Savez Srpskih Privrednih Zadruga na Primorju

Piše: Saša Nedeljković

član Naučnog društva za istoriju zdravstvene kulture Srbije

Nacionalni rad primorskih Srba odvijao se preko prosvetnih i privrednih društava. Društva su okupljala Srbe pravoslavne i katoličke vere.

„Srpsko bratstvo“, osnovano u Splitu 4.8.1897. uz prisustvo najviđenijih Srba Dalmacije,trudilo se da celokupni javni život Srba koncentriše u jedinstvenoj organizaciji i na političkoj osnovi. Cilj Srpskog bratstva bio je: razvijati i širiti napredak i prosvetu među srpskim narodom, a osobito na Primorju u liberalnom duhu, braniti srpsku narodnost u duhu i smislu zakonom ujemčene ravnopravnosti i negovati vekovna predanja, običaje i osobine, koje karakterišu srpski narod, negovati narodnu duševnu zajednicu, na temelju narodnog prava i slobodne narodne volje, isključujući istorijska prava, ukoliko se ne slažu s narodnim pravom. Društvo će se radi postizanja ovoga cilja, baviti moralnim i umnim vaspitanjem srpskog naroda, a osobito o vaspitanju njegovu sa građanskog i političkog gledišta. Ono će se starati o uvođenju srpskog jezika i ćirilice u škole i javnu upravu, o osnivanju škola, o pitanjima opštinskim, zemaljskim (privrednim, trgovačko-obrtnim), o ekonomskim potrebama narodnim, o predlaganju kandidata za carevinsko veće, zemaljski sabor, opštinske uprave i trgovačko-obrtničke komore.

U Upravnom odboru bili su: predsjednik dr. Ignjat Bakotić, potpredsjednici Joso vitez Kulišić i dr. Dušan Baljak. Austrijske vlasti su Srpsko bratstvo raspustile krajem jula 1899.(1)

Na Kninskoj skupštini Srba na Primorju, 20. i 21. oktobra 1901. osnovano je prosvetno-privredno društvo „Srpska Zora“ po ugledu na „Srpsko privredno društvo Privrednik” iz Zagreba. Najzaslužniji za osnivanje društva bio je novinar Antun Fabris. Novo društvo je posle iskustva sa „Srpskim bratstvom“ odvojilo prosvetno-privredni rad od politike.

U prvom broju lista „Srpska Zora” uredništvo je izjavilo: „Uklanjaćemo se od politike, ali ćemo se ipak držati programa Srpske Narodne Stranke na Primorju, u koliko naš rad bude zasijecati u taj program.“ (2). Skupštini je predsedavao Josif Kulišić. Za zamenika izabran je Đuro Vukotić, za sekretara Stjepo Knežević. Izabran je odbor od 9 članova po uzoru na „Srpsko bratstvo“.

Sem osnivanja „Srpske Zore“ doneta je rezolucija o osnivanju Upravnog odbora Srpske narodne stranke na Primorju. (3)

Na skupštini u Dubrovniku, 9. maja 1902. usvojena su pravila društva i izabrana uprava pod predsedništvom Mateja Šarića, apotekara iz Dubrovnika. Uprava je imala 15 članova, i to presjednik Matej Šarić, apotekar, Dubrovnik; I potpresjednik : Nikola Babić, trgovac, Dubrovnik; II potpresjednik: Dr. Krsto Kovačević, Šibenik; blagajnik: Dr. A. Puljezi, notar, Dubrovnik; tajnik: Dr. S. Knežević, advokat, Dubrovnik; odbornici: Dr. Rudolf Sardelić, advokatski kandidat, Herceg Novi; Jovo Berdović, trgovac, Dubrovnik; Dr. Vl. Matijević, advokat, Dubrovnik; Đuro Vukotić, Kotor; Mirko Komnenović, Herceg Novi; Ermeneđild Job, Dubrovnik; Vlad. Desnica, Obrovac; Joso vit. Kulišić, Vrlika; Sava Barbić, Dubrovnik; Antun Fabris, Dubrovnik (4).

