Sergej Lavrov o agresiji NATO na Jugoslaviju: Dobro se sećam…

Zapad nije planirao da se zadovolji ničim drugim osim odvajanjem Kosova od Srbije i čim je usvojena Rezolucija 1244 počeo je da je krši, rekao je šef ruske diplomatije Sergej Lavrov u dokumentarnom filmu „Beograd“ koji je snimio ruski novinar Andrej Kondrašov za televiziju „Rusija 1“.

Svetska premijera dokumentarnog filma „Beograd“ biće održana u Ruskom domu 24. marta, tačno 25 godina nakon što su prve bombe agresora pale na srpsko tlo. Film će istog dana biti emitovan i na ruskoj državnoj televiziji „Rusija 1“.

Intervju je objavljen i na sajtu Ministarstva inostranih poslova Rusije.

Sergeje Viktoroviču, prošlo je već 25 godina od dana kada je počelo NATO bombardovanje Jugoslavije. Kada se osvrnemo, šta je to promenilo kod nas? Kakvu „liniju“ smo prešli pre 25 godina?

– Dobro se sećam tog perioda. Tada sam radio u Njujorku. O ovoj temi se živo raspravljalo u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija. Zapad je na sve načine pokušao da opravda postupke o kojima je već ranije odlučio. Zapadne zemlje stvorile su informacione, logičke razloge za izvršenje te agresije.
Ali, ne treba zaboraviti da do te 1999. godine Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija više nije postojala. Njen raspad su aktivno stimulisali Evropska unija i Amerikanci. Nakon raspada Sovjetskog Saveza imali su zadatak da unište još jednu veliku evropsku zemlju kako ne bi ometala planove za dominaciju i očuvanje američke i zapadne hegemonije zauvek.

Evropska unija je 1991. godine razmatrala pitanje priznavanja Hrvatske i Slovenije. One su prve proglasile nezavisnost i apelovale na Zapad da ih prizna. Smešno je, mada i tužno to da Nemci čak nisu čekali raspravu o tome u Evropskoj uniji i Evropskom savetu, već su ih jednostavno jednostrano priznali. Od tada su se aktivno „starali“ o celoj toj balkanskoj „temi“, uključujući i zemlje koje su se „naglo“ otcepile od Jugoslavije.

Događaji o kojima sada govorimo vuku korene iz 1998. godine, ili bar njihova aktivna faza. Smatram da su, počev od 1991. godine, raspad Jugoslavije i odvajanje Kosova od Srbije bili u planovima Zapada. NATO agresija datira iz 1998. godine, kada su beogradske vlasti kontrolisale ovu srpsku pokrajinu. Tamo su počeli teroristički napadi, formirana je Oslobodilačka vojska Kosova. Postoje podaci da su je finansirali i naoružavali Amerikanci i Nemci, koji su na sve načine stimulisali njenu aktivnost kako bi „uzdrmali“ situaciju i imali izgovor da se umešaju.

U to vreme, 1998. godine, sa nama su pokušavali da „flertuju“. Zapad je formirao Kontakt grupu, koja je govorila u SB UN. U njenom sastavu je bila Rusija. Ova grupa je bila pozvana da smiri situaciju i nađe političko rešenje, koje bi zadovoljilo težnje kosovskih Albanaca. Aktivnost grupe nije dala nikakve rezultate. Napori Zapada da podrže separatiste su nastavljeni.

Oslobodilačku vojsku Kosova, koja je stvorena u to vreme, aktivno je podržavala albanska mafija, koja je tada u Evropi bila na vrhuncu. Ona je, pre svega, obuhvatala trgovinu narkoticima, trgovinu organima i druge vidove organizovanog kriminala. Značajan deo novca odlazio je na jačanje položaja Oslobodilačke vojske Kosova.

