Sirija: NATO pakt je nagazio na sopstvene grablje?

Piše: Petar Iskanderov

Razvoj situacije u Siriji, posebno uspesi vladinih snaga, postaju ključni faktor narastanja unutrašnjih protivurečnosti u redovima određenih međunarodnih struktura – i u prvom redu, u NATO paktu. Već sada se može govoriti o produbljavanju protivurečnosti u redovima Severoatlanske alijanse usled različitog shvatanja ciljeva i zadataka u Siriji, od strane njegovih učesnika. Te protivurečnosti se pri tom razvijaju u klišeu međunacionalne podeljenosti, najopasnijem za jedinstvo vojno-političkog bloka.

Upravo tako treba ocenjivati svedočenja podrške teroristima koji deluju na sirijskoj teritoriji (na čelu sa „Islamskom državom“ i „Džebat-an-Nusrom“ – organizacijama zabranjenim u Rusiji) koju pružaju SAD i niz drugih zemalja-članica NATO pakta.

Prilikom oslobađanja grada Alepa, u ruke vladinih snaga Sirije dopao je čitav arsenal oružja i municije, proizvedenih u Bugarskoj – zemlji-članici Severoatlanske alijanse. Prema izveštajima medija Bugarske, Libana i niza drugih država, radi se o značajnim rezervama. To je otprilike četiri hiljade komada reaktivne municije sa reaktivnim sistemima višecevnih raketnih bacača „Grad“, municije za protivtenkovsko oružje, protivtenkovske minobacače. Pronađeno je u najmanju ruku osam skladišta koje su napustili teroristi, u kojima se čuvalo 2 miliona metaka za teške mitraljeze. Na municiji koju su ostavili bojevici stoji marka VMZ – bugarskog preduzeća „Vazovskie mašinostroitelьnыe zavodы“.

Već ta činjenica da se radi o nelegalnoj prodaji oružja sa isteklim licencama, koji su još u vreme Sovjetskog Saveza bili predani Bugarskoj, očigledno demonstrira moral koji danas caruje na istočnom krilu NATO pakta. Međutim, još karakterističnije je to, u čije ruke je dospelo to oružje. A to su isti oni teroristi koji vode operacije, u tom smislu i protiv NATO vojnika – posebno protiv regularne armije Turske. Upravo poslednja okolnost u ovom trenutku je postala ključni faktor narastanja protivurečnosti između Ankare i Vašingtona.

Predsednik Turske Redžep Tajip Erdogan je izjavio da njegova zemlja poseduje dokaze da antiteroristička koalicija koju predvode SAD, pruža podršku teroristima u Siriji, pa tako i „Islamskoj državi“.

„Oni su nas optuživali za podršku teroristima u Siriji, pa tako i ‘Islamskoj državi’. No, oni sami pružaju podršku ‘Islamskoj državi’… Nama je to jasno. Mi imamo potvrdu toga, uključujući fotografije i video zapise,“ saopštio je Erdogan na konferenciji za štampu u Ankari.

Bukvalno ovih dana bojevici „Islamske države“ su publikovali video-zapis, na kome se vidi kažnjavanje putem spaljivanja dva živa zarobljena turska vojnika u Siriji. I premda je zamenik premijera Turske Numan Kutulmuš izjavio da Ankara još nema potvrdu istinitosti tog video snimka, to saopštenje je uskovitlalo tursko javno mnjenje. Lokalni mediji postavljaju pitanje o istinskim ciljevima koje treba da sledi politika Turske prema Siriji, o značaju dijaloga Moskve, Ankare, Teherana, a takođe i o stepenu odgovornosti Zapada za ono što se desilo u Siriji, posebno NATO pakta (a takođe i Evropske unije).