Ustanovljeni su „Pododbori Srpske zore“ u mestima gde je bilo najmanje 30 članova. Po selima povjerenici su bili sveštenici i učitelji. Oni su bili posrednici između Srpske Zore i naroda i najviše su doprineli uspehu Srpske zore.

Episkop dr. Milaš preporučio je putem okružnice sveštenstvu da se što jače zauzme za prosvjetni i privredni rad Srpske zore. Sedište društva bilo je u Dubrovniku. Rad društva kretao se u dva pravca. S jedne strane radilo se na unapređenju privrede, a sa druge na podizanju opšte prosvećenosti primorskih Srba (Prosvetom slobodi). Taj dvostruki rad razvijao se uporedo, preplitao se i dopunjavao, kako su to zahtevale potrebe naroda i omogućavale lokalne prilike na terenu.

Po Ustavu Prosvjetno-privredno Društvo „Srpska Zora” bavilo se:

a) vaspitanjem naroda, osnivajući i potpomagajući prosvjetne ustanove, a osobito škole i javne narodne biblioteke, potpomagajući pohađanje školskih zavoda sa potporama učenicima i nastavnicima, potičući javna predavanja i raspravljanja o vaspitnim i naučnim predmetima; izdavajući ili potpomagajući izdavanja knjiga, koje odgovaraju duhu ovoga društva;

b) osnivanjem narodno privrednih ustanova, a osobito zemljoradničkih zadruga i štedionica i inače unapređivanjem poljoprivrede.”(5)

Da bi unapredila privredu prosvjetno-privredno društvo „Srpska Zora“ podsticala je osnivanje zemljoradničkih zadruga po selima i štedionica po gradovima i bavila se unapređivanjem poljoprivrede. Zadruge su okupile sve što je bilo naprednije među Srbima na Primorju. Kreditne zadruge postale su centar privrede na primorju i podupirale su zemljoradničke zadruge. Na čelu pokreta za osnivanje zadruga bili su Luko Bona, Matej Šarić i dr. Rudolf Sardelić.

Prva „Srpska zemljoradnička zadruga” na Primorju osnovana je 1902. u Boki Kotorskoj u selu Kamenari. U prvoj polovini 1904. osnovane su zemljoradničke zadruge u Glavatiću, Glavatima, Prijeradima, Mokrinama i Orahovcu (u Boki Kotorskoj); u Đevrskama i Kistanjima (u Severnoj Dalmaciji). Uz pomoć Srpske banke iz Zagreba i njenog prokuriste Stevana Kramate osnivane su štedionice: Srpska bokeška štedionica u Kotoru 1901, Srpske štedionice u Zadru i Dubrovniku 1902… Na inicijativu Srpske Zore osnovan je 1905. Savez Srpskih Privrednih Zadruga na Primorju sa sedištem u Dubrovniku.

Na Primorju Srpske zemljoradničke zadruge osnovane su u mestima: Orahovac, Glavatić, Prijeradi, Mokrine, Kumbor-Đenović, Kameno, Glavati, Gradište, Radovanić, Režević, Glavica, Spič, Sutvari, Podostrog, Kavče, Kruševica, Maine, Brajić, Kuti, Mojdež, Bijela, Morinj i Radović. Produktivne zadruge (uljarske i ribarske) postojale su samo u Boki.

Ribarske zadruge bile su Baošić i Sveti Stefan.

Uljarske zadruge bile su Manastir Praskvica, Gradište i Režević. Savez je izveštaj o radu uljarske zadruge u Manastiru Praskvici štampao u svom listu „Srpska Zora“ da posluži kao primer drugima.

Po upravnim opštinama bilo je zadruga (zemljoradničkih, produktivnih i kreditnih) : Dubrovnik 2, Herceg Novi 9, Risan 2, Kotor 3, Luštica 1, Krtoli 1, Grbalj 4, Budva 4, Paštrovići 7, Spič 1.

Na inicijativu Saveza Srpskih Privrednih Zadruga osnovana je 1909. u Dubrovniku Centralna kasa srpskih privrednih zadruga na Primorju. Uprava Centralne kase 1913. bila je: upravnik Luko markiz Bona; kontrolor S. Miljanović; blagajnik Đ. Marić; članovi Mirko Komnenović, Dušan Amanović.

