Savski most spasio je automehaničar iz Zemuna: Ko je bio Nikola Milovančev i zbog čega je njegov podvig ostao u istorijskoj senci

Još ima starih Zemunaca koji se sećaju nekadašnjeg automehaničara Nikole Milovančeva, preminulog davne 1955. godine, kao čoveka koji je pomogao da Stari savski most, o kom se u poslednje vreme puno priča, ne odleti u vazduh.
Iako se zasluge za spasavanje mosta pripisuju isključivo učitelju Miloradu Zariću, koji je, 20. oktobra 1944, presekao kablove miniranog mosta sa beogradske strane, podaci sačuvani u Zavičajnom muzeju Zemuna pokazuju da je ključna bila akcija zemunskih ilegalaca.

To isto tvrdi i Zlatko Reder, Nikolin unuk.

– Moj deda, majčin otac, bio je najveći auto-mehaničar u Zemunu. Kod njega su dolazili i Nemci da servisiraju službena vozila, ne znajući da deda sarađuje sa ilegalcima. Između ostalog, krao im je akumulatore i slao partizanskom pokretu. Čak je tokom rata uhapšen zbog sabotaže i bio određen za streljanje. Odveden je u logor na Sajmištu. Spasao ga je jedan ustaša, pijandura, kog je deda pre toga rado čašćavao u kafani, i rekao mu: „Beži kući!“ Deda je voleo posle posla da svrati u kafanu i plati piće svima koji su se tu zatekli. Ljudi su ga voleli – kaže Reder, pišu Novosti.

Od partizana u kontaktu je, po rečima njegovog unuka, bio sa Mirkom Tepavcem, kasnije ministrom inostranih poslova, Brankom Pešićem, potonjim gradonačelnikom Beograda, a direktna veza mu je bio Krsta Krstić. Krstić će posle rata postati upravnik Elektrane Zemun, a u gusto kucanoj izjavi koju je dao Zavičajnom muzeju u Zemunu, navodi sa kim je tokom okupacije bio u kontaktu, kako je ko za vreme rata pomagao ilegalni pokret (pominje Milovančeva i akumulatore) i kako su spasena zdanja Komande vazduhoplovstva i Savskog mosta od dizanja u vazduh.

Krstić prvo opisuje kako je preko jednog lokalnog Nemca, šnajdera i predratnog sindikalca, kad je čuo da je Komanda vazduhoplovstva minirana, stupio u kontakt sa električarem iz Komande i objasnio im kako da preseku kablove, izoluju ih i ponovo uvežu tako da se ne vidi da su sečeni.

– Posle je sa mnom stupio u kontakt Nikola Milovančev i rekao da bi tako mogli i most spasti – svedočio je Krstić, i naveo da je kabl za detoniranje eksploziva išao sa obe strane mosta, a počinjao je i završavao na zemunskoj. Na njega su, na kratkom međusobnom rastojanju, bile povezane mine.

Milovančev je angažovao jednog nemačkog vojnika, kog je znao od pre, poreklom Austrijanca, koji je radio kao graničar na prelazu Zemun-Beograd. Krstić im je objasnio kako da u travi preseku kabl, izoluju ga „izolirbandom“ i ponovo spoje. To je urađeno mesec i po ili dva pre povlačenja Nemaca.

Kada su se poslednje nemačke trupe, u oktobru 1944, izvukle iz Beograda i kada je poslednji tenkista prešao most, okupatori su pokušali, kaže Krstić, da ga dignu u vazduh. Bezuspešno! U žurbi, nisu imali vremena da traže gde je kabl prekinut i samo su produžili dalje.

– Bilo je manje štete na gornjoj konstrukciji, jer su pokrenuli kamion sa eksplozivom, ali to je neznatno. Most je bio spasen! Deda je Austrijancu obezbedio civilno odelo i on je pobegao, ali kasnije su čuli da je poginuo – priča Reder.

Prema Krstićevom svedočenju, partizanska vojska je austrijskog graničara mobilisala i on je poginuo na Sremskom frontu. Kasnije je Krstić čuo da je i Zarić presekao kablove, ali sa beogradske strane.

– Kabl je počinjao i završavao na našoj, zemunskoj, i da tu nisu bili presečeni kablovi, bez obzira na sečenje na strani Beograda, mine bi eksplodirale kod nas – decidan je Krstić.

– Učitelj Zarić jeste bio heroj i presekao je nešto, možda jedno kolo, ali glavna sabotaža izvršena je u Zemunu i za nju su zaslužni moj deda, Krstić i taj vojnik. Postojala je inicijativa da se prilaz mostu sa beogradske strane nazove Zarićevim imenom, a sa zemunske imenima Milovančeva i Krstića, ali ona nije realizovana. Deda je umro kad sam imao pet godina, a sve priče o njemu znam posredno, preko majke i ujaka. Zadržao je auto-mehaničarsku radnju i posle rata i preminuo 1955. Na užas tadašnje vlasti, sahranjen je uz tri popa, koja su služila opelo. Ogromna povorka građana ispratila je kovčeg sa njegovim telom i saobraćaj je stao – navodi Reder.

Ručak u podne

Moja majka Vukosava bila je uhapšena 1947. ili 1948. godine, jer se na francuskom dopisivala sa prijateljicom u Kanadi. To je valjda smatrano subverzivnom delatnošću. Kad je čuo, deda se spakovao i pravac kod glavnokomandujućeg u Zemunu: „Ako Vukica do sutra u podne ne bude na ručku, čuvajte se!“ Tako je majka sutradan uredno sedela za trpezarijskim stolom, priča Zlatko Reder.

Na pitanje zašto dedino ime nije ušlo u udžbenike, Zlatko odgovara da je razlog verovatno to što je Milovančev odbio da se učlani u Savez komunista i to što je, iako je pomagao partizanski oslobodilački pokret, u duši bio monarhista.

Ova akcija Milovančeva i Zemunaca opisana je i u dve knjige: „U rovovima Srema“ Milorada Gončina iz 1981. i „Zemun i okolina u ratu i revoluciji“ Žarka Atanackovića iz 1962.

Novosti