Сарван за ИН4С: Не дамо кућу коју нам је саградио Свети Сава

Ми смо прије свега хришћани, па све друго. Не треба да дамо кућу коју нам је Свети Сава саградио, и Свети Кнез Лазар ударио печат својим Завјетом, тиме учврстивши још дубље коријен у поријекло небеско, рекао је у интервјуу за ИН4С Асим Сарван, музичар, један од оснивача култне југословенске групе „С времена на време“, уз чије хитове „Живела је на сунчаној страни улице“ и „Мој свет“ одрастају генерације.

Ваша обрада пјесме „Хајде Јано“ коју сте и сами назвали „оригинал прије оригинала“ највише се односи на Косово и опстанак православног становништва на њему. Она носи јаку поруку „кућу да не дамо“. Шта за вас лично значи КиМ и шта сматрате да је рјешење тренутне ситуације?

-Ми нисмо само Срби, наиме, прије свега смо хришћани, па онда Срби. За мене, лично, најважније је бити хришћанин. Дакле, у таквом духу је снимљена песма „Ајде Јано кућу да не дамо“. Био је тренутак када је то требало рећи. Да не дамо кућу коју нам је Свети Сава саградио, и Свети Кнез Лазар ударио печат својим заветом, тиме учврстивши још дубље коријен у поријекло небеско! Нажалост, у протеклих 100 година се то, малтене, потпуно заборавило па су последице до бомбардовања 1999. г. подсјетиле на ту чињеницу, и још увијек траје удаљавање од небеског и једни од других.

Нажалост, отуђеност нам се и даље увлачи у кости, и ја о томе разлишљам и пишем, ево, и у најновијим пјесмама, о којима ће, надам се, тек бити ријечи. Недостатак истинског патриотизма се увећава, фамилијарност ‘лапи, међусобно неразумевање расте, човјечност се губи и заједница се распада на индивидуалност. Конкретно, баш то је тема најновије песме „На Дрини ћуприја“, са најновијег албума, али о томе нешто касније.

Моја верзија песме „Ајде Јано … „, била је и те 2007., и сада је реакција на такво осиромашење, али и још више, она је израз припадништва и заједништва са свима који желе миран, креативан живот и радост која се открива кроз живот у истинској љубави.

Пјесма „Василије Свети поносе монаха“ је извођена од многих црквених хорова, тако да је пјевају све генерације од најмлађих чланова до већ искусних хорских пјевача. Како сте дошли на идеју да напишете тако јаку и симболичну пјесму?

-Пјесма „Василије Свети, поносе монаха …“, настала је 2005. године. Претходило јој је моје гостовање у Подгорици, у Духовном центру, затим у Никшићу, у Пасхи, потом је уследила посета манастиру Св. Архангела Михаила на Превлаци Михољској и на крају манастиру Подмаине где сам упознао о. Бенедикта и монахиње из манастира Рустово. Повод је био, дакле, мој самостални албум „У потрази за добрим одговором“, који је изашао 2003 године. у издању Друштва пријатеља манастира „Ђурђеви Ступови“ у Расу. Годину и више, скоро да није било реакције на тај албум, ја сам се већ мирио са судбином, да је било можда боље гајити козе него илузије, да ће мој албум некоме бити од користи. Потајно, циљао сам на монаштво и, наравно, обраћао сам се верујућима. Био сам још увек нов сав у ентузијазму, осећао сам велики полет. Позив, тада нашег брата који води Духовни центар у Подгорици, Бранка Вујачића- Баћа, сада свештеника, био је почетак једног новог периода за мене.

Дакле, очекивао сам неку врсту подршке посебно од монаха, међу којима је било пуно младих људи, веома образованих са којима сам се осећао веома блиско. Мој оптимизам и жеља за животом су ме водили према стабилнијем окружењу и колико толико фер међуљудским односима. И, заиста, упознао сам пуно добрих људи, мој ентузијазам је још нарастао.

Вратио сам се кући и нашао књижицу са духовним песмама међу којима је била и „Василије Свети, поносе монаха“. У свом кућном студију, снимио сам радну верзију песме и, више се не сећам како је то све ишло, углавном, песма је постала веома слушана на Радио Светигори, а одатле је ушла у све домове верујућих.

Укратко, албум „У потрази за добрим одговором“, означио је нови почетак и наговештај онога што тек долази и што ће ме ослободити зависности од осећаја, да је прошлост једино што имам када је реч о мојој професји и мом раду. Тада сам почео да се ослобађам од многих стега и шаблона, од многих заблуда, мада, и до тада сам био „ван света“ како је говорила моја покојна мати.

Рокенрол сам открио у цркви

Можете ли нашим читаоцима рећи како видите рокенрол и како спајате своју љубав према музици и љубав према Богу? Током богате музичке каријере дошло је до Ваше „унутрашње промјене“?

Што се мене тиче, рокенрол је добио смисао тек у бунту против самога себе. Открио сам га баш у цркви.