Savez Srpskih Privrednih Zadruga je zajedno sa Srpskom Štedionicom u Zadru, Srpskom Štedionicom u Dubrovniku, Srpskom Bokeškom Štedionicom u Kotoru, Srpskom Kreditnom Zadrugom u Budvi, Srpskom Kreditnom Zadrugom u Herceg-Novom, Risanskom Kreditnom Zadrugom u Risnu, Srpskom Kreditnom Zadrugom u Kninu, Srpskom Kreditnom Zadrugom u Kistanjama, Srpskom Kreditnom Zadrugom u Skradinu i Srpskom centralnom bankom za Bosnu i Hercegovinu 1913. osnovao Srpsku centralnu banku za Primorje u Dubrovniku.

Sem osnivača banci je pristupilo 120 novih družinara iz redova srpskih privrednika. Na osnivačkoj skupštini, 14 decembra 1913. konstituisana je banka sa 130 družinara, sa upisanim kapitalom od 500.000 Kruna. Banka je preuzela aktivu i pasivu Centralne kase. Na čelu uprave Banke bio je dr. Antun Puljezi.

Prvi Zbor srpskih zadruga na Primorju održan je 7. avgusta 1908. u svečanoj dvorani srpskog pjevačkog društva „Sloga” u Dubrovniku. Na njemu je učestvovalo izaslanstvo zadrugarstva iz Srbije na čelu sa Mihailom Avramovićem. Drugi zbor održan je u Kninu 1908, Treći u Kotoru 1910, Četvrti u Dubrovniku 1911, Peti u Kninu 1912, Šesti u Zadru 1913. Sedmi zakazan u Dubrovniku za 25. avgust 1914. nije održan zbog Prvog svetskog rata.(6)

Za prvih sedam godina osnovane su 22 zadruge (17 zemljoradničkih i 5 novčanih zavoda).

Do 1908. vlada nije htela da prizna Savezu Srpskih Privrednih Zadruga pravo na izvršavanje revizija. Do prvog Zbora zadruga sredstva za rad obezbedila je Srpska Zora. Na prvom Zboru zadruga predstavnici zadruga dali su potrebna sredstva Savezu. U 1909. bilo je 22 zadruge, a 1910. 29 zadruga, koje su imale 1.570 zadrugara prema 1.310 u 1909. U 1910. pristupilo je 378 zadrugara, a istupilo 118 i to: umrlo 29 zadrugara, iselilo 21, svojevoljno istupilo 31, isključeno je bilo 50. Po zanimanju bilo je: 1.396 zemljoradnika, 32 sveštenika, 24 učitelja, 38 trgovaca, 55 zanatlija i 25 ostalih. Da čitaju i pišu znalo je 789 zadrugara, tako da je polovina zadrugara bila nepismena. U zadružnim bibliotekama bilo je 1910. 2.096 knjiga i 108 listova. U toku godine bilo je održano 43 sastanka sa predavanjima. (7)

U članku „Četvrti zbor zadruga”, u listu „Dubrovnik” navodi se da je Savez počeo sa 22 zadruge sa 3.524 zadrugara, od kojih je bilo 17 zemljoradničkih zadruga sa 721 zadrugarom. Već 1910. bilo je 45 zadruga sa 4.021 zadrugarom, od kojih 33 zemljoradničke zadruge sa 1.570 zadrugara. Osnovali su 9 novčanih zavoda, i 3 produktivne zadruge, pa je Savez obuhvatio sve grane privrede. Zadrugarstvo je uticalo na širenje štednje, što se smatralo prvim uslovom narodnog blagostanja.

