Sećanje na Orahovačke stradalnike

Piše: Olivera Radić (2018. godine)

,,Sa svetima upokoj Hriste duše slugu tvojih“čula se molitva oca Stefana dok je otac Velja čitao imena sa spiska kidnapovanih i ubijenih Srba iz Orahovačkog kraja: Aleksandar, Aleksandar, Vekoslav, Jagoš, Borivoje, Srđan, Srećko, Duško, Saša, Tomislav, Đorđe, Rajko, Cvetko, Anđelko, Novica, Mladen, Nemanja, Dejan, Dobrivoje… Pojci su odgovarali sa Gospodi pomiluj, a sa prostora podno spomenika čuli su se jecaji majki, sestara, ćerki koje su nosile fotografije svojih stradalnika… Žito je kao i svake godine prinela za pokoj duše sina Dejana, porodica Večević iz Velike Hoče. Pao je za slobodu od NATO bombi na Planeji. Po nekoliko zrna te žrtve za pokoj duše uzimali su jedan za drugim svi prisutni, a potom bi zastali kraj spomenika, zagledali bi se u imena na njemu ispisana, neki bi i pomilovali rukom, a suza bi se sama otkotrljala niz lice…

Dvadeset godina je prošlo od tih dana. A kao da je juče bilo. U ušima još uvek odzvanjaju zvuci oružja, krici uplašene dece i jauci majki koji su sa svih strana dopirali do ušiju uplašenih Srba na teritoriji grada Orahovca, kao i okolnih sela Velike Hoče, Zočišta, Opteruše, Retimlja, Zrza… 17.jula je taj strašni napad šiptarskih ekstremista počeo, a rezultati tog napada su se već sutradan pretvorili u prve žrtve. Ubijen je na odbrani svoga doma 26-ogodišnji Aleksandar Majmarević u Orahovcu, a potom su se nizale vesti, jedna gora od druge. U Orahovcu su posle Aleksandra ubijeni Borivoje Simić, Jagoš Filđokić i Vekoslav Kazić, na kućnom pragu u selu Retimlje starina Anđelko Kostić, a pred kućom u Zočištu Velika Petrović. Od 17-22. jula na teritoriji opštine Orahovac kidnapovano je stotinu srpskih civila, među kojima i sedmočlano bratstvo manastira Sveti Vrači u Zočištu na čelu sa igumanom ocem Jovanom Jelenkovim. Intervencijom tadašnjeg vladike Artemija i Međunarodnog Crvenog krsta bratstvo manastira Zočište sa još 35-oro civila je oslobođeno iz logora tzv.OVK (uglavnom žene i starci smešteni pri napadu na selo Zočište u manastir), kao i 13 -oro žena i dece iz Orahovca i sela Brnjače kod Orahovca. Za 42-oje Srba i troje Roma kidnapovanih tih dana se ništa nije znalo do otkopavanja masovnih grobnica u Volujaku, Klečki, Mališevu, Glođanima, Radonjićkom jezeru. Na spomeniku u Velikoj Hoči je ispisano 84 srpska imena. Pored onih kidnapovanih, nestalih i ubijenih 1998. upisana su imena i Srba ubijenih i kidnapovanih 1999.i 2000. godine za vreme bombardovanja, kao i posle dolaska tzv.mirovnih snaga na Kosovo i Metohiju. Svako ime uklesano na tom spomeniku ima iza sebe i svoju priču, a svaki član porodice kidnapovanih, nestalih i ubijenih tragediju koju već dvadeset godina nosi. Otkrivamo vam jednu od njih.

Tragedija porodice Majmarević iz Orahovca

Toga jula 1998. godine, jedan snajperski hitac je odneo mladi život 26-ogodišnjeg Aleksandra Acka Majmarevića iz Orahovca. Pod velikom krošnjom oraha, u bašti iza crkvenog oltara, nikao je grob. Oni koji su sahranili Aleksandra mislili su da će biti i jedini, ali su se grobovi umnožili narednih dana i narednih godina. Danas, posle dve decenije, veliki deo crkvene porte je ispunjen grobovima. Na Ackovom, piše ,, Braneći prag svoga doma nesebično je dao život svoj“. Kraj groba se i ovog 18. jula, dvadeset godina posle, na parastosu, okupilo petnaestak rođaka i prijatelja, da se sa Ackovom majkom i sestrom molitveno sete njegovog stradanja. Otac Velja je odslužio parastos, i pored Ackovog groba polio vinom grobove još trojice Srba: Jagoša Filđokića, Borivoja Simića i Vekoslava Kazića, koje je samo dan posle Acka ubila granata.