U julu 1998. godine Kontakt grupa je formirala neku posmatračku misiju, koja je korišćenja kao paravan. Tada je Rusija predložila da se ne primenjuje „tajni“ sporazum, već da se treba obratiti Organizaciji za bezbednost i saradnju u Evropi. To je njen mandat, Balkan je njen region, direktna odgovornost. U jesen 1998. godine je formirana Verifikaciona misija OEBS na Kosovu. Na njenom čelu je bio Vilijam Voker. To nije bilo odlučujuće, ali je bilo indikativno. Ova misija nije ništa promenila. Amerikanci, uključujući Ričarda Holbruka, koji je tada bio na poziciji specijalnog predstavnika američkog predsednika na Balkanu, stigli su u Njujork. On je aktivno radio u regionu, podržavao Albance i doprineo tome da ta Verifikaciona misija OEBS prikuplja kompromitujući materijal o Srbima. Glavni, ako ne i jedini zadatak Ričarda Holbruka bio je objavljivanje tih kompromitujućih informacija.

U to je uključen i incident u Račku?

– To je bio okidač. Petnaestog januara 1999. godine objavljeno je da su pripadnici srpskih bezbednosnih snaga u Račku izvršili masovno ubistvo civila albanskog porekla. Tamo je „dojurila“ Verifikaciona misija OEBS na čelu sa Amerikancem Vilijamom Vokerom. On nije bio ovlašćen da daje izjave u ime OEBS-a. Njegov jedini zadatak je bio utvrđivanje činjenica. Stigavši na lokaciju, nakon 15 minuta je u ime OEBS-a javno izjavio da je Organizacija uočila činjenice koje ukazuju na genocid, kao i da su Oružane i snage bezbednosti Srbije najgrublje prekršile međunarodno pravo.

Posle smo insistirali da se tamo pošalje nezavisna komisija patologa, što je i urađeno. Tamo su radili Finci, koji su tada zaista neutralno i fer postupali. Oni su utvrdili istinu da su tamo ubijeni ekstremisti. Pritom, poginuli su tokom borbe. Bilo je ustanovljeno da su u borbi i sami koristili vatreno oružje. Nakon što ih je stigla odgovarajuća sudbina, albanske kolege su ih preobukle u civilnu odeću. To je pouzdano utvrđeno.

Na toj odeći čak nije ni bilo rupa od metaka?

Naravno, bilo ih je samo na telima. Na odeći nije bilo takvih rupa.

To je poslužilo kao okidač. Zapad je pokušao da dobije odobrenje u Savetu bezbednosti UN. Mi smo bili protiv, Kinezi su se takođe usprotivili. Nakon toga je došlo do agresije.

Ovaj sofisticirani metod američke diplomatije manifestovao se u tome što se operacija koju su pokretali poklopila sa posetom predsednika Vlade Ruske Federacije Evgenija Primakova Vašingtonu radi pregovora sa potpredsednikom SAD Alom Gorom. Kada je avion Primakovao preleteo trećinu puta, pozvao ga je lično Al Gor i preneo mu je da oni nisu mogli da više čekaju, da je neophodno zaustaviti stradanje civila kosovskih Albanaca i započeli su operaciju, avioni su već bili u vazduhu.

Svi se sećaju čuvenog „zaokreta Evgenija Primakova“, ali ne znaju svi da je odluka, o tome da se bombarduje Beograd doneta u Vašingtonu pre nego što je njegov avion poleteo. Sada tačno znamo (prema nekim izvorima) da je to specijalno učinjeno – dozvolili su mu da poleti kako bi umanjili šanse da do susreta ne dođe. Nadali su se da će Primakov doleteti i tako dati legitimitet akcijama SAD i Severnoatlantske alijanse. Ali nije bilo kako su očekivali.