Zemljoradničke zadruge radile su i na prosvjećivanju naroda. Kroz tri zadnje godine održana su 84 sastanka sa predavanjima; primiriteljni sudovi rešili su znatan broj sporova, a nekoliko zadrugara pohađalo je anafabetske tečajeve. Savez je za tri godine održao 5 zadrugarskih tečajeva, koje su završili 71 slušalac. U članstvu Centralne kase bilo je 41 zadruga. Na kraju članka istaknuto je: „Nadamo se s toga, da ni naša narodna inteligencija ni naši zadrugari ne će propustiti ovu prigodu, a da se ne sastanu i ne porazgovore i dogovore o privrednim narodnim potrebama, držeći se one: ‘Dogovorna braća kuću grade’.” (8)

Četvrta redovna glavna skupština Saveza srpskih zadruga na Primorju održana je 8. avgusta 1911. Predsednik Saveza Luko markiz Bona otvorio je zbor. Pozdravljajući izaslanike, ocrtao je uspehe trogodišnjeg rada zadrugarstva. Za perovođu imenovao je Uroša Davidovića, a za ovjerovitelje Jova Perića i Nikolu Đukića. U odbor za pregled računa bili su jednoglasno izabrani Jovo Berić, Lazar Bronzić i Marko Kadija. Na zboru je raspravljano o opštem izveštaju uprave. Data je razrešnica upravi i sekretaru za prethodno poslovanje. Doneta je rezolucija kojom su pozvali narodni poslanici da svu svoju pažnju posvete zadrugarstvu i njegovim potrebama. Pošto je istekao trogodišnji mandat uprave, izabrani su u novu upravu kao predsednik Luko markiz Bona, a za članove uprave Antun Suhor, Kristo Dominković i Dušan Babić.

Raspravljano je o nagrađivanju zadružnih poslovođa. Posle završetka zbora održana je skupština Centralne kase.

Raspravljalo se o ublažavanju oskudice zbog suše. Na skupštini predsednik je pročitao telegrafske pozdrave od Glavnog Saveza Srpskih Zemljoradničkih Zadruga u Beogradu, od Saveza Srpskih Zemljoradničkih Zadruga u Zagrebu, od Srpske Štedionice u Zadru, od Srpskih Zemljoradničkih Zadruga u Biskupiji, Mokrompolju i Raduniću i od Srba učitelja, koji su bili u Splitu na kursu za crtanje.

Posle skupštine Centralne kase održana je skupština Srpske Zore. Raspravljalo se o podeli stipendija i nameštanju šegrta.

U Upravni odbor Srpske Zore izabrani su dr. Stijepo Knežević, prota Sava Barbić, Kristo Dominković, Mihail Milišić, Jovo Berdović, Antun Suhor, Stevo Ljubibratić svi iz Dubrovnika; Bogdan Dobrić iz Benkovca, Sava Đ. Omčikus iz Knina, Jovo Baljak iz Zadra, Nikola Skočić iz Šibenika, Špiro Cvjetković iz Kistanja, prota Jovan Bučin iz Kotora, Mirko Komnenović iz Herceg Novog i Milan Petrović iz Budve. Za revizore „Srpske Zore” bili su izabrani Đuro Marić, Lujo Bruer-Galjuf i Avgust Minček. U veče su svi izaslanici sa skupštinarima Srpske Zore bili na zajedničkoj večeri u hotel Imperijal, uz koncert Srpske Muzike. (9)

Na VI zboru zadruga održanog u Zadru 6. septembra 1913. razmotrio je savezni predsednik Luko markiz Bona dotadašnji razvoj zadružnog pokreta:

„Bilo je to 1908 .g. dakle nazad ravnih pet godina, kada su se prvi put sakupili predstavnici našeg zadrugarstva. Ko je tom sastanku bio prisutan, sjećaće se, s kakvom je skepsom saslušan optimistički izvještaj uprave Saveza, sjećaće se, da su prijedlozi uprave tada prihvaćeni samo onako, da se ne rekne: mi bi radili, ali nam Vi ne date. Sada, poslije kratkih pet godina, vidimo da je optimizam uprave bio u pravu. Od ondašnje 22 zadruge danas smo došli do 56, koje posluju i bolje ili gore uspijevaju gotovo po svim selima i mjestima, u kojima ima srpskog elementa… Imamo našu Centralnu Kasu, koja u granicama mogućnosti podmiruje novčane potrebe našeg zadrugarstva. Bez nje bi naše zadrugarstvo bilo začmalo, a možda i propalo u teškim krizama, koje je moralo da prebrodi kroz teška prošla vremena.

