Sima Pandurović: Tako je Bog rekao

Bedna dušo moja, sudbinu svoju vuci
Sve do u sumrak svog poslednjeg časa.
Redom tvoji zlatni prošli su trenuci;
Sećanje na njih jedva zatalasa
Tiho i skromno grudi, kuda pada
Mora života. Pevaj zato sada
Samo mrak svog jada,
Samo mrak svog jada.

Život nam nade mladosti ne prašta;
Budućnost naša s prošlošću se sliva
U taman dekor sna što se ispašta
Stvarnošću koje bole nam preliva.
Pod oblakom što se iznad nas razvija
Taman vetar dahom mutnih elegija
Naše želje nija,
Naše želje nija.

Kad nemamo suza za časove mrtve
Što značahu sreću kad nada ne trne;
Kad snosimo prazne i neplodne žrtve,
Pevaj, dušo moja, svoje dane crne
I s proleća, kad potoci se pene
I tope, i ruže kad se zacrvene
I kad cveće vene,
I kad cveće vene.