Okretanje aviona u martu 1999. godine je prethodilo mnogim događajima koji su suštinski i simbolički promenili spoljnu politiku naše zemlje.
Predsednik Rusije Vladimir Putin je u intervjuu 13. marta ove godine rekao da on nikome ne veruje. On do tog zaključka nije odmah došao. Dugo smo želeli da verujemo, da se nadamo, potpisivali smo sporazume. Uključujući i u julu 1999. godine nakon te NATO agresije, kada su već shvatili da nije ostalo manje-više značajnih civilnih objekata (da ne govorimo o vojnim). Bombardovani su mostovi, televizije, uništavali su vladine zgrade. Tada su Amerikanci došli u Savet bezbednosti UN, uključili su tada Viktora Černomirdina, a Marti Ahtisari je bio posrednik. Usvojili su Rezoluciju 1244.

Od prvih dana njenog jednoglasnog usvajanja Zapad ju je sabotirao skoro po svim ključnim pitanjima o kojima je Srbima bilo važno da dobiju odluku Saveta bezbednosti. Između ostalog, tamo je bilo zapisano prisustvo srpskih pograničnih službi i carinika u određenom broju.
Iskustvo naših razgovora sa zapadnim kolegama svedoči o tome da postoji tendencija da verujemo do poslednjeg trenutka, umesto da primenimo ono poznato „tri puta meri, jednom seci“ i stalno se odlažu konačne odluke.

Ilja Muromec je ležao na peći prve 33 godine života (bio je paralizovan). Posle tog apsolutno izdajničkog i grubog kršenja svih normi međunarodnog prava koje mogu da se zamisle, naše strpljenje je držano po principu „obećanje – ludom radovanje“. Ispostavilo se da su sva obećanja, koja su između ostalog, bila zabeležena i na papiru i u rezoluciji Saveta bezbednosti UN, bila licemerje i laž.

Tako je bilo i sa Minskim sporazumima. Bivši nemački kancelar Angela Merkel i bivši predsednik Francuske Fransoa Oland su priznali da nisu ni planirali da nešto ispune.

Da li vidite analogiju? Američki predsednik Džozef Bajden je priznao da niko nije ni odlagao odluku o bombardovanju. Postoji i snimak na kome on to priznaje. Ne čini li Vam se da su svi pregovori, koji su se vodili sa Zapadom do marta 1999. godine, isto ono što će se zatim ponoviti sa Minskim sporazumima. Niko nije ni planirao da nešto učini.

– Što se tiče jugoslovenskog „slučaja”, Zapad nije planirao da se zadovolji ničim drugim osim odvajanjem Kosova od Srbije. To je savršeno jasno. Istovremeno je postojao i globalni cilj – uvući čitav Balkan u NATO, a zatim u EU, jer su za to potrebne veće pripreme. A ući u Severnoatlantsku alijansu se može u bilo kom trenutku, kako je pokazala i odluka o prijemu baltičkih zemalja, koje nisu ispunjavale nijedan kriterijum, ali su prihvaćene po principu političke svrsishodnosti.

U februaru i martu 1999. godine je održan sastanak u Rambujeu (u Francuskoj) gde su Srbi i Albanci uz učešće SAD, Francuske, Nemačke i Rusije razmatrali mogućnosti političkog rešenja. Sastanci su se održavali nekoliko nedelja u dve runde pregovora. Međutim, svi napori Srba, uz našu podršku, da se postignu pravični kompromisi su odbijeni. U deklaraciji koju je Zapad potpisao i kosovski Albanci se navodi da sve srpske strukture (policijske i administrativne) treba u potpunosti da se povuku sa Kosova i da tu uđe NATO vojska. U poslednjoj tački se navodi da vojska koja je stacionirana na Kosovu ima pravo da se kreće po celoj teritoriji Srbije.

To je namerno ponižavanje, provokacija kako bi Srbi odbili. Sve su to karike jednog lanca. Minski sporazumi imaju istu logiku sa stanovišta zapadnih geopolitičkih interesa.

Vaša koleginica iz prošlosti, Karin Knajsl, koja je bila ministar spoljnih poslova Austrije, rekla je da je danas mnogo gore. Ako je tada, pre 25 godina još i bilo ozbiljnih političara, sada su to, prema njenim rečima, „tinejdžeri“, slabo obrazovani, drski koji ne snose odgovornost za svoje reči. Da li se slažete sa ovim?