Vidite, dakle, da se ipak može raditi, da se uspjesi mogu postići, ako samo svi radimo sa požrtvovanjem, sa oduševljenjem, kao što smo do sada radili. Postignuti uspjesi nijesu zasluga pojedinca, nego svih onih skromnih radnika, koji su sve svoje sile uložili, da što bolje izvrše povjerenu im dužnost. Stoga im svima u ime svega zadrugarstva odavle najiskrenije zahvaljujem, …“

O kreditnim zadrugama izjavio je Luko markiz Bona:

„Sa zadovoljstvom moramo istaći, da se rad ovih zadruga nikako ne kosi sa radom zemlj. zadruga, šta više ove zadruge podupiru rad drugih i tako sve zadruge u suglasju rade na poboljšanju kreditnih i privrednih naših prilika.“

U zadrugama su većinom poslovođe bili učitelji ili sveštenici. Ako bi bili premešteni u drugo selo, u zadruzi je sve stalo, jer ostali nisu umeli da nastave započeti rad, a selo često puta ne dobije sveštenika ili učitelja. Savez je preporučivao zadrugama da se pismeniji seljaci biraju za poslovođe, a da učiteljima ili sveštenicima povjere nadzor.

Na zadrugarskom kursu u Kninu održanom od 21. do 25. avgusta 1912. bilo je 18 učitelja, 14 zemljoradnika, 8 sveštenika i 7 bogoslova.

U Upravi Saveza 1913. bili su: Predsjednik Luko markiz Bona; sekretar Đ. Marić; Članovi A. Suhor, Kristo Dominković, D. Babić. Nadzorni odbor M. Milišić, Đ. Drašković, N. M. Đivanović, Ivo kap. Papi.

Godine 1910. i 1911 bile su nerodne godine. Nastupila je opća novčana kriza na svim svetskim tržištima. Kriza se pojačala, kada su izbili balkanski ratovi. Strah od rata 1912. nije uzdrmao poverenje koje su zadruge uživale u javnosti. Ulagači su smatrali da im je novac, i u vreme rata i u vreme mira najsigurniji kod zadruge. (10)

Prvi svetski rat presekao je celi zadružni polet.

Premetačine 1914. vršene su u Dubrovniku kod: dr. Mata Gracića u Lapadu; dr. Frana Kulišića, Đilda Joba, Jova Tošovića u stanu, knjižari i magazinima; Antonija Benusi, Mite Pušibrka, činovnika „Srpske Zore”, u stanu i u kancelariji „Srpske Zore”; Krista Dominkovića, u stanu i uredništvu „Dubrovnika”.

Sve premetačine vršene su jednovremeno, a zbog njih stigli su u Dubrovnik detektivi, žandari i finansi sa strane. Ništa nije bilo pronađeno.

Urednik lista „Dubrovnik” napisao je članak o premetačinama u svom listu od 23. jula 1914. (11)

Za vreme rata tamnice su bile ispunjene nacionalnim pregaocima i članovima zadruga. Zbog interniranja svih članova uprave prvih ratnih godina bio je onemogućen rad Srpske centralne banke na Primorju. Tek 1917. donekle je razvila svoje poslovanje.

Posle Prvog svetskog rata započelo je sa radom 42 zadruge koje su obnovile Savez Srpskih Privrednih Zadruga na Primorju. U Upravi Saveza bili su: pretsjednik Luko Bona, sekretar prota Božidar Mitrović i članovi A. Minček i Vuk Ćorović.

Na kongresu održanom 10. maja 1923. u Dubrovniku Savez srpskih privrednih zadruga na Primorju ujedinio se sa Savezom srpskih zadruga u Beogradu. Odluka je doneta sa obrazloženjem da, pošto je već izvršeno nacionalno i političko ujedinjenje treba uspostaviti i ekonomsko jedinstvo. (12)

„Srpska Zora“ se 1923. stopila sa sarajevskom “Prosvjetom”.