U domu Majmarevića, preko puta crkve, danas ne žive ni Ackovi roditelji, ni njegov brat Ivica, ni sestre Zorica i Nataša. Aleksandrova pogibija nije jedino zlo koje se sručilo na ovu porodicu. Posle jedanaest meseci šiptarski ekstremisti su u nepovrat odveli i Aleksandrovog oca, Gradimira. Njegova supruga Veska je čekala nekoliko godina da se vrati, a potom je spakovala svoje stvari i sa ćerkom Natašom otišla iz Orahovca. Našla je utočište kod mlađeg sina Ivice, a starija ćerka se već ranije udala. S vremena na vreme Veska dođe u Orahovac, vuče je sinovljev grob, bude tu za zadušnice, ali i u danima kada se obeležava njegovo stradanje. Dan u kojem joj je neprijateljski metak oduzeo sina,ostao joj je zauvek u sećanju. Retko o tome priča, al se za dvadeset godina nakupilo mnogo bola pa je ovoga puta, posle parastosa ,,otvorila dušu“ vraćajući se u dan Ackove pogibije:

– Sećam se kao da je juče bilo. Tog osamnaestog jula se pucalo na sve strane. Moj Acko, je bio na položaju, kao i Gradimir, Gradi (moj muž) i drugi sin. Svi muškarci su bili raspoređeni po rubnim delovima gornjeg dela Orahovca, da ne bi Šiptari upali i poubijali nas. Aleksandar je oko tri sata popodne došao kući. Struje nije bilo pa sam ručak spremila u podrumu. Sve je bilo gotovo kad je on stigao, i hleb ispečen i ručak kuvan. Ručao je pa je ponovo otišao na položaj. Bila sam ponosna kada sam ga ispratila, on je bio hrabar, nije se plašio metkova koji su dolazili sa svih strana. Možda nisam bila dobra majka što ga nisam zadržala kući, što ga nisam sačuvala, al je on bio takav, izašao bi i da sam mu vrata zatvorila. Negde oko 4 sati i 15 min (pola sata pošto je Acko otišao), i Gradi je otišo da zameni sestrića i zeta na položaju, da bi i oni došli da ručaju. Morali su da se smenjuju tako. Čini mi se još vrata nisam zatvorila, vidim ga, već se vraća. Po hodu i po izrazu lica videla sam da ima loše vesti. Gradimiru je na putu do mesta gde je trebao da stražari, prišao jedan od naših ljudi i rekao da je pala prva srpska žrtva i izjavio mu saučešće uz saopštenje da je Acko poginuo. .,, Acko je poginuo!“ Saopštena vest mi je zarila nož u srce. Osetila sam neizdrživu bol. Čula sam svoj vrisak i ne znam šta je posle usledilo…Ne sećam se… Znam da je čekanje koje je usledilo bilo predugo. Acka su kući doneli u šatorskom krilu, tek oko pola devet uveče. Pucalo se i nisu mogli pre da ga izvuku sa mesta gde je pao, pogođen snajperskim hicem. Ne znam ni sama kako, al sam smogla snage i da ga okupam uz pomoć komšija Svete i Saše Jovičića, i da ga sredimo. Bilo mi je mnogo teško, al sam skupila snagu. U sobi oko odra moga sina te noći je bilo samo nas četiri žene. Celu noć se pucalo i niko više nije smeo da dođe. Struje nije bilo, muškarci su stražarili, a u donjem delu grada su gorele srpske kuće. Nisam bila svesna šta me snašlo, nisam mogla ni cipele da mu kupim, ni odelo…uz jecaje priča Veska. – U očevo odelo je sahranjen, a sanduk je napravljen od dasaka koje mu je ujak sakupljao od kuće do kuće. Naši stolari su napravili sanduk i sahranjen je u crkvenom dvorištu, do groblja se nije moglo. Ni sveštenik nije mogao da dođe iz Velike Hoče da obavi opelo, već je to učinio posle 40 dana. Bilo mi je mnogo teško, ali sam zbog ostale dece morala dalje…-pokriva rukama lice Veska i reči joj se pretvaraju u jecaje.

Već na jedanaest meseci je porodicu Majmarević snašla još jedna tragedija. Kidnapovan je Gradimir, Gradi, Veskin muž, Aleksandrov otac, 22.juna 1999. nedelju dana po dolasku KFORa u Orahovac. Sa komšijom Sinišom Vitoševićem je otišao da nahrani živinu i pusti kuče koje je držao vezano u vikendici u delu orahovačkog vinogorja, poznatom kao Krajište, na petsto metara od kuće. Veska sumnja da su u njihovom kidnapovanju učestvovali vojnici holandskog KFORa.

-Gradi i Siniša su otišli Sinišinim automobilom. Najverovatnije ih je KFOR zaustavio da ih legitimiše, jer drugačije ne mogu da verujem da su stali, Šiptarima ne bi stali sigurno. Produžili bi dalje ka srpskom selu koje se nalazi na 4 km. Ali, na prevaru su ih uzeli. Znali smo ko ih je uzeo, znali smo gde se nalaze, ali niko nije hteo da pomogne. Istog dana sam obavestila KFOR, ali nisu ništa preduzeli. Na našu nesreću, istog dana su iskopali tela četvorice Srba u Brnjači, i doneli telo Pante Grkovića da sahrane u crkvenom dvorištu. KFOR je time bio zaokupljen, a naša muka ih nije interesovala. Ta misija mirovna, koja je došla, došla je samo za Šiptare, za nas Srbe nije, u oči su nam to govorili. Mi nismo imali pomoć od nikoga – vraća se pričom u dane kad joj je suprug odveden. Ona je uverena da su njega i Sinišu tri nedelje držali u Vatrogasnom domu u donjem delu Orahovca.