– Ne želim da ulazim u sferu ličnih procena i percepcija. Zapadni novinari i tako stalno pokušavaju da iskrive sve moje izjave.
Ako uporedimo generaciju političara tog vremena prema stepenu legendarnosti i sadašnje, u poslednje vreme se pojavljuju i „tinejdžeri“, čak i na mestu predsednika, kako smo nedavno i imali priliku da vidimo. Međutim, i stariji političari, biološki stariji, nisu došli do nivoa tako velikih figura kao što su Šarl de Gol, Žak Širak, Fransoa Miteran, Helmut Kol, Gerhard Šreder. To su ljudi koji su, zaista, razmišljali o interesima svoje zemlje, ne potčinjavajući ih „kolektivnom zapadnom“ zahtevu koji se sada svuda nalazi. Evropa se u potpunosti pokorila Sjedinjenim Američkim Državama. Nema nikakve samostalnosti. Svi razgovori francuskog predsednika Emanuela Makrona u poslednjih nekoliko godina (a on ih periodično i „oživljava“ u medijima) o stvaranju neke „strateške autonomije“, pokazali su da je sve to „šipak“ (izvinite na takvom izrazu). Sada niko ne pomišlja na to. Bez obzira na to što Emanuel Makron insistira na tome da je moguće da će poslati kopnene trupe u Ukrajinu – ovde se više ne radi o „strateškoj autonomiji“, već o tome da se „ugodi“ Sjedinjenim Američkim Državama, a istovremeno isprovociraju saveznici u Severnoatlantskoj alijansi.
S takvim idejama nastupaju političari i mladi političari, na primer, i u baltičkim zemljama. U Poljskoj su političari zreli, ali su takođe spremni da igraju takvu provokacionu igru. Nemački kancelar Olaf Šolc za sada još uvek pokazuje bar neku dozu opreza. Međutim, provociranje teme o raspoređivanju NATO vojske u Ukrajini ima za cilj, između ostalog, rušenje njene pozicije u Evropskoj uniji u kontekstu francusko-nemačkog rivalstva. Ima još mnogo toga. To je organizacija koja voli da spletkari. Na prvo mesto se ne stavlja nacionalni interes svog naroda i države, već lični politički i sebični planovi, težnje i intrige. To je tužno.

Kakav Vi lično imate odnos prema Srbima, koji sve ovo vreme vole Rusiju? Sada, zapravo, postoji veliki pritisak zbog toga što ne žele da se priključe sankcijama Rusiji?

– Imam pozitivan odnos, družim se sa mnogim Srbima. Oni istinski vole Rusiju i cene našu zajedničku istoriju. Cene našu ulogu u zaštiti Srba od spoljnih agresora u veoma različitim istorijskim periodima.

Možda se to uvek ne vidi u političkim akcijama srpskog rukovodstva, ali mi to razumemo. Predsednik Rusije Vladimir Putin je nekoliko puta razgovarao sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem. Oni otvoreno razgovaraju i razmatraju razna pitanja. Mi veoma dobro shvatamo stav koji predsednik Srbije iznosi, izjavljujući da je narod napravio evropski i evrointegracijski izbor. Pre mnogo godina je počeo pregovarački proces o članstvu Srbije u EU. U ovoj fazi je Evropska unija već postala drugačija otkako je Srbija napravila ovaj izbor.

Sada je EU prilično agresivna struktura koja je, nakon potpisivanja odgovarajućeg dokumenta o koordinaciji sa NATO, izgubila svoju geopolitičku samostalnost i postala vojno-ekonomski dodatak Severnoatlantske alijanse. To je bilo primetno i pre nego što su se Finska i Švedska priključile bloku.

Kada se Evropska unija razvijala kao integraciono udruženje, osmišljeno da maksimizira komparativne prednosti zemalja članica, efikasnije, racionalnije rešava ekonomska i socijalna pitanja u ovoj zajednici, stvori logističku pogodnost – to je sve bilo apsolutno jasno. Tada smo glasno i otvoreno izjavljivali da nemamo nikakvih problema sa članstvom zemalja u EU, za razliku od širenja NATO.