Srpska Zora je osnivala zadruge, štedionice i sokolska društva. Za dvanaest godina svog postojanja, Srpska Zora uspela je da stvori uslove za svestrani kulturni, privredni i nacionalni preporod srpskog naroda na Primorju. (13)

Na Kninskoj skupštini Srba na Primorju, 20. i 21. oktobra 1901, osnovano je prosvetno-privredno društvo „Srpska zora“ po ugledu na „Srpsko privredno društvo Privrednik” iz Zagreba. Da bi unapredila privredu „Srpska zora“ podsticala je osnivanje zemljoradničkih zadruga po selima i štedionica po gradovima. Zadruge su okupile sve što je bilo naprednije među Srbima na Primorju. Na čelu pokreta za osnivanje zadruga bili su Luko Bona, Matej Šarić i dr. Rudolf Sardelić. Prvi svetski rat presekao je celi zadružni polet. Za vreme rata tamnice su bile ispunjene nacionalnim pregaocima i članovima zadruga. Na kongresu održanom 10. maja 1923. u Dubrovniku Savez Srpskih Privrednih Zadruga na Primorju ujedinio se sa Savezom srpskih zadruga u Beogradu. Odluka je doneta sa obrazloženjem da, pošto je već izvršeno nacionalno i političko ujedinjenje treba uspostaviti i ekonomsko jedinstvo.

Napomene:

1. Srpska društva i ustanove u Dalmaciji, Dubrovniku i Boci-Kotorskoj, „Dubrovnik kalendar za prostu godinu 1899”, Uredio A.Fabris, God.III,u Dubrovniku, izdanje i naklada Srpske Dubrovačke štamparije A.Pasarića 1898,str.191-193; J.Prodanović, „Srpska narodna stranka na Primorju“, Narodna enciklopedija SHS, IV knjiga, Zagreb 1929, str. 351;
2. U. „Prva riječ”, „Srpska Zora“, Srpska Dubrovačka Štamparija Dr. Gracića i dr., Dubrovnik, 20.januara 1907, br. 1, God.I,str. 1;
3. Dr. Vojin Kalinić, „Srpska društva u Kninu do 1914. godine”, „Kninska krajina”, 7 Beograd, 2016, str. 103, 104;
4. „Srpska Zora“, „Dubrovnik kalendar za godinu 1903”,Srpska Dubrovačka Štamparija A. Pasarića, Dubrovnik, 1902, God.VII, str.84;
5. „Ustav Prosvjetno-privrednog Društva „Srpska Zora”, „Srpska Zora“, Srpska Dubrovačka Štamparija Dr. Gracića i dr. Dubrovnik, 12. (25) septembra 1908, br. 18, God. II, str. 4;
6. „Soko“, Njujork, septembar 1913,br. 9, str.222; prof. Mirko Ležaić, „Istorijski pregled Severne Dalmacije“, „Severna Dalmacija nekad i sad”, Beograd, Glavna zadruga za narodno prosvećivanje, 1939, str.57;
7. „Naše zadrugarstvo”, „Dubrovnik”, Dubrovnik, 18 maja 1911, br. 21, str. 2,3;
8. „Četvrti zbor zadruga”, „Dubrovnik”, Dubrovnik, 20 jula 1911, br. 29, str. 1,2,
9. „Četvrti Zbor Zadruga”, „Dubrovnik”, Dubrovnik, 10 avgusta 1911, br. 32, str. 2;
10. „Šesti zbor zadruga”, Izdanje i naklada Saveza srpskih privrednih zadruga na Primorju, Srpska Dubrovačka Štamparija, Dubrovnik, 1913, str.3,4,8,9,12,15-17, 20, 54, 57;
11. „Prije punih 25 godina”, „Dubrovnik”, Dubrovnik, 29 jula 1939, br. 30, str.3;
12. Sofija Božić, „Srbi u Hrvatskoj 1918-1929”, Beograd, 2008, str. 137, 147, 148; Sofija Božić, „Srpsko društvo u Dalmaciji posle prvog svetskog rata: skica za sintezu istorijskog iskustva u prvoj jugoslovenskoj državi“, „Ljetopis Matice srpske u Dubrovniku“, Zbornik radova I, Beograd 2010, str.275, 276, 277;
13. Prof. Mirko Ležaić, „Istorijski pregled Severne Dalmacije“, „Severna Dalmacija nekad i sad”, Beograd, Glavna zadruga za narodno prosvećivanje, 1939, str. 57;