Evo gospodji da procita pismo jednog od najvecih crnogorskih junaka kumu Tomu ….mozda joj otvori vid o nasoj istoriji prije nego je amerika postala nezavisna država
Dragi Tomo,
Kas smiri usta Tair one dvije kamare, poslaću tebi i Stefi da dođete ovamo, ako ja prijed ne dođem tamo.
Tomo, ako dođe oni poslanik iz Beča prijed no ja dođem i donese mi od cara austriskoga knjaževsku titulu za Arbaniju, pozvaćeš Nova i Jovana i Pavića i još koga ‘oćeš, pa ga dobro dočeka’te ka i carskoga poslanika i srpskoga dušmanina; udarite mu stotinu tojaga ili ako ‘oćete ka velikome, sto i jednu.
Ako bidne pisma od arbanaškoga naroda, odgovorite i’ ljepše, da se ne bi našli uvrijeđeni, zašto drugojače treba odgovorit’ prostome narodu, pa još koji strada ka svuđ srpski narod. Novo poznaje arbanaški narod, umjeće mu odgovorit a poslaniku austrinskome najbolje ovo što reko’. Istina, ža mi ga ka čovjeka koji služi svoje otačastvo, ali mu ne možemo drukče kazat, njemu ni caru austrinskome da i mi želimo dobro našoj otadžbini i našemu gospodaru. Ja znam da s ovijem nećemo učinjet’ usluge otadžbini, ali mi je milo pokazat’ bar toliko bečkome caru da mu ne želim manje zla, no on Srpstvu što ga želi. Ova njegova za Srpstvo želja otrovana, na svako se mjesto Srbinu jednako pokazala. On misli da nijesu zla austrinska zapisana u srce srpsko; da ništa nije učinjela (Austrija) do Bosnu i ‘Ercegovinu (što je uzela), ko ima srca svako joj je krvnik. Oni će se rugat našemu siromašnome prkosu s tijem što nemamo sile da i’ smetamo, ali ćemo se i mi njima rugat’, zašto nemaju blaga ni sile za koje će ne kupit’. Istina, oni bi rekli da nema tu štete Srbinu, no samo što mi ne vidimo sebe sreću i korist, a to i maniti zna: Austrija mene s tijem moli, dako bidne šteta Crnoj Gori, od koje ju ije zmija, a bojim se da ju neće izjest. Sad viđite može li se sa srpskijem krvnikom bez najgore što se može.
Ja vi ovo pišem kao da imam neku snagu i da prijetim Austriji, ali ovo neće na jabanu. Može bit’ da se i tebe s družinom učini mnogo, ali kako gođ ko ‘oće, ja kako mislim tako pišem. pa ne mislim (ne marim) i da mi se ko ruga. Mrzim bečkoga cara, svak mi može vjerovat’ da imam zašto: nitko mi se zato rugat’ ne može, nako što sam malin, te mu ne mogu ništa, viđu da ga ne mogu smest’ u njegovu silu, pa ni on mene u moje misli, no ću dobro željet’ a njega mrzet’, pa što mi da Bog.
Tomo, ako ga izbijete, ka’ što reko, nemo’ te kaživat’ za čem ste ga bili, nako Bećir-begu i Mašu Ametovu, a vi koji ćete bit’ u zdogovor. A možete i ioslat’ čojeka k mene kad vi bi preša bila.
Zasad vi je dosta, no primite pozdrav. Na red ne znam koji je teke na (Medunu) godine osamdeset treće – to za datum.
?
Evo gospodji da procita pismo jednog od najvecih crnogorskih junaka kumu Tomu ….mozda joj otvori vid o nasoj istoriji prije nego je amerika postala nezavisna država
Dragi Tomo,
Kas smiri usta Tair one dvije kamare, poslaću tebi i Stefi da dođete ovamo, ako ja prijed ne dođem tamo.
Tomo, ako dođe oni poslanik iz Beča prijed no ja dođem i donese mi od cara austriskoga knjaževsku titulu za Arbaniju, pozvaćeš Nova i Jovana i Pavića i još koga ‘oćeš, pa ga dobro dočeka’te ka i carskoga poslanika i srpskoga dušmanina; udarite mu stotinu tojaga ili ako ‘oćete ka velikome, sto i jednu.
Ako bidne pisma od arbanaškoga naroda, odgovorite i’ ljepše, da se ne bi našli uvrijeđeni, zašto drugojače treba odgovorit’ prostome narodu, pa još koji strada ka svuđ srpski narod. Novo poznaje arbanaški narod, umjeće mu odgovorit a poslaniku austrinskome najbolje ovo što reko’. Istina, ža mi ga ka čovjeka koji služi svoje otačastvo, ali mu ne možemo drukče kazat, njemu ni caru austrinskome da i mi želimo dobro našoj otadžbini i našemu gospodaru. Ja znam da s ovijem nećemo učinjet’ usluge otadžbini, ali mi je milo pokazat’ bar toliko bečkome caru da mu ne želim manje zla, no on Srpstvu što ga želi. Ova njegova za Srpstvo želja otrovana, na svako se mjesto Srbinu jednako pokazala. On misli da nijesu zla austrinska zapisana u srce srpsko; da ništa nije učinjela (Austrija) do Bosnu i ‘Ercegovinu (što je uzela), ko ima srca svako joj je krvnik. Oni će se rugat našemu siromašnome prkosu s tijem što nemamo sile da i’ smetamo, ali ćemo se i mi njima rugat’, zašto nemaju blaga ni sile za koje će ne kupit’. Istina, oni bi rekli da nema tu štete Srbinu, no samo što mi ne vidimo sebe sreću i korist, a to i maniti zna: Austrija mene s tijem moli, dako bidne šteta Crnoj Gori, od koje ju ije zmija, a bojim se da ju neće izjest. Sad viđite može li se sa srpskijem krvnikom bez najgore što se može.
Ja vi ovo pišem kao da imam neku snagu i da prijetim Austriji, ali ovo neće na jabanu. Može bit’ da se i tebe s družinom učini mnogo, ali kako gođ ko ‘oće, ja kako mislim tako pišem. pa ne mislim (ne marim) i da mi se ko ruga. Mrzim bečkoga cara, svak mi može vjerovat’ da imam zašto: nitko mi se zato rugat’ ne može, nako što sam malin, te mu ne mogu ništa, viđu da ga ne mogu smest’ u njegovu silu, pa ni on mene u moje misli, no ću dobro željet’ a njega mrzet’, pa što mi da Bog.
Tomo, ako ga izbijete, ka’ što reko, nemo’ te kaživat’ za čem ste ga bili, nako Bećir-begu i Mašu Ametovu, a vi koji ćete bit’ u zdogovor. A možete i ioslat’ čojeka k mene kad vi bi preša bila.
Zasad vi je dosta, no primite pozdrav. Na red ne znam koji je teke na (Medunu) godine osamdeset treće – to za datum.
Vojvoda Marko