U poslednjih nekoliko godina, mnogo pre početka specijalne vojne operacije, Evropska unija je postala drugačija. Nije slučajno to što EU agresivno vrši pritisak na Srbiju i lično na predsednika Aleksandra Vučića, tražeći od njega da, pre svega, prizna nezavisnost Kosova i kao drugo, da se priključi stavu Evropske unije, stavu Zapada protiv Ruske Federacije, uključujući i pridruživanje svim sankcijama. Po svemu sudeći, postavlja se ultimatum. U slučaju da on tako ne uradi, kažu mu, EU neće nastaviti pregovore. Postoji nekoliko poglavlja u pregovaračkom procesu i neka su zatvorene. Ostala su najvažnije. Evropska unija ne želi da krene tim putem dok Srbija ne prizna nezavisnost Kosova i ne priključi se antiruskim sankcijama.

Srbiji je poznata ta tema. Vidimo kako srpski narod reaguje na to. To je posebno bilo očigledno kada su je bila fudbalska utakmica dva beogradska tima. Skoro ceo stadion (ako su i bili neki Rusi njih je bilo desetak), desetine hiljada su došle sa srpskim i ruskim zastavama i skandirali da podržavaju Rusiju. Ovo se ne može inscenirati, ne može se odigrati. Ne možete to „prelomiti preko kolena“, kako to u Briselu pokušavaju da urade sa Srbima.

Što se tiče Kosova. To je još jedan primer u drugoj fazi kosovske drame i tragedije koja pokazuje nesposobnost Evropske unije kao i njenu nesposobnost da pregovara. U nekoj fazi, pre više od deset godina, Beograd je, pokazujući dobru volju, izrazio spremnost da učestvuje u posredovanju EU u pregovorima sa Prištinom, kako bi se napravila kompromisna formula za suživot bez proglašenja nezavisnosti Kosova, ali da kosovski Albanci dobiju ozbiljan stepen autonomije. Ta formula je bila koncentrisana oko autonomnih prava kosovske pokrajine u celini, ali što je najvažnije, na zaštiti prava Srba koji žive na Kosovu. Uz posredovanje Evropske unije je 2014. godine odobrena formula, dokument koji je imao naziv „Zajednica srpskih opština“. To je odobrila i Generalna skupština UN, odobrio je i Beograd i Priština. Evropska unija je proslavila diplomatsku pobedu. Prošlo je već jedanaest godina. Ništa nije učinjeno jer je u Prištini došla nova vlast i rekla, kao – ništa mi ne znamo i ništa ne radimo. Neće biti nikakvih opština i nikakvih prava za njih. EU umesto da „lupi šakom o sto“, da insistira bar zbog zaštite ličnog dostojanstva, počela je da traži zaobilazne puteve. Nije prepisala predloge, već odobren dokument u korist Albanaca i počela da ga nameće Srbima.

Danas postoji veliki broj paralela. To je slično kao što je bilo u februaru 2014. godine. Predsednik Ukrajine Viktor Janukovič i opozicija su potpisali dokument čiji su garanti bili Francuska, Nemačka i Poljska, a već ujutro je opozicija „sve to pogazila“, zauzela vladine zgrade i najavila formiranje „vlade pobednika“. Obraćali su se Parizu, Berlinu i Varšavi. Iako ni mi ni Amerikanci nismo bili deo tog pregovaračkog procesa, američki predsednik Barak Obama je pozvao predsednika Rusije Vladimira Putina (naš predsednik se nedavno toga još jednom prisetio) i rekao da zna za nezadovoljstvo Moskve što Viktor Janukovič pristaje na vanredne izbore, ali je tražio da se podrži ovaj kompromis. Vladimir Putin je odgovorio da ako legitimni predsednik potpisuje neki sporazum, kako on onda može biti protiv.

