Scila i Haribda

U „Politici“ (uz koju je nacionalna elita ustala do sada nedovoljno), reče prošle sedmice jedan profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, ovo: „Srbija je pokazala da se ne ponaša kao Buridanov magarac, koji se opredeljuje čas na jednu, čas na drugu stranu, već se trudi da vodi balansiranu politiku između Moskve i Brisela, odolevajući uspešno Scili i Haribdi“.

Priča o magarcu nazvanom po filozofu Buridanu govori o magarcu koji je krepao od gladi zato što se dvoumio između dva jednako ukusna plasta sijena.

U tom smislu, metafora sa Srbijom može i da stoji, jer se, po profesoru, Srbija opredijelila za Carstvo evropsko, ne i za rusko tj. evroazijsko, no je nastavak profesorove rečenice problematičan.

Niko ne može odolijevati i Scili, i Haribdi pa ostati živ. Tako ni Srbija.

U mitološko vrijeme ono, Odisej je, da bi se vratio kući na Itaku, morao da prođe moreuzom između strašnih čudovišta, Scile i Haribde.

Drugog prolaza, naprosto, nije bilo.

Preužasna Scila imala je 6 glava na dugim vratovima, dok je preužasnija Haribda usisavala more i gutala brodove sa sve posadom.

Odisej je pragmatično izračunao da je bolje žrtvovati 6 mornara i zadovoljiti Scilinih šest čeljusti, nego Haribdin vakuum, u kome bi postradali deboto svi. Pa je tako prvi priložio šest kolateralnih žrtava i za sva vremena zaradio stalni epitet – Lukavog Odiseja.

Gradeći mitološkog lukavca, Homer je izgradio protolik političara. Svi Odisejevi nasljednici žrtvovaće druge, sebe radi.

I sada, sa saznanjem da se ne može uteći i Scili i Haribdi, nego ili Scili a Haribdi ne, ili Haribdi ali Scili ne, sklon sam da ponovo pročitam prvi dio profesorove rečenice: „Srbija … se trudi da vodi balansiranu politiku između Moskve i Brisela“. Ah, krasne li balancete vješte nam majčice, zlatnoga li njenoga truda da, kao u onom vicu sa tri lika od kojih je treći Srbin – sve na kraju nadmudri!

Hodeći putevima svoje posestrime Crne Gore, Srbija sve brže sa đavolom tikve sadi. Delegacija Srbije, na čelu sa ministrom odbrane prisustvovala je samitu NATO-a u Varšavi, na kojem je skupu odlučeno da se pošalju četiri međunarodna bataljona u Poljsku, Estoniju, Letoniju i Litvaniju. Sajt „Blumberg“ objavio je kartu odnosa snaga NATO (4.000 vojnika) – Rusija (30.000), na kojoj se zarad alarmiranja zapadnog javnog mnjenja vidi ruska nadmoć, ali je Russia Today objavila istu kartu s brojkama koje uključuju ne samo 4 x 1.000 međunarodnih vojnika na istoku Zapadne Evrope, nego i 120.000 uniformisanih Poljaka, i svih pride soldata iz baltičkih vazalstava (31.500) koji – zarezujemo li šta je prije nekoliko dana rekao Gorbačov – faktički učestvuju u eskalaciji hladnog u vrući rat.

Naša generacija sada razumije kako je to bilo moguće da pred Prvi svjetski rat niko ne povuče ručnu na vrijeme; danas razumijemo kako pred Drugi svjetski rat nije bilo komande: Punom snagom nazad!

Nego je naše pretke u usudu vodila struja vremena, sve brža što je bila bliža smrti. Dok zapadni svijet navija, bludi i opija se poradovan dugim toplim ljetom, zidaju se ubrzano novinski stupci generisanih vijesti pred nama.

Do juče uvjereni da smo na putu ka boljem i pravednijem sutra, eto nas u tjesnacu. I Scila i Haribda podigle su obrve.