stvarno upozna čovek trebalo bi s njim pojesti džak soli. Ali, nekad je i prvi utisak – pravi.

Čime ulepšavate život?

Televizijskom emisijom „Džudo” koju vodim na SOS kanalu. Ali veliki sam ljubitelj literature i filma, pa i tu uvek ima i nešto što je lepše i od života. Knjige su čudo. Omogućuju mi da komuniciram i s ljudima koji su živeli pre 200 godina, ali živa je njihova reč. „Tihi Don” Šolohova je neprevaziđena knjiga. Garsija Markes je napisao „Sto godina samoće” i dobio Nobelovu nagradu, ali mislim da je to samo južnoamerički rimejk onoga što je učinio Šolohov. Henrija Milera su optuživali da je uveo pornografiju u literaturu, a on je ustvari uveo erotiku. Kazao je: „Seks je jedan od devet razloga za reinkarnaciju. Ostalih osam su nebitni…”