Opozicija, koju su stimulisali Brisel, Vašington i London je uništila ovaj sporazum, za koji su se tako zalagali Barak Obama i svi ostali zapadnjaci. Telefonirali smo tim prestonicama i podsetili ih da su oni garantovali vanredne izbore, stvaranje vlade narodnog spasa na pet meseci i tražili od njih da urazume opoziciju. Oni nisu ispunili obećanja i rekli su da postoje situacije kada demokratski proces poprima čudnu formu.

S Minskim sporazumima je bila ista takva situacija. Isti ti Nemci i Francuzi su bili njihovi garanti. Savet bezbednosti UN ih je odobrio, kao i Rezoluciju 1244 o Kosovu.

U Beogradu često govore da rat, koji je danas u Ukrajini, nije počeo 2014. godine posle puča. Počeo je 1999. godine kada je Zapad prestao da skriva sve svoje težnje za agresijom.

– To se u potpunosti slaže sa našom analizom, koju je predsednik Rusije Vladimir Putin nekoliko puta izneo poslednjih nedelja, između ostalog, i u intervjuu 13. marta ove godine televiziji „Rosija 1“ i agenciji „RIA Novosti“.

Hegemoni su pokušali da ovekoveče svoju dominaciju tako što žive na štetu drugih. Predsednik voli da se figurativno izražava. Govorio je o vampirima i kako su pokušavali da vladaju svetom i žive na račun drugih. I još uvek pokušavaju da sačuvaju takvu neokolonijalnu dominaciju u nekoliko oplemenjenih oblika.

Sve je počelo kada su nakon raspada Sovjetskog Saveza (nećemo još jednom govoriti o razlozima i jadikovati) Amerikanci osetili da je polje slobodno i da na toj strani polja nije ostalo nikakvih sparing partnera i da se svi moraju staviti u jedan red. To je „kraj istorije“, trijumf liberalne demokratije, liberalizma kao načina organizovanja društvenog života.

Uveren sam da u tom trenutku nisu mislili o tome da je potrebno da se „uzme“ Srbija, Ukrajina, već da nam ne dozvole da ponovo postanemo velika država, već da ostanemo regionalna Ruska Federacija sa velikim brojem američkih savetnika u našim ekonomskim, finansijskim, bankarskim strukturama – to je činjenica.

SAD su ostale jedna od dve najveće i najmoćnije države. One su brzo sve svoje ambicije i uspehe počele da „preusmeravaju“ na praktične akcije.

Jugoslavija i Ukrajina su iz istog tog niza kao i avanture koje su zatim usledile, grube agresije u Iraku, Libiji, Siriji, apsolutno bez ikakvog međunarodno- pravnog osnova.

Oni su u Avganistan došli sa „simpatijama“ Saveta bezbednosti UN nakon napada na „bliznakinje“ 11. septembra 2001. godine. Predsednik Vladimir

Putin je prvi pozvao američkog predsednika Džordža Buša mlađeg i ponudio mu svaku pomoć, podršku. Niko se nije protivio niti je ulazak vojske američke koalicije u Avganistan nazvao agresijom i okupacijom. Svi su razumeli da se mora odgovarati za takav teroristički napad.
Dvadeset godina boravka u Avganistanu pokazalo je da se Amerikanci nisu borili protiv neke vrste terorizma. Oni su tamo formirali strukture, organizacije, koje su se zatim slile u „Al Kaidu“. Onda su počele da je koriste za kažnjavanja, provokacije nepodobnih režima na Bliskom Istoku i u drugim regionima.

Zaključak do kojeg je došao predsednik Vladimir Putin u intervjuu 13. marta ove godine, o tome da smo već prestali da verujemo, teško je stečen. I još nešto, što nije manje važno. Bez obzira na sve, mi smo i dalje spremni da razgovaramo, ali iskreno, bez varanja, sa garancijom i na osnovu realnosti i punog uvažavanja naših legitimnih interesa koje smo formulisali.