-Он задобија смисао у томе да из себе избацујемо оно што је лоше од овога света јер сам заправо одувек сматрао да човек не може променити свет ни на који други начин сем да промени себе. Може на силу, револуцијом, али знамо како то иде. Ту веома важну ствар сам, дабоме, почео да схватам тек после крштења. Дотле су ми биле везане руке, и ум, срце у мраку, био сам слеп за све.

Крштењем, све се мења. А како се то догодило, то је чудо које ми сваки пут када ме неко о томе пита, другачије изгледа, међутим, суштински је исто. Укратко, обратио сам се Богу за помоћ јер нисам могао више да поднесем хаос и бесмисао који се нагомилао у мени, и Бог ме је просто физички ухватио за руку и одвео на крштење заједно са супругом и децом. Наиме, то чудо је тема којом сам се бавио на албуму „У потрази за добрим одговором“, пишући и певајући о томе уз велику захвалност. Што се мене тиче, мислим, да сам опет на трагу нечег занимљивог. Решио сам мало да се окренем својим идејама и покушам да их остварим.

Зашто је народу нормално да Џони Кеш или Ник Кејв пишу пјесме о Богу и инспирисане Библијом а чудно је када то ради Асим?

-Па, то је питање више за оне који се томе чуде. Ја се њима, такође, чудим, питам се; откуд им право да се чуде, поготово, ако су рокери у питању. Рокенрол је више од музике, барем га ја тако доживљавам. Оно што сам ја урадио од свог живота је по мени прави рокенрол. Подигао сам буну против самога себе, против свог старог живота у коме није било много светлости и праве славе, истинског сјаја. Ако мени замерају што се ја обраћам Богу, онда нешто није у реду са њиховим принципима и њиховом слободом. Питање за њих је, колико су они освојили слободу, ако се чуде мојој слободи јер само корак напред сведочи живот. Понављање је знак да нешто није у реду.

Људи добре воље

Инспирација и енергија Вас не напуштају. Имате спреман нови албум? Шта наши читаоци могу да очекују од вас?

-Последњих неколико година радим више него прије. Откривам још веће задовољство и радост какву прије нисам познавао и то ме гура напријед. Имам један занимљив албум у плану, одобрен на конкурсу који сваке године расписује СОКОЈ, (Агенција за заштиту права аутора Србије). Наслов је „60те у мом граду“ и обавезан сам да га завршим до краја ове године. Тај наслов ме баш чачка, имам неколико различитих и, чини ми се, добрих идеја. Али о томе ћемо други пут.

Тренутно, актуелан је управо завршен албум који смо приредили Архимандрит Тимотеј Миливојевић, игуман ман. Вазнесење (Овчар бања), и ја. Албум носи назив „У време оно …“. Има 10 нумера, од којих се надамо барем неколико врло слушаних песама. „На Дрини ћуприја“, затим насловна „У време оно …“, песма посвећена Св. Николају Жичком, потом „Северни ветар“, Бећковићева „Лажне ми путеве под ноге потурају“, итд …

Наша кућа је на раскрсници путева, између истока и запада. У томе видим почасно место за све уметнике са ових простора. Сви који су то осетили свјесно или несвјесно, постигли су нешто. Запад ме није превише одвукао на своју страну као многе. Можда, захваљујући томе што сам домаћу музику чуо на радију прије рокенрола. Било је то крајем 50-тих година прошлога вијека. Заправо, некако иствремено, али за тренутак прије, чуо сам прве тонове из домаће ризнице који су ми остали у ушима, а онда рокенрол. Смрт оца 1960 г. на неки начин је спријечила да улетим у жестоку рокенрол еуфорију, а која је 60-тих захватила читаву планету. Јесам се радовао, како да не, али не превише. Тада је у мој живот ушао један дечак, мој вршњак, циганче Славко, који је видео моју тугу и позвао ме да дођем код њега кући. Не знам како је почело тек оно чега се сјећам је да смо после часова одлазили у његову „блатару“, и наизменично измишљали приче, док су остали клинци шутирали лопту и играли кликера. Приче смо назвали „Истините бајке“. И о томе сам писао у буклету албума „У потрази за добрим одговором“. Чак сам и емисију припремио за „Радионицу звука“, на Другом програму Радио Београда, почетком 2000-тих. Отуд нека комбинација истока и запада тј. Балкана и духовности, дабоме, и која нота рокенрола.

Ја инсистирам на извесној уздржаности у својој музици и не тако бучном набоју, али и на тихој радости. Мислим, да је та нијанса присутна на албуму  „У време оно … „, чији излазак једва чекам, за који дан. Дакле, ја сам остао посвећеник и на томе сам веома захвалан Богу.

Чини ми се, да се то осјећа, тако публика каже. Уосталом, не желим да се поводим за оним што је музички актуелно, осим у звуку, мада, звук пјесме прилагођавам конкретној пјесми, понекад као нека врста самоуког креатора, покушавам да обојим у нијансе које ми се учине одговарајућим. Промоција албума „У време оно …“ заказана је за 4. фебруар, управо, у манастиру Вазнесење (Овчар), а одатле крећемо у свијет да се срећемо са људима добре воље!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: