Savina kao simbol i obrazac

(Dr Marina Matić: „Manastir Savina u XVIII veku. Pravoslavni identitet i mletačka vlast“, Matica srpska – Društvo članova u Crnoj Gori, Mitropolija crnogorsko-primorska SPC, Bogoslovski fakultet, Podgorica–Cetinje–Beograd, 2022)

Piše: Mišo Vujović

Kada se jedan skoro desetogodišnji naučno-istraživački poduhvat odvija pod blagoslovom mitropolita Amfilohija, sada blaženopočivšeg, i kada krunu tog poduhvata kao izdavač potpisuje (pored ostalih) mitropolit Joanikije, onda ta knjiga nesumnjivo zaslužuje posebnu pažnju i vrednovanje. A upravo je tako sa kapitalnom studijom dr Marine Matić „Manastir Savina u XVIII veku. Pravoslavni identitet i mletačka vlast“, izašlom potkraj 2022. Tu bogato ilustrovanu i lepo uobličenu monografiju (oprema Željka Rajačića i Radomira Milića) objavili su zajednički Matica srpska – Društvo članova u Crnoj Gori, Mitropolija crnogorsko-primorska i Pravoslavni bogoslovski fakultet u Beogradu. Recenzenti su ugledni profesori Beogradskog univerziteta Branislav Todić, Zoran Rakić i Miloš Ković, a urednik prof. dr Dušan Krcunović.
Doktorska disertacija na istu ovu temu odbranjena je na Katedri za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu 2015. godine. „Ovaj uzorni rad je na nivou najslavnijih dana naše Katedre i biće nam na ponos“, rekao je tom prilikom prof. dr Zoran Rakić, član komisije.
Ali autorski i istraživački rad je nastavljen i posle toga, godinama, pa je sav uliven u veliku sintezu koja je sad pred nama, kategorizovana kao naučna monografija od međunarodnog značaja.
U središtu ovog istraživanja je gradnja Velike crkve manastira Savina u vrtložnom i teškom XVIII veku. Oko tog višestruko važnog i paradigmatičnog poduhvata, Marina Matić isplela je i predočila nam „istoriju i kulturu, veru i umetnost, pogled na svet i život Srba u Boki u tom teškom vremenu“. To je razdoblje od 1687, kada Mlečani isteruju Turke iz Herceg-Novog i osvajaju grad, pa sve do pada Mletačke republike sto deset godina kasnije (1797). Tada se odvijaju Prvi (1684–1699) i Drugi morejski rat (1714–1718). U Boku, odakle su otišli Turci, Mlečani naseljavaju srpska plemena iz hercegovačkog zaleđa i pridružuju ih već prisutnom srpskom stanovništvu. U mletačko-turskim borbama srušen je manastir Tvrdoš (1693–1694) i tvrdoški monasi prelaze u Savinu. (…)
„U metežnom dobu, u opasnom žrvnju između tri velike sile (Turske, Venecije i Austrije), Srbi u Primorju nose teško breme. Nemaju svoju državu ni uistinu jedinstvenu crkvenu organizaciju, izloženi su ucenama da se pokatoliče i da budu topovsko meso u tuđim ratovima. Pa ipak, oni nalaze načine da odbrane sopstvo i opstanak. Uprkos daljinama i preprekama, dubinski se vežu za Karlovačku mitropoliju, jedino srpsko veliko središte u to vreme, i pomoć traže u Rusiji. Ne dopuštaju da budu odsečeni od srpske ideje, ne gube svest o celini srpstva i vezu sa njom. Potresna je njihova tiha istorijska zrelost i mudrost“, pojašnjava se u jednom od referentnih pratećih tekstova. „Usred tih epohalnih iskušenja, oni započinju dugu borbu za podizanje Velike crkve manastira Savina. To pregnuće traje kroz ceo XVIII vek i oko njega se pletu ekonomski napori, političke i idejne borbe, društveni i verski život. Velika crkva manastira Savina postaje simbol i obrazac. U nju su ugrađene ključne ideje koje u to vreme sledi Karlovačka mitropolija, naravno, prilagođene konkretnom lokalnom okruženju. Ta crkva postaje prototip za ceo niz srpskih svetinja u Boki, kao što su hramovi u Risnu, Bijeloj, Gošićima, Jošicama, Bogišićima… I možda nije slučajno što je iste godine, 1797, potpuno završen ovaj savinski hram i zauvek pala Mletačka republika.“

Bilo je neophodno rekonstruisati, dokumentovati i protumačiti celu epohu, dati širok kontekst, da bi se objasnili arhitektura, likovni program i sakralno-kultna značenja savinske Velike crkve, prvog srpskog baroknog hrama u Boki. Arhivski i terenski rad obuhvatili su ogroman prostor, od Kotora i Luštice, preko Venecije, Beograda, Sremskih Karlovaca, do Kijeva, Petrograda i Moskve. Do naročito važnih nalaza došlo se u Državnom arhivu u Veneciji, Političko-upravnom mletačkom arhivu u Herceg-Novom, Arhivu SANU (Zaostavština Jovana Tomića) u Beogradu, Arheografskom odeljenju Narodne biblioteke Srbije, kao i u arhivama manastira Savina, Banja kod Risna, Đurđevim stupovima u Beranama… Korišćena je građa na deset jezika, starih i današnjih. Otklonjeno je više čvorišnih nedoumica i protivrečnosti, ispravljene su greške koje su u literaturi prepisivane bez provere još od vremena Stojana Novakovića (1842–1915). Omogućeno nam je da dublje i potpunije sagledamo značaj episkopa iz porodice Ljubibratić (Savatija i Stefana), čuvenih savinaca Leontija Rajovića, Arsenija Milutinovića, Dionisija Novakovića, Simeona Markovića Draguličića, Inokentija Dabovića(…), kao i bokokotorske slikarske porodice Dimitrijević–Rafailović i bjelopoljskih Lazovića (Simeona i Aleksija). Izuzetne su i stranice o kultu ikone Bogorodice Savinske, Čudotvorice, zaštitnice manastira, grada i pravoslavnih u celoj Boki.
„Manastir Savina u XVIII veku“ je seriozna sinteza koja nas podseća na predbolonjske visine srpske nauke i srpskih univerziteta. Iznad svega, međutim, ova studija nam iz dubina istorije donosi vrlo dirljiv primer kako su Srbi, i u najtežim okolnostima, uspevali da sačuvaju identitet i samosvest, ime i obraz, zavet predaka i nadu potomaka. To nam je i danas hleb nasušni.