„Činjenicu da je Turska mogla da dostigne takvu koordinaciju sa Rusijom, njeni saveznici u NATO (pre svega SAD i EU), dočekuju ili sa zbunjenošću ili sa zlobom. Oni su uznemireni što se Turska udaljuje od Evrope i evro-atlantskih struktura. Oni se plaše da će takve organizacije koje se pominju s vremena na vreme, poput Šangajske organizacije za saradnju, Evroazijske ekonomske zajednice, postati atraktivne za Tursku,“ ukazuje između ostalih i časopis Hürriyet i nastavlja: „Taj strah nije pravičan. No, što se tiče sirijskog problema, to bi Zapadu bilo korisno da traži krivca u sebi, jer je Turska sa grupom drugih zemalja primila takav talas, koji nije mogla primiti sa Zapadom.“

I tako, jedna zemlja-članica NATO pakta (Bugarska) praktično naoružava bojevike i teroriste savremenim oružjem, a zatim ti isti bojevici i teroristi ubijaju vojnike druge zemalje-članice NATO pakta – Turske. Broj poginuli turskih vojnika već prelazi brojku od četiri desetice, u operaciji koju je započela Ankara u avgustu 2016. godine. Prema podacima iz turskih izvora, samo u jednom danu, 22. decembra, u rejonu grada El Bab koji kontrolišu teroristi, poginulo je najmanje 16 turskih vojnika.

Teško je poverovati da u komandi NATO pakta ne shvataju svu dvosmislenost nastale situacije – kada su se SAD i Bugarska sa jedne strane i Turska sa druge, praktično našli na različitim stranama sirijskih barikada.

Međutim, očigledno je da u Vašingtonu i Briselu jednostavno nisu sposobni da revidiraju sopstvene prioritete. Jer Zapad u Siriji sledi još jedan za sebe ključni cilj – sve je to suprotstavljanje imaginarnoj ruskoj ekspanziji. Turska strana je prva na sebi osetila sav tragizam položaja, zbog sopstvene (i u mnogim pravcima nesumnjivo sledujući konkretnim ciljevima) umešanosti u neposredna borbena dejstva u Siriji. Vašington i njegovi bliži saveznici zasad nastavljaju da rasuđuju u klišeima antiruske geopolitičke paradigme. Tako i zvanični predstavnik Stejt departmenta SAD Mark Toner nije našao ništa bolje nego nazvati „ružnim“ optužbe koje su se čule iz usta turskog predsednika – iako činjenice govore o upravo suprotnom. Posebno o tome da je zauzimanje grada Palmire od strane terorista bilo moguće samo zahvaljujući prekidu dejstava na drugim frontovima koje predvodi američka antiteroristička koalicija.

Borba sa međunarodnim terorizmom ne trpi „dvojne standarde“. Izgleda da to Turska počinje dobro shvatati čak i prilikom ostvarivanja sopstvenih interesa u Siriji. A učestali teroristički akti u evropskim gradovima, nesumnjivo bi trebali da doprinesu određenom otrežnjenju političara, diplomata i vojnika.

Ne treba sumnjati da će dalji razvoj pregovaračkog procesa po pitanju Sirije u formatu nametnutog uzajamnog delovanja Turske sa Rusijom, Iranom i zvaničnim Damaskom, možda isprovocirati odgovarajuće destruktivne i podrivačke korake od strane drugih sila uvučenih u sirijski sukob – u prvom redu SAD, Saudijske Arabije i Katara. S tim u vezi moguće je očekivati pokušaje destabilizacije situacije kako u Siriji, tako i u Turskoj, uoči susreta lidera Rusije, Turske i Irana u Astani, koji je predviđen za početak 2017. godine.

A u toj situaciji mnogo će zavisiti od pozicije samog turskog rukovodstva – u tom smislu i po osnovnim vektorima uvučenosti Ankare u Siriji i Iraku.

„U politici Turske u odnosu prema El-Babi, ja osuđujem to što prilikom sprovođenja operacije ona nije sarađivala sa Sirijom. Ako se bude nastavilo sa opsednutošću Asadom, to neće doneti nikakvu korist spoljnoj politici Turske,“ veoma ispravno rezonuje u vezi s tim stručnjak u oblasti međunarodnih odnosa Univerziteta Atilim u Turskoj Hasan Unal.

I u tom smislu principi evroatlantske solidarnosti dolaze u ozbiljnu protivurečnost sa državnim interesima same Turske.