-Imali smo dokaze da su bili u Vatrogasnom domu. Tri nedelje su bili tamo, jer svako veče su nas Šiptari zvali telefonom i govorili da upravo ,,imaju boks meč“, pitali su za Trajka Roganovića i još jednog policajca. Odkud sam ja znala gde su oni, svi su policajci otišli tada iz Orahovca. Ali su oni izgleda znali da je tašta Roganovićeva bila smeštena kod mene. Onda bi opet zvali i pretili kako će da dođu da mi siluju stariju ćerku, pa sam se i za nju bojala i morala sam da se snađem, da je spakujem i pošaljem iz Orahovca…

Od tada je prošlo 19 godina. Veska i njena deca su otišla iz Orahovca. Nije želela da joj deca budu tu u kući gde su ih snašle tragedije, htela je da zaštiti decu. Međutim, najmlađa, Nataša se nije puno zadržala u Beogradu. Vratila se na Kosovo i Metohiju. Upoznala je mladića iz Goraždevca, rodila se uzajamna ljubav koja je krunisana brakom. Ona danas kaže da su ih spojile slične sudbine, jer je Đorđe Ugrenović, njen izabranik bio ranjen na Bistrici, a ona je izgubila brata i oca.

-Tragične sudbine su nas spojile. Pričali smo jedno drugom, jadali se… Našli smo se u istoj priči- priča Nataša, koja sa Đorđem ima troje dece, Milicu, Dimitrija i Pavla.

-Živimo u Goraždevcu, bavimo se poljoprivredom, a Đorđe radi kao pomoćni radnik u školi. Iako smo ograničeni slobodom, imamo neki svoj mir, srećni smo sa svojom decom- kaže Nataša.

Iako je završila Učiteljski fakultet u Leposaviću na smeru za vaspitača, za Natašu posla u struci u Goraždevcu nema. No ona ne gubi nadu.

-Dece u selu ima, nadam se da će posla i za mene biti-kaže.

Nataša je i ove godine sa decom došla bratu na grob. Bila je i prvi put na zajedničkom parastosu u Velikoj Hoči. Iako je imala 11 godina kada su joj brata ubili, seća se svega i oseća nostalgiju kad dođe u Orahovac.

– Puna sam emocija. Sećam se svega što se desilo od prvog dana, bez obzira što je prošlo toliko godina. Setim se kad je Acko poginuo i kad su nakon jedanaest meseci kidnapovali tatu. Lakše mi je kad dođem ovde . Jeste da mi je nostalgično kad god treba da krenem iz kuće, zato što smo tu samo ja i mama, brat i sestra ne dolaze jer se plaše zbog svega što se desilo, ali dolazak na grob i molitva me nekako okrepe da mogu da idem dalje. Dok god smo živi mi ćemo ovde da dolazimo, jer to što se desilo mom bratu i mom tati se i na ovaj način pamti.

Veska i Nataša služe parastos Aleksandru dok i dalje za Gradimira ne znaju ništa. Veska kaže da je na Televiziji čula da je bio žrtva trgovine organima, ali da njoj i porodici niko zvanično ništa nije reko. U jednom izveštaju u Haškom tribunalu, se navodi da ih je u ilegalnom zatvoru u Tropoji u Albaniji, video svdok broj 7, krajem jula ili početkom avgusta 1999.godine.

– Ne znamo gde je kud je-kaže Veska.

– Na televiziji su i Vekarić i Vukčević izjavili da je bio žrtva trgovine organima sa Sinišom i još jedanaest Srba, meni nepoznatih. Nama kao porodici ništa nisu rekli.Teško mi je, palim mu sveću, a ne znam gde je. Ja gubim svaku nadu i mislim da nikad to neće da se otkrije, jer je i međunarodna zajednica umešana.

Dok se za Gradimirovu sudbinu ne otkrije prava istina, Veska služi parastos Aleksandru, a za Gradimira uznosi molitvu Bogu da joj otkrije istinu. Posle toga joj je nekako lakše:

– Bitno mi je mnogo i lakše kad odslužim parastos, uvek to kažem našem popu. Oni sa nama žive u mislima i svakog dana spominjemo i jednog i drugog. Moje unučići znaju i za deda Gradeta i za ujka Acka, pričamo im o njima stalno, prenosimo sećanje na njih.

Iako je golem bol pritiska istim intenzitetom i posle 20 godina, Veska kaže da je ponosna na svog sina. On je žrtvovao život za svoju porodicu i svoj narod, za sve koji žive u Orahovcu i Velikoj Hoči i pamtiće ga kao heroja. On i jeste